Naličje društva

Promocija novog romana sudije Miodraga Majića "Pod tuđim suncem", održana 14. oktobra u Bitef art kafeu, izazvala je ogromno interesovanje, pa mnogi zainteresovani nisu uspeli da uđu i čuju nešto više o toj knjizi za koju je autor dobio ideju razmišljajući o ljudima koji su "gurnuti pod tepih", a predstavljaju "naliučje društva" danas.

Pored autora govorili su pesnik, književni kritičar i izdavač Gojko Božović, dramski pisac i scenarista Nebojša Romčević, a odlomke iz romana, u izdanju Vulkana, čitao je glumac Vojislav Brajović.

Čitaoci će u pričama glavnih junaka „prepoznati stvarnost naših dana, ali i sudbine pojedinaca koji ne odustaju od svojih istina i kada im život dodeli ulogu gubitnika“, navedeno je na koricama Majićevog novog romana.

Priča počinje jedne kišne noći, u taksiju, kada Kosta Rašić, penzionisani oficir, odluči da krene put Krfa. Nakon što je prodao kuću u kojoj je odrastao, kako bi vratio dugove, on će prvi put zakoračiti van granica svoje zemlje, tragajući za istinom, njegovim jedinim preostalim utočištem. Slučajan susret sa Marijom, taksistkinjom koja te noći postaje njegov saputnik, predodrediće sve što će se potom dogoditi pod tuđim suncem. Kosta želi da se suoči sa sobom i ostacima svog života. Marija želi da pobegne i od sebe i od svog života. Ta tačka koja ih razdvaja postaće tačka u kojoj će se sustići njihova sećanja.

Majić je zahvalio publici što je došla u tolikom broju, a o ideji za novi roman rekao je da su ga „progonili likovi koje guramo pod tepih, koji su neka naličja ovog društva, kao što je i većina nas koji smo večeras ovde na neki način naličje ovog društva“.

„To su ljudi kojih se to društvo u svom, pod znacima navoda, fenomenalnom uspehu, ponekad stidi. Ponekad nas gura na marginu, ponekad objašnjava da nismo postojali. Posebno me je zanimala vizura ljudi koji su bili spremni da daju ili koji su dali najviše što čovek može da da za ovo društvo - svoj život i kako bi oni gledali na ovo za šta su dali svoj život. Oni iz ratova devedesetih i oni u prethodnim generacijama. Šta bi nam ti ljudi iz Plave grobnice i Albanske golgote, kad bi ustali, danas rekli kada bi videli koga biramo, koga dovodimo za ministre vojne, koga postavljamo na najviša mesta u državi za koju su oni generacijski stradali“, izjavio je Majić.

Kako je dodao, od te ideje je krenulo razmišljanje o Kosti, a onda se kao logičan nadovezao drugi lik – Marija, „nužni sastojak ove priče i, čini se, nusproizvod ove naše tranzicije. To je žena kakva se ne vidi na malim ekranima, nema je u rijalitima. Ona je neko na čija se pleća sve ovo sručilo na različite načine, izbeglica sa Kosova koja pokušava da preživi u državi koja je stvorena. Beži od ljudi koji su se okoristili o tu našu nazovi pobedu, a zapravo veliki poraz“.

„Njih dvoje postaju slučajni, a nužni saputnici te noći na putu ka Krfu gde major odlazi sa idejom da od ostatka sredstava od prodaje kuće proživi ono što mu je preostalo. A zapravo ne zna da vozi i jednog saputnika kome su ta sredstva, a možda i taj život potrebniji nego njemu“, rekao je Majić.

Na pitanje ima li nade u ovom romanu, odgovorio je da je „lepota u oku posmatrača i u načinu na koji čitamo neko štivo“.

„Bilo je čitalaca, u rukopisu, koji su rekli: ’Bez obzira što je ovo teška priča, imam utisak da negde oko njih dvoje postoji nekakva svetlost’. Roman jeste postavljen tako da postoji čitav jedan deo izlaska iz te noći i dolaska u jedan dan, gde stvari izgledaju drugačije pod tim suncem, u ovom slučaju tuđim. I postoji jedan prozor na kraju, ne da bih čitaocu dao lažnu nadu, već zato što zaista mislim da čak i u najtmurnijim noćima ono što dođe ipak je neko prvo obzorje“.

Povodom ocena prvih čitalaca da mu je ova knjiga drugačija od prethodnih, Majić je rekao da ne razmišlja unapred o formi i ne kalkuliše, na primer, ako je neki triler dobro primljen da zato piše nastavak.

 „Mene zaokupi neka tema. Pišem onda kada verujem da je to vredno pričanja. Da li će se vama dopasti ostaje sudu vremena, ali nikada ne završim knjigu pe nego što sam uveren da je to nešto čime ja osnovano tražim vaše vreme. Živimo u nenormalno brzom vremenu. Ovo je luksuz biti sada ovde i zahvalan sam svima koji su se odrekli drugih događaja ili obaveza da bi bili ovde“, istakao je Majić.

Gojko Božović, koji je i autor pogovora, ocenio je da je ova knjiga „roman naših dana“ o važnim pitanjima istorije koja je u toku i o sudbinama likova koji se lome u poremećenim vremenima, ali ostaju verni svojoj slici sveta.

Majić u žanru trilera, ali i sa lirskom ekspresijom i elementima filmske naracije, kako je rekao Božović, sugestivno pripoveda o penzionisanim ratnicima bez zemlje i poštovanja, dobitnicima tranzicije bez časti i zasluga, o izbeglicama koje su ostale bez samilosti i razumevanja, prostitutkama koje su žrtve okolnosti, a ne svog izbora, o društvu koje je većinski potonulo u očaj i navikavanje na nesrećne okolnosti, na strah kao osnovni sadržaj društva ispunjenog gubitnicima, koji su većina i predatorskom manjinom, koja vlada.

„Ovo je odlično napisan društveni roman. Autor bez distance i bez poštede slika svet koji znamo, prikazuje nas kakvi jesmo, govori jasno i uverljivo, potresno i kao hroničar kome nije svejedno“, istakao je Božović.

Nebojša Romčević je priznao da ga je emotivno dirnula scena kada se glavni junak seća kako je njegov otac skupljao značke.

„To je nešto što je prethodnoj generaciji izgledalo kao jako važno, jako vredno, kao nešto što se ostavlja u nasleđe. Naravno, te značke ne vrede ništa“, rekao je on.

„Mi smo, bili ili ne bili u rovovima, prošli ogromnnu Golgotu i na kraju tog puta nema poetske pravde. Naprotiv, ima još veće, teže, besmislenije nepravde“, dodao je Romčević.

„Siguran sam da je autor želeo da svom junaku pokaže svetlo na kraju tunela. Ali to bi bilo suprotno svemu onome što mi živimo i što spoznajemo“, rekao je Romčević, te citirao iz jedne priče Somerseta Moma: „Ni jedna država se nikada nije odužila svojim vojnicima. Vojnici samo postaju teret onima koji dolaze“.

Romčević smatra da „svaka generacija nosi teret da je nedostojna prethodnika i njihovih žrtava“.

„Da li je to usud i da li čovek uopšte ima slobodnu volju, da li mi išta biramo? To je i filozofsko i političko pitanje. Junak ovog romana se suočava sa posledicama života u kojem nije učestvovao kao ličnost nego kao neko ko ispunjava dužnost. Ljudi koji ispunjavaju dužnost su dinosaurusi ovog vremena. Dinosaurusi nisu uspeli da se prilagode. Možda su imali izbor – postani gmizavac pa ćeš preživeti ili umri, ali  kao ozbiljna, velika životinja. Mislim da je to retoričko pitanje. Čovek koji se odriče pravednosti i unutrašnjeg osećanja dužnosti, zapravo ostavlja telo da biološki postoji, ali umire duboko i truli i smrdi kilometrima unaokolo“, izjavio je Romčević.

Majić je do sada objavio romane „Deca zla“ (prema kojem je snimljena istoimena TV serija), „Ostrvo pelikana“ i „Rudnik“, kao i zbirku priča „U ime naroda“.

(SEEcult.org)