Boris Kovač: U prirodi spas od neoliberalnog fašizma koji gazi

Boris Kovač, autentični seizmolog panpanonskog pulsa, trenutno geopoetički izmešten na visoravan iznad Bukovca, autor izuzetnih ritualnih koncerata koji su devedesetih godina bili eksplozivna mesta strasti, ali i prefinjenog kosmičkog mira, dobitnik Sterijine nagrade za muziku u predstavi “Nahod Simeon”, autor 23 albuma, dva filma, osnivač i član svetski uspešnih orkestara - LaDaBa i La Campanella, autor muzike za film “Beli beli svet”, pokretač Instituta za srećnog čoveka, samouki muzičar i kompozitor, rođen u dva identiteta od kojih mu nijedan nije zanimanje, ali oseća sve vojvođanske, koji su mu duboko usađeni u partizanski i antifašistički sremački gen predaka, filozof po obrazovanju, umetnik po JMBG-u, u intervjuu za SEEcult.org kaže da je nezavisna scena, čiji je neotuđivi deo oduvek bio, logična posledica prirodnog impulsa kreativnog čoveka da bude slobodan. Nakon filma “Četiri sunca i klavir”, koji je nedavno prikazan na Slobodnoj zoni, uskoro objavljuje novi album “Songs of Love”, kojim možda najavljuje neko bolje vreme, isto onako kako je 90-ih sve potonje anticipirao u svom apokaliptičnom tangu.

Govoreći o Novom Sadu kao Evropskoj prestonici kulture 2021, Kovač kaže da je dominirao menadžerski pristup, a ne produkcijski, pa je bilo malo prilika mogućnosti za nastanak novih radova, a samim tim i za razvoj kulturne scene grada. Žao mu je i što se novosadska nezavisna kultura nikada nije uspela samoorganizovati i umrežiti na pravi način, a smatra da sluha za nju nije bilo ni u vreme prethodne, demokratske vlasti.

Razmišljajući o budućnosti umetnika i čoveka uopšte danas, Kovač kaže da nam je priroda jedina šansa – prečica do spasa ukoliko hoćemo da se otmemo neoliberalnom fašizmu koji nas gazi. U protivnom, čovek, koji je ingenioznost prirode, ostaće njeno dno – u šta se danas pretvorio.

– Kako ste, kakav je život umetnika u Bukovcu?

Boris Kovač: Pre izvesnog vremena izračunao sam da se ovog leta napunilo 25 godina mog života u Bukovcu. Dakle, četvrtina mog života vezana je za tu lokaciju i specifičan način na koji sam tu živeo. Tome je prethodila moja šestogodišnja emigracija, od 1991. do 1996-97, uoči koje sam živeo u Novom Sadu, ali dosta vremena provodio u Bukovcu, gde je u staroj sremačkoj kući moj studio, moja radionica “KačaraMMstudio”, u kojoj sam snimio ili barem postproducirao svojih 23 albuma, dva filma i imao milion proba. Ta je kuća ujedno bio moj modus da za tri minuta budem u nedirnutoj prirodi, na delu Fruške gore koji zovemo Sunčana obala, a neodoljivo podseća na obalu u kojoj je Bukovac u jednom fjordu nekadašnjeg Panonskog mora. Tu sam svakodnevno pešačio onoliko koliko mi je vreme dozvoljavalo, a u Novi Sad sam išao sve ređe, i samo kad moram, da bi to poslednjih godina postala prava muka jer mi je Novi Sad postao užasno naporan. Moj koncept je bio da živim i radim u Bukovcu, a onda da to što stvorim – nudim napolju, putujem i sviram po svetu. I to je, pogotovo od 2000. do 2007-2008. godine fantastično funkcionisalo. Imao sam po 40-50 koncerata godišnje po svetu, odakle bih se vraćao u oazu porodičnog života i rada i tih bregova po kojima sam šetao. Iz te perspektive, Novi Sad mi je bio sve dalji. Bukovac je, dakle, presudno uticao na moj život, tačnije, na pola mog života. Sad sam otišao korak dalje, pošto sam se nedavno odselio i iz Bukovca, još bliže prirodi, što je vrlo bitno za moj život, pa verovatno i za neku buduću temu kojom ću se baviti.

– Koliko Vas je Bukvac udaljio od ljudi? Jesu li Vam ljudi potrebni danas onako, i u onoj meri, u kojoj su Vam bili potrebni ranije?

Boris Kovač: Naravno da su mi ljudi potrebni. Mada, meni ljudi nikad nisu bili potrebni na dnevnoj bazi, zbog ćaskanja. Nisam sklon ćaskanju, ne pijem kafu. Imam bliske prijatelje, volim da se vidim sa njima, ali ne previše frekventno, jer kada nešto postane previše frekventno, onda frekvencija komunikacije nekako opadne i sve počinje da liči na ćaskanje. Krug ljudi sa kojima komuniciram se u poslednje vreme smanjio. Dok sam bio jako aktivan, družio sam se sa svojim saradnicima, provodili smo dane i nedelje na turnejama i u studiju. Na neki način, moji saradnici bili su i moji prijatelji, iako to nisu ljudi sa kojima se često viđam mimo rada. Ta se učestalost našeg viđanja smanjila zbog korone, ali kada se vidimo, onda to bude intenzivno. Inače, bliskih prijatelja nikada nisam imao mnogo, a neke od njih sam bukvalno izgubio poslednjih meseci, i to jer su oni prekinuli komunikaciju sa mnom – zbog mojih stavova o vakcini, ratu u Ukrajini i Novaku Đokoviću. Onda sam shvatio, ako su moji stavovi razlog da se, s njihove strane, prekinu neka poluvekovna prijateljstva, onda je neki takav povod dobrodošao.

– Nedavno ste imali koncert u Sinagogi, dakle Novom Sadu, u kojem je nedavno prikazan i Vaš dokumetnarni film “Četiri sunca i klavir”. Koji su Vas nemiri doveli do tog filma? Je li danas realan život o kojem film govori?

Boris Kovač: Moje udaljavanje od Novog Sada nije samo od tog grada, nego generalno od kulture i približavanje svetu prirode. Sve mi je manje inspirativna kultura, sve su mi dosadnije pozorišne predstave, koncerti, a priroda mi je sve uzbudljivija. I taj proces, koji traje već petnaestak godina, doveo je do toga da sam se nedavno preselio u kuću koju sam – ne malim delom, i svojim rukama napravio u prirodi.

Rad na filmu bio je kruna mog udaljavanja od kulture i približavanja prirodi. Doduše, ja sam napravio umetničko delo, jer objektivno, u ovim svojim godinama i s obzirom na moje zdravstveno stanje, ja ne mogu da realno živim prirodnim načinom života, za to je definitivno kasno. Međutim, hteo sam da zabeležim priču o ljudima koji žive u prirodi – o tri salašara i jednom ribaru koji žive u harmoniji s prirodom, s vrlo malo tehnologije i mehanizacije, maltene onako kako su živeli njihovi preci pre par stotina godina. Film sam napravio iz divljenja i ljubavi prema tim ljudima, onima koji žive od svoje dve ruke i dve noge, koji uglavnom proizvedu sve što im je potrebno da žive taj svoj skromni život. On nekad ima jako surovu stranu, ali je nekada čudesan i prelep, tako da ljudi koji žive u gradu to ni ne mogu da zamisle. Radeći na ovom filmu, moj verovatno najbliži prijatelj poslednjih godina, Nikola Janković, sa kojim delim afinitete prema geopoetici, muzici, literaturi i te neke bitne etičke postavke o životu, i ja smo obišli celu Vojvodinu da bismo našli poslednje primere nativnog načina života u prirodi. U tih godinu i po dana koje smo, pre svega snimatelj Darko Marić i ja, proveli sa tim ljudima, zadobili smo brzo njihovo poverenje. a vremenom postali i dobri prijatelji. Uspeli smo da uhvatimo nešto što nestaje, a što je ključno za čovečanstvo ukoliko ne misli da završi u provaliji prema kojoj, udaljavajući se od prirode, bez dileme, nezaustavljivo ide.

– Zanimljivo je da društva kakva danas poznajemo iz prošlosti ne crpe dobre tekovine, to saglasje i suživot sa prirodom, već samo najgore iz nje. Šta čovečanstvo još treba da doživi, a ni pandemija ga nije opametila, da bi se trglo?

Boris Kovač: Kroz neke njuejdžerske trendove prepoznajemo da čovek postaje svestan neophodnosti ponovnog pronalaženja svog adekvatnog mesta u prirodi. On se na razne načine izdvojio iz prirode, čiji vrhunac on i jeste na razne načine. Sada, međutim, čovek počinje da biva njeno dno, postaje ono najgore u prirodi. Štaviše, on uništava prirodu iz koje je potekao. Svest o toj neophodnosti je nešto što počinje da dolazi do sve većeg broja ljudi, na ovakav ili onakav način, iako su globalni trendovi sasvim drugačiji. Trendovi, naime, idu ka sve većoj urbanizaciji, sve većem kontrolisanju i ekploatisanju prirode, ka sve manje zdravoj sredini i svemu onome čemu prisustvujemo u vidu promene klime itd. Na dnevnom nivou su vidljivi simptomi da se klima promenila isuviše brzo da bi to mogao da bude prirodan ciklus. Evo, imamo non-stop kišu oko 20. decembra, prvog januara sedimo u majici na suncu, a nekada smo se u to vreme sankali. Ima ljudi koji sve to vide i sve se više okreću prirodi. Postoje permakulturni pokreti, ljudi iz urbanih sredina preseljavaju se u prirodu i tu žive po nekim principima po kojima neće samo uzimati, nego i nešto davati prirodi. Jedan junak mog filma kaže upravo to: ne možemo samo uzimati, moramo nešto i davati. To dobro zna onaj ko živi u prirodi i sa prirodom.

Ovo je jako zanimljiv momenat u istoriji čoveka, kada on mora da nauči neke nove obrasce ponašanja, ali to je jako teško jer neoliberalna konzumeristička opresija je toliko jaka da je novac potpuno zavladao planetom i čovekom. Ispostavlja se, takođe, da ni to sad više nije dovoljno, već da su potrebni i drugi načini manipulacije, kao što je bilo ovo sa Kovidom. Taj virus jeste opasan, ali da se cela planeta okrene na tumbe, da sve do te mere počne da bude kontrolisano, da jedna eksperimentalna vakcina preko noći postane mandatorna i da se na taj način uslovljavaju ljudi da li će moći da rade svoj posao ili ne, to su sad neki novi oblici manipulacije koji su očito potrebni velikom kapitalu. O toj diktaturi kapitala govori i rat u Ukrajini. Deo planete je mobilisan protiv Rusije da bi se, tobože, zaštitila prava ukrajinskog naroda, naroda za koga na Zapadu aspolutno nikoga nije briga. Važno je, zapravo, tamo poslati ogromne količine oružja, ne više prebrojavati krvna zrnca po etničkoj osnovi, kao što je to rađeno u bivšoj Jugoslaviji, nego ih prebrojati sada po ideološkoj osnovi – po tome da li pripadamo istočnom ili zapadnom svetu, tzv. liberalnom ili tzv. autokratskom. Sve se deli na pola, da bi obe polovine imale čime da manipulišu. Živimo u vreme kada je užasno teško biti slobodan, biti mimo takvih manipulacija, a povratak prirodi – shvatanje da smo deo prirode, mislim da je to prečica koja vodi iz ovog pakla u koji nas je doveo neoliberalni kapitalizam.

– Taj neoliberalni kapitalizam gaji mnoge strahove u nama, strah je jedina konstantna koja se, sugeriše kapitalizam, leči samo kupovinom: lekova, preparata da se što duže bude lep, mlad, opušten, siguran... Je li tamo gde ste Vi ima manje straha? Bojite li se života u prirodi, ili je to pitanje “gradsko”, a moža i iz ženskog ugla?

Boris Kovač: Pitanje je potpuno smisleno. Imao sam u životu dve anksiozne krize. Anksiozna psihoza i strah nisu direktno povezani, ne treba to simplikovati. Anksioznost je neopravdani strah, ne postoji uzrok straha, ali postoji neki povod. Ja sam sklon anksioznosti, ali ovde se ni u jednom trenutku nisam uplašio. Jeste da sam zbog mojih pasa u sukobu sa meštanima Bukovca, zbog čega sam pre dve godine bio žrtva fizičkog napada, ali kad čovek oseti tu frekvenciju na kojoj je priroda – a ja je godinama unazad sve više osećam, tu nema mestu strahu. Ima mesta samo za onaj strah koji je čoveku, kao biološki programiranom biću, koristan da bi reagovao u situaciji koja je za njega realno opasna. Mislim da je više razloga za strah u urbanim sredinama, nego u prirodi. U prirodi čovek nema čega da se plaši. Žena u prirodi ne treba da se boji životinja i biljaka, nego divljih ljudi. Ali žena je podjednako ugrožena svuda i svuda može biti žrtva agresije, a najčešće u vlastitom domu.

– Šta Vas iz te prirode može izvući u grad, koja nezavisna, koja mejnstrim kultura, događaji, ljudi? Bar u smislu nekog nadahnuća, šta je vredno potezanja iz Bukovca?

Boris Kovač: Sa prijateljima se ponekad viđam u gradu, mada oni rado dolaze i do mene, i to je najvažniji razlog zbog kojeg svojevoljno dolazim u grad. Na pozorišnoj predstavi ne sećam se kad sam bio, na koncerte ne idem već 6-7 godina. Oštetio sam sluh, sve čujem preglasno, što verovatno nije slučajno. Nastavio sam i da sviram samo zahvaljujući tehnologiji, antifon slušalicama, koje mi omogućavaju da istovremeno štitim uho i dobijem informaciju šta se svira. Inače, ne mogu da podnesem glasan zvuk. Verujem da je tačno da je bolest po pravilu put da nešto saznamo, otkrijemo... Sada zapravo mnogo više sviram klavir jer njega slušno lakše podnesem. Koristim ga u meditativne, kontemplativne svrhe. Na klaviru sam snimio i muziku za moj film “Četiri sunca i klavir” i album songova o ljubavi. Film sam inače napravio sa željom da iz najneposrednijeg ugla priđem mojoj opsesivnoj temi panonske metafizike, da kroz tu panonsku fiziku prepoznam njenu metafiziku. I to je stvarno bila jako dobra odluka. Te dve godine, koliko sam radio na filmu, ništa revolucionarno novo ne bih uradio u muzici. Ovako, smimio sam film, uživao u tom procesu, a onda sam narednih godinu i po dana proveo radeći na albumu pesama o ljubavi koji ću uskoro objaviti.

“Songs of Love” sam snimio sa mojim prijateljem iz srednje škole Josipom Tomićem koji 37 godina živi u Australiji, a sa kojim upravo toliko nisam bio u kontaktu. Zahvaljujući tehnologiji, toj čistoj, koja je vrhunac čovekovog genija, stupili smo u kontakt i jako sam uživao u toj saradnji. Napisao sam deset songova po tekstovima klasičnih i modernih pesnika, od Elizabet Brauning, Nerude, Rilkea i nekih manje poznatih, a tu je i jedan moj tekst. Snimio sam neku muziku koja je potpuno van vremena. Možda bi sve bolje otpevao recimo Darko Rundek, sa kojim sam u dobrim odnosima, ali ja sam to uradio sa svojim starim, velikim prijateljem koji je u to uneo autentični lični kvalitet. A on mi je važniji od kulture, dakle, ne songovi po sebi, već razlozi zbog kojih sam ih snimio. Josip songove izvodi na izuzetno sugestivan način i to su neke stvari koje mogu da me zaista pokrenu, a ne tamo neka visoka kultura. Realna kultura za mene više nije ništa ozbiljno. Važno je reći da imam tu privilegiju da neću umreti od gladi ako ne radim nešto na dnevnoj bazi i zato biram da radim ono što s našom aktuelnom kulturnom produkcijom praktično nema veze, samo ono što me zanima.

– Ovih čudnih godina našeg postojanja snimate album naslovljen “Songs of Love”, a devedesetih ste svojom muzikom anticipirali sve ono što se potom dogodilo. Onda ste izvodili balade o kraju vremena, svetu posle istorije, životu pre i posle apokalipse, a sada izvodite ljubavne pesme. Znači li to da se sa bukovačke visoravni nazire vreme nekih drugačijih tonova, mirnijeg vremena koje se ne čuje na gradskoj horizontali?

Boris Kovač: Na toj horizontalnoj ravni, tačno je, gotovo da nema mesta za autentične ljubavi. Na vertikalnom nivou, koji nema veze s ovim što se dešava u istoriji koju iskušavamo, ljubav je jedino što može da osmisli čovekovo postojanje i što osmišljava svako postojanje. Ljubav je jedini mogući odgovor na osnovno filozofsko pitanje koje se nauči na prvom predavanju predmeta Uvod u filozofiju – zašto uopšte nešto a ne ništa. Mi delimo sve ideje, samo je pitanje vremena kada smo neku ideju u stanju da prepoznamo, osetimo i živimo. A odgovor na to osnovno pitanje jeste – ljubav.

– Devedesetih ste bili jedan od stubova nezavisne scene u Novom Sadu, ne samo muzičke, nego i u filozofskom smislu. Bilo je tada na njoj, za razliku od danas, više snažnih glasova – da li zato što je tada bilo više slobode i nade, što vidimo tek danas? Gde je nestala kreativnost nezavisne scene, gde su nestali ljudi?

Boris Kovač: Na to pitanje ne gledam sa olimpijskih visina moje nove fruškogorske kuće, odakle vidim sve do Titelskog brega. Nije u tome stvar. Nezavisna scena je za mene, po definiciji, nešto autentično, što proizilazi iz potrebe kreativnog čoveka za slobodom. I moji psi žele da su slobodni, svako biće želi da je slobodno. Osnovni poriv svakog bića je sloboda i to što se ja bavim umetnošću je posledica, a ne uzrok, moje potrebe za slobodom. Ja sam u umetnosti našao prostor slobode, tu sam najmanje vezan vertikalnim determinacijama. Umetnost se dešava na vertikali, ona je kreativna, za razliku čak i od nauke koja ima dosta determinanti. I u nauci se može biti kreativan, ali se moramo mnogo više držati postojećih zadatosti. Nezavisna scena je, dakle, posledica prirodnog impulsa kretivnog čoveka da bude slobodan, kako u zoni stvaralaštva, tako i u produkciji, jer produkcija nije nimalo beznačajna. Ali ako mi živimo u nekom sistemu u kojem se osećamo neslobodno i koji nije dobar prostor za kreativnost, naravno da će to uticati na ono što radimo. Da li ćemo biti kreativni ili ćemo samo zanatski reprodukovati, kao što radi većina zaposlenih po institucijama kulture, to je glavno pitanje. Ima i u institucijama kreativnih ljudi, mada neki tamo rade samo zbog novca, ali institucionalizovana kultura, po definiciji, manje je slobodna i manje kreativna. Najprirodnije je da čovek želi da bude nezavisan u svojoj produkciji i to je osnova nezavisne scene. Ja sam bio njen protagonista i nikad nisam ni pomišljao da postoji neka institucija na čija bih vrata mogao da pokucam i kažem da bih da budem njen službenik. To, naravno, ne znači da neke svoje vrlo bitne radove nisam ostvario i pod krovovima nekih institucija, poput predstave “Nahod Simeon” u Srpskom narodnom pozorištu ili predstava “Gospođica Julija” i “Leons i Lena” u Slovenskom mladinskom gledališču. Moguće je pak da ti izuzeci potvrđuju pravilo da u institucijama nema mnogo kreativnog. Bio je jedan period u SNP-u, u kojem su delovali neki izuzetno talentovatni, kreativni ljudi, nekoliko godina bio je tamo direktor koji je to podržavao i tada su nastale neke istinski značajne predstave u ovdašnjem teatru.

– Zašto pokušaji artikulisanja te novosadske nezavisne scene nisu uspeli? Koliko ih je bilo?

Boris Kovač: Jedan pokušaj da se artikuliše nezavisna scena bio je pod okriljem Soroš fondacije, koja je devedesetih godina bila jedini krov za nezavisnu produkciju. Šta su bili pravi motivi toga, to je diskutabilno. Kasnije smo shvatili da je daleko od toga da je to bio Fond za otvoreno društvo (i šta to uopšte znači), ali tada su se protagonisti nezavisne scene zaista nalazili pod kapom Soroševe podrške. Tzv. Apostrof je bio pokušaj te artikulacije, ali to baš nije srećno prošlo kao u Beogradu. U Beogradu je bio Rex, pa Borkin CZKD, ali u Novom Sadu taj prvi pokušaj nije uspeo. Međutim, dobijali smo novac za projekte, nešto se dešavalo. Da bi nezavisna scena postojala, mora se obezbediti novac. Kultura, u principu, troši novac. Ako je profitabilna, onda najčešće to nije kultura. Mada postoje profitabilni umetnici, recimo Sting ili Lars fon Trir, ali promil je na svetskom nivou onih umetnika koji zarađuju veliki novac. I Larsu fon Triru je neko morao dati novac da napravi film, a onda je taj film zaradio novac. Kulturi je potreban novac, a taj novac treba neko da da. Kod nas ga daju institucije, ministarstva. Mi u Novom Sadu, nažalost, nismo uspeli da napravimo neki nezavisni kulturni centar, nismo uspeli da se umrežimo, što bi nam onda dalo veću snagu, mogućnost artikulacije, pa i podršku.

U jednom trenutku, za vreme demokratske vlasti, postojala je inicijativa koja se zvala “Za kulturne politike”. Ne znam ko je dao to ime, mislim Joka Pantelić iz Kuda.org, oni su bili vrlo stručni za kulturnu animaciju. I to je bio poslednji pokušaj artikulisanja nezavisne scene u kojem sam učestvovao. Bio je posle još taj ekscesni, ne manje važan pokušaj s onom kasarnom, ali tu sam već bio reterirao, iako sam ga podržao. Dakle, nakon pomenutog, neuspelog pokušaja sa Sorošom, imali smo i pokušaj sa gradskom Upravom za kulturu kod koje smo insistirali da učestvujemo u kreiranju kulturne politike grada i da osmislimo sistemsku podršku nezavisnoj sceni. Prepoznali smo da je za to bio pravi momenat, jer su takozvani “naši” bili na vlasti – za koje smo mi konačno i glasali, ali se posle ispostavilo da baš i nisu bili naši, već samo njihovi vlastiti. Čim je cela stvar počela da dobija obrise stvarne javne akcije, koja će za posledicu morati da ima neku sistemsku promenu kulturne politike, a ne nešto što će neki načelnik za kulturu malo više favorizovati u odnosu na ostalo, pukla je tikva. Nije bilo gotovo nikakve ozbiljne spremnosti u gradskoj upravi za kulturu. Sve se razotkrilo povodom planiranog otvorenog sastanka članova inicijative i predstavnika gradske uprave, na koji smo mi pozvali medije. Kako sam bio među pregovaračima, dakle bio sam i operativno aktivan, nazvao me tadašnji načelnik za kulturu i pitao šta se dešava, zovu ga novinari, kakvi novinari kad je sastanak zatvorenog tipa!? Kako za nas pitanje rešenja statusa nezavisne scene nije moglo da se rešava na zatvorenom sastanku, sve je završeno bez sastanka: oni nisu pristali da sastanku prisustvuju novinari, a mi nismo pristali bez medija. Onda, kako to već ide, na sledećem konkursu gradske Uprave za kulturu, na listi inicijative na kojoj je bio širok dijapazon ljudi, pa su se među četrdesetak imena našli kao najstariji Želimir Žilnik i neki mladi ljudi, kao linijom je povučena crta na pola: jedna polovina je dobila veća sredstva nego obično, a druga nije dobila ništa. I homogenost inicijative se izgubila posle tih rezultata konkursa. Onih pola, koji su dobili novac, prosto više nisu nalazili razloga da učestvuju u razgovorima, a da ne govorimo o tome da nisu protestovali zbog toga što novac nisu dobili i drugi. Inicijativa je tada bila završena, što je pokazalo koliko je bila autentična i principijelna.

– Iz bolnog iskustva tranzicije iz devedesetih u postpetooktobarsko vreme naučili smo da su kad dođu na vlast svi ljudi isti, da tada prestaje dijalog i počinje monološko mrmljanje u bradu...

Boris Kovač: Izgleda da je tako. Mi smo artikulaciju nezavisne scene, dakle, pokušali kod demokratske vlasti. Naravno da to nismo ni pokušavali u vreme radikala, to bi bilo totalno iluzorno pokušati kod radikalskog načelnika za kulturu. Taj je na prvom sastanku sa mnom pola sata govorio šta ON planira da radi, a poslednji minut pre ulaska sledeće stranke rekao mi je da je u planu neki etno festival i da bih ja mogao da nastupim na njemu. Bio sam zapanjen kada sam shvatio da on misli da sam došao da bi mi on “sredio” da sviram na nekom novosadskom festivalu. On se čak nije udostojio ni da se informiše o tome sa kim razgovara. Naravno da do sledećeg razgovora s njim nije došlo. Ali suština je da taj naš drugi pokušaj nije bio kod radikalske vlasti. Međutim, rezultat je bio gotovo isti, poražavajući.

– Uvek samo lična, parcijalna borba za sebe, nikad za zajednicu, esnaf, ideju, okolinu. društvo. Nikad klasna borba, uvek samo za svoje male, kratkoročne interese...

Boris Kovač: Upravo tako. I ta su dva iskustva za mene bila dovoljna. Daleko da na to gledam s olimpijskih visina, nego iz iskustva dva momenta moje karijere kada sam se ozbiljno zalagao za nešto u ovoj sredini, pa to nije uspelo. Dok je u isto vreme u Beogradu uspela da se formira takva mreža. Posle više nisam ni mislio da je to moguće, a počeo sam i drugačije da gledam na stvari. Čovek se slično ponaša, bez obzira da li je u institucionalizovanom ili nezavisnom krugu. Ne znam sve šta se danas dešava na sceni, vidim npr. “Pokretnicu”, mladi ljudi su nezaustavljivi, ali ne vidim da među njima postoji i neka spremnost za umrežavanjem. Nešto se poslednjih godina artikuliše preko EPK-a, tu su ti neki novi prostori kao “Svilara” npr. Ali talentovani ljudi će i nezavisno, i kroz institucije, nešto uraditi, dok oni drugi neće nigde.

– “Interzon”, muzički festival koji ste svojevremeno organizovali devedesetih, bio je bolji od mnogih muzičkih festivala i kulturnih događaja koji se danas organizuju, pa i u poslednje dve godine otkako je Novi Sad postao Evropska prestonica kulture. Prestonička titula je dobijena zahvaljujući autentičnostima novosadske scene, da li su oni u programima EPK-a dobili dovoljno prostora?

Boris Kovač: Nisu. Da krenem od početka: u bordu koji je artikulisao kandidaturu bilo je umetnika i kulturnih poslenika od integriteta, i tu titulu Novi Sad ne bi dobio da nema umetnike koji su međunarodno relevantni, da nema kulturnu istoriju koja ima svoj multinacionalni i multikulturni specifikum. Novi Sad se u tom smislu činio interesantnijim od Beograda u toj platformi ujedinjene Evrope. I to je bio taj idealni momenat, a posle toga dolazi onaj realan, kada se postavlja pitanje ko će da realizuje taj projekat koji ima i pripremne godine, tokom kojih ima raznih aktivnosti, kada postoje infrastrukturni projekti poput Baletske škole koja je dobrim delom izgrađena novcem iz tog fonda. Ne znam koliki je novac bio u igri i šta se tu moglo, a šta nije. Ono što sam prepoznao jeste da su, kao neki mali nezavisni kulturni centri, otvorene kulturne stanice u kojima je data prilika, uglavnom mladima da nešto urade. Zašto afirmisani, relevantni umetnici nisu dobili od početka priliku za neke produkcije, da li zbog toga što nije bilo novca – kao što oni najčešće kažu, ili prosto nije bilo volje i interesa...

Ali mi moramo da sagledamo tu situaciju u svojoj realnosti. Ko je mogao da vodi tu, takozvanu Fondaciju EPK? Ko je mogao produkciono da realizuje taj projekat? Neki mladi, neiskusni ljudi – ne, već neki koji imaju nekog iskustva. Možda se to moglo ponuditi nekim ljudima koji su radili u Kulturnom centru Novog Sada, ne znam. Međutim, od ljudi koji se tu na sceni bave kulturnom produkcijom, preko tih privatnih firmi i nevladinih organizacija, vrlo je malo bilo njih sa iskustvom i onda su se tu našli ljudi iz Exita. Jeste da Exit i EPK nemaju mnogo zajedničkih tačaka – Exit je komercijalni, privatni festival, ali to ipak jeste neka produkcija. Ne znam da li je bilo ljudi koji su mogli da preuzmu i rade taj posao više u interesu lokalne scene, njenog razvoja i novih krila koja bi se mogla dati novosadskoj umetničkoj produkciji. To stvarno ne znam. Problem je što je cela stvar s tom Fondacijom EPK otišla previše ka nekom menadžerskom pristupu, a menadžerski pristup je delotvoran samo kada je reč o reprezentacionoj kulturi. Oni su bili organizatori raznih sadržaja, ali je bilo vrlo malo projekata napravljenih u produkciji samog EPK-a. Naravno da je jeftinije pokazati jedan kvalitetan umetnički produkt, nego producirati ga. Znatno je jeftinije, čak i kada je u pitanju skupa predstava ili muzičar iz inostranstva, nego praviti program u vlastitoj produkciji, što bismo mi umetnici želeli da vidimo povodom te kulturne prestonice.

Sve priče su uvek iz lične perspektive – neko je loše prošao, pa odmah to generalizuje, a neko je dobro prošao, pa hvali. Ja ne želim da generalizujem, a ne mogu ni da se žalim da nisam uopšte učestvovao u tome. Sećam se da su još pre početka prestoničke godine snimani razgovori s nizom novosadskih umetnika i tada sam, kao učesnik, rekao da je u redu da deo bude iskorišćen u ulaganje u infrastruktutu, ali da se mora uložiti i u kulturnu produkciju, da se podrži potencijal ove sredine. Posle sam u više navrata govorio da se to ne dešava. Neki mladi ljudi su dobijali prilike, ali zašto nisu dobijali i afirmisani umetnici koji su povodom EPK-a mogli da, zahvaljujući većim sredstvima, realizuju ono što ranije nisu mogli. Za to nije bilo prostora, ili je bilo vrlo malo. I bez obzira što su oni znali, ili mogli da znaju, da ih ja kritikujem, Fondacija mi je ponudila glavnu ulogu na ceremoniji otvaranja, što me je iznenadilo. Pitao sam se – zašto mene, a onda sam pomislio a zašto ne mene? Oni su planirali da urade vrhunski svoj posao, bilo im je jako stalo da ceremonija bude kvalitetna i autentična, dolazila im je delegacija iz Evrope i državnog vrha. Angažovali su veoma sposobnog reditelja Aleksandra Nikolića, a sad, što je balet SNP-a ograničenih mogućnosti u savremenom plesu, to je druga priča. Ali muzički deo ceremonije je bio vrhunski, ne zato što je moj ansambl imao glavnu ulogu, već zato što je sve bilo izuzetno dobro odabrano i osmišljeno. Ta nas ceremonija svakako nije osramotila pred svetom. EPK se tada pokazao kao producent na najvišem nivou. Producentkinja je bila veoma iskusna, sve sami vrhunski profesionalci su bili angažovani i o tome mogu da kažem samo najbolje. Dogovorili smo se potom da ću imati i koncert na planiranom World music festivalu, svirali smo u Sinagogi, a pre toga su me zvali da sviram i na otvaranju renovirane Kineske četvrti koju oni zovu Distriktom.

Sada ispada po čaršiji da sam ja prijatelj s (Milošem) Vučevićem (donedavni gradonačelnik Novog Sada), što je paradoks i budalaština, jer je angažovano još mnogo vrhunskih muzičara, domaćih i stranih, bilo je vrhunskog umetničkog programa. Data je prilika i jednom Draganu Živadinovu iz Ljubljane da nešto uradi, velikom pozorišnom reditelju s prostora bivše Jugoslavije koji verovatno nije Vučevićev prijatelj… Tako da, od početka stvari nisu crno-bele: Exitovci su se pokazali kao odlični menadžeri, EPK je odlično menadžerski funkcionisao. Jedan projekat za koji znam da je u njihovoj koprodukciji bio je film “Liberta - rađanje grada” Žanka Tomića i Gvozdena Đurića, za koji je trebalo da pišem muziku, ali kako nisu imali novca za to – ispostavilo se da koproducent RTV Vojvodina nije uložio ni dinara u njega – nisam pristao na taj izazov, iako smo se oko toga dogovarali četiri-pet godina.

Ali to je generalno situacija Novog Sada. On nema snage da finansira ni film o svom nastanku. Tu je, na primer, na gradskom konkursu za film 80 odsto novca dobila beogradska firma za Lazin (Ristovski) film o prisajedinjenju Vojvodine, ali, kako je sve u životu “50 nijansi sivog”, sad vidimo da je na poslednjem konkursu 80 odsto sredstava dobio Đoletov (Balašević) sin. E sad, je li i Đoletov sin prijatelj sa Vučevićem? Sad sam malo iskarikirao, ali mi živimo u tome. U toj karikaturi. U isto vreme, ljudi koji su bili u gradskoj upravi i za vreme demokrata, i za vreme ovih, kažu da su naprednjaci daleko kooperativniji. I šta ćemo sad…

– To je bolna “kvaka 22”, jer ta se rečenica u Novom Sadu može čuti sa različitih kulturnih adresa...

Boris Kovač: I to je ono što nas sve boli. Nas nisu izdali vučićevci. Vučićevci su nekad pozivali na klanje, od njih ništa ne očekujem, ali paradoksalno moram da kažem da sam prijatno iznenađen Vučićevom spoljnom politikom. Koliko god da ona izgleda nemušta, po meni je u najboljem interesu Srbije - i tu se slažem sa Mikijem Manojlovićem koji doduše preteruje sa glorifikacijom Vučića, ali zaista ko bi mogao sada da mu stane na crtu? (Boris) Tadić koji je dozvolio da mu stranka bude leglo korupcije? Ovaj svoju stranku drži mnogo čvršće i tu dolazimo do uvida da su ovde jednom stvari ispuštene i da ih je sada teško pohvatati. Jako teško. Jugoslavija se nije raspala samo zbog Beograda i Zagreba – to sad vidimo, nego zbog raznih interesa sa Zapada. Stvari su se izmakle našoj kontroli, pa kada smo se oslobodili (Slobodan) Miloševića – šta god to značilo, dohvatio nas je ovaj neoliberalni fašizam. Da li bi (Zoran) Đinđić – da nije ubijen, umeo sve to bolje da “hendluje” – ne znamo. Činilo se da bi.

– Ni jednom ni drugom obliku stvari ne odgovara čovek/umetnik koji misli apartno od bilo koje struje. Taj je najopasniji, jer ne zavisi ni od politike, ni od kapitala, ni od ideologije. Svoj je. I nigde nije poželjan.

Boris Kovač: To je savršena dijagnoza našeg stanja – dokle god govorimo o našima i njihovima, a to su samo dva tora sa svojim interesima – mi i dalje imamo samo vladine i nevladine profitere. To je toliko vidljivo da sada stvarno treba biti slep pa ne videti da neke od tih glasila, kao što su “Danas” ili N1, takođe finansira jedan interesni centar. Ne kažem da oni nikad nisu u pravu, daleko do toga, ali gde je to od nezavisnog novinarstva, od želje da se otkrije i kaže istina. Nema govora o tome. Evo primera: odlična novosadska novinarka Gordana Nonin je nedavno dobila otkaz u “Danasu”. I sam sam nekad bio liberal, ali treba biti slep i gluv pa ne videti gde je liberalni, tj. zapadni svet otišao poslednjih 20 godina. A naši liberaši (kako smo ih prozvali jer to što podržavaju više sa liberalnim nema više ništa) koji ne žele da vide realnost – skočili su kako je to strašno, pa čak, zamislite, niko od kolega nije ni reagovao u “Danasu”. Ali “Danas” je propagandno glasilo neoliberalnog poretka u kojem vlada tržište. Jedna novinarka je u njemu višak i dobija otkaz. To je očekivan produkt logike liberalnog kapitalizma. Šta im onda tu nije jasno, ni pravo…

– A na drugoj strani – alternativa je nacionalizam?

Boris Kovač: Tu je ključno pitanje dokle je nacionalizam zdrav. Ja sam bio u prvim redovima protiv nacionalizma. Ligu socijaldemokrata Vojvodine smo osnovali kao antinacionalističku stranku, to je bila glavna tema našeg programa protiv Miloševića. Uvek sam protiv nacionalizma. Međutim, kada imaš suprotstavljene nacionalizam, kao podršku nacionalnom suverenitetu, a s druge strane imaš tu famu o demokratiji – da mi moramo da budemo otvoreno tržište, bezuslovno da idemo u Evropu, da nam je Zapad jedino merilo stvari na svim nivoima, od vrednosnih, ideoloških, etičkih, političkih, kakvih god, što za krajnji cilj ima samo to da jeftino rasprodamo svoju zemlju, onda se čovek ozbiljno mora zapitati u vezi nacionalizma. Taj isti Vučić, koji je na vlast došao kao nacionalista, na vlasti je jer je postao neoliberal! On je dakle naš! Zašto opozicija nema adut protiv Vučića? Pa zato što je on zapušio “obe rupe”. On je najveći nacional-šovinista, jer je govorio “sto Muslimana za jednog Srbina”, a sada je najveći neoliberal: natrćio se Zapadu, rasprodaje nam zemlju… Ja sam, na primer, glasao za (Zrdavka) Ponoša, a on je sad za uvođenje sankcija Rusiji. Katastrofa. Odlučno sam protiv uvođenja sankcija Rusiji, smatram da bi za Srbiju bilo katastrofalno pogrešno da uvede sankcije Rusiji i tako joj sada zabode nož u leđa. To nije isto kao kad neko drugi uvede sankcije Rusiji. A to bi za Srbiju ujedno bilo i odbacivanje većeg dela sveta. Ovde se kod nas falsifikuju činjenice: većinsko stanovništvo na planeti realno čine Rusija, Kina, Indija i još 50 država koje su na njihovoj strani bipolarnog sveta koji je (opet) postao realnost. I sada mi treba da prestanemo da komuniciramo s njima jer će nas Evropa i Amerika “namiriti”. Desiće se u najboljem slučaju ono što se desilo Hrvatskoj, s tim da se razumemo – nije isto kad Hrvatska uđe u EU i kad bi ušla Srbija. To smo mogli da vidimo devedesetih: da je Zapad hteo da bude objektivan, ne bi očigledno bio na strani Hrvata… Mnogi od nas smo tada bili protiv Miloševića i svi su nam bili dobri koji su bili protiv njega. Tako smo videli u početku i (NATO) bombardovanje, a šta je bombardovanje dobro donelo ovde?

Zapanjen sam da kod nas još uvek postoje obrazovani ljudi koji opravdavaju bombardovanje. I ja sam tada mislio da dolaze da nas oslobode Miloševića, ali su u međuvremenu čak i visoki dužnosnici NATO-a priznali da oni Miloševića nisu bombardovali da bi Srbe oslobodili diktatora, da oslobode Albance od srpskog šovinizma, da uvedu demokratiju u Srbiju. Ne. Nego zato što on nije bio kooperativan sa njihovom namerom da u Srbiji rade što hoće. Zato su nas bombardovali. Meni se slika sveta u poslednje dve godine dramatično promenula. Voleo bih da mislim onako kako sam ranije mislio, ali stvarno ne mogu jer nisam slep. Šta bi s druge strane taj Ponoš, za koga sam glasao, da je postao predsednik države, koji jeste pristojan čovek u odnosu na ovog ludaka? Bilo bi nam bolje sa Ponošem? Pa jesmo li mi normalni? Američki bankari i njihovi plaćenici bi nam tek onda radili šta hoće. Vučić pokušava da izbalansira da zadržimo što veći stepen suverenosti. Zašto bismo mi viševekovno prijateljstvo s Rusima raskinuli jer to od nas traže Amerika i EU? Treba o tome da razmislimo. To su neki stavovi koji mnogima nisu prijatni i koji su me udaljili od pozicije na kojoj sam nekada bio, ali nisu me približili ni onoj drugoj. Daleko od toga da sam postao srpski nacionalista. Gnušam se svakog nacionalizma.

– Taj svakodnevni oksimoron, u različitim oblicima, teško je živeti na dnevnom nivou. Između najave svađe sa Istokom i nemanja sporazuma sa Zapadom, ušuškali su se fašizam i razni drugi oblici nasilja. Kako doživljavate renesansu fašizma u Novom Sadu imajući u vidu Vaš antifašiBoristički bekgraund, i umetnički i porodični?

Boris Kovač: Jako je teško. Imam privilegiju da su mi deca odrasla i da nisam finansijski zavisan od toga da ću ostati gladan. Govorim šta mislim i zaista nemam autocenzuru. Razumem da mnogi ljudi to ne mogu. A kako opstati u ovim vremenima – svuda je teško, i to sad opet zavisi od individue. Povampireni fašizam i taj instinkt krda koje smo imali devedesetih, sada su ponovo tu. Ali interesantno je da su ti isti primitivci i nacionalisti, protiv kojih se i ja borim ovde na lokalu, prepoznali koja je u ovom trenutku prava strana istorije, isto onako kako je običan narod uoči Drugog svetskog rata prepoznao sebe u paroli “Bolje rat, nego pakt”. Oni jesu primitivni, ali dobro osećaju neke bitne stvari. To je taj slobodarski duh ovog naroda, i kad je primitivan – on jeste slobodarski. Većinska Srbija odbija da deluje po principu “jest da su nas bombardovali, ali nam je u interesu da budemo njihovi”, kako to rade tzv. drugosrbijanci. Na taj način se rukovode izdajničkom, “četničkom logikom”, jer razmišljaju “Zapad je velika sila, bolje da mu se ne suprotstavljamo”. Mnogi koji su iz partizanskih porodica danas imaju tu četničku, izdajničku filozofiju da je naš interes u Evropi koja će nam dati novac. Jedan narod mora da sačuva svoju vertikalu. Ja ne mogu da govorim u ime srpskog identiteta, jer sam pola Srbin, pola Mađar, a ne osećam se ni jednim, ni drugim. Živim, međutim, u Srbiji i prepoznajem u svemu ovom i nešto što autentično vredi i kod “druge” i kod “prve” Srbije”. Ali sam razočaran onim što smo posle 5. oktobra doživeli od “druge Srbije”, kojoj sam pripadao, i zato sad ne pripadam nijednoj. Pripadam isključivo svojoj.

Ono vreme koje mi je preostalo zato ću pokušati da iskoristim da, uz pomoć prirodnog ambijenta, proniknem još dublje u sebe, a da li će to rezultirati nekim umetničkim radom – ne znam. Imam još jedan “zadatak” koji sam sebi zadao, a to je da snimim film o nepokornom duhu Srema. Biće posvećen mom ujaku koji je sa 17 godina poginuo u partizanima i omogućio mi da u slobodi živim i stvorim ono što jesam. Biće to i moj prilog borbi protiv aktuelnog istorijskog revizionizma, velike laži koja poslednjih decenija oblikuje društvene stvarnosti na ovim prostorima.

*Naslovna fotografija: Maja Vučković, portret: Ivan Grlić

(SEEcult.org)

*Tekst je deo projekta koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.