Utisak da se nešto radi

Novosadski reditelj Filip Markovinović, jedan od osnivača Nezavisnog filmskog centra Kino klub Novi Sad, uključen je u niz akcija i projekata na novosadskoj nezavisnoj sceni i šire. Učestvovao je i u programima Evropske prestonice kulture 2021, za koji kaže da u samom startu nije dobro definisan, pa je bilo “dosta kaskanja”. EPK je pokazao, kako je naveo u intervjuu za SEEcult.org, da kulturu, pa i nezavisnu, zapravo ne drže umetnici, nego ljudi menadžerskog tipa, koji opredeljene ideje kanališu, pakuju, pronalaze sredstva za njih i govore rečnikom kojim govore fondovi. Markovinović veruje da je na nezavisnoj sceni u Novom Sadu možda ipak bolje nego u drugim gradovima u Srbiji, jer gradske vlasti ipak izdavajaju značajna sredstva, za razliku od Niša na primer. Markovinović veruje u potencijal andergraund scene, smatrajući ujedno da je i u kontekstu kulture i same nezavisne scene opasno proglašavati da neki sistem nema alterantivu, posebno ako ne funkcioniše kao što je u Srbiji slučaj.

- Kako je nastao Nezavisni filmski centar NFC Kino klub Novi Sad? Od kada ste u njemu? Šta se u njegovom funkcionisanju promenilo od njegovih početaka do danas?

Filip Markovinović: U NFC Kino klub Novi Sad sam od njegovog početka, od 2001. godine. Posle završene Akademije umetnosti u Novom Sadu, dve klase – jedna Bore Draškovića, u kojoj su bili: Sabolč Tolnai, Nenad Milošević, Srđan Radaković i ja, i druga, koju su činili od nas dve godine mlađi klasići Vlatka Gilića: Marko Kaćanski, Marko Cvejić, Ferenc Lavro i Marin Malešević – osnovale su Klub i činile njegovo osnovno jezgro. Ideja je bila, a bilo je to ono vreme poleta, desile su se – pa sad sa ove distance više ne znam da li se može reći promene, jer su se pokazale kao nešto drugo, ali u svakom slučaju bio je momenat kada je sve trebalo ponovo pokretati. Mi smo završili Akademiju, a u Novom Sadu bukvalno nije postojalo nijedno mesto na koje si kao mlad reditelj mogao otići ako si želeo da se baviš nečim što je autorski film. TV Novi Sad nije imala dramski program, on je zamro. Od nezavisnih produkcija bio je aktivan samo URBANS, ali su oni gurali dokumentarni novinarski film u koji se mi nismo uklapali. Sve u svemu, nije bilo prostora za nas, i onda, kako smo mislili da je vreme za pionirske radove, obnovu i izgradnju, odlučili smo da pokrenemo NFC Kino klub Novi Sad, pa da vidimo dokle će nas to dogurati. Bio je zamišljen kao otvorena organizacija, koja bi mladim autorima omogućila da posle Akademije nastave da se formiraju kao autori, da snimaju nešto što nije opterećeno obavezom komercijalnog uspeha ili bilo kakve evaluacije tog tipa. Bilo je u tome više faza: od 2001. do 2005. godine bila je to neformalna trupa, pomalo i u haotičnom stanju, koja je, doduše, mobilisala mnogo ljudi, kolega s Akademije, nekih umetnika koji su se sa nama družili, ljudi koji su se osećali umetnicima. Bar tridesetak njih je, u tom trenutku, na ovaj ili onaj način, davalo doprinos našoj ideji, volonterski, na o- ruk. Klub od 2005. godine funkcioniše kao udruženje građana. Ja sam bio njegov predsednik od 2005. do 2013. Pre mene predsednik je bio Marko Cvejić, koji se ubrzo preselio za Beograd, pa sam ja preuzeo funkciju. Posle mene je došla Nina Latinović, producentkinja sa AU, koja je predsednica i danas.

- Ko može postati vašim članom, postoje li neki uslovi, neka forma koja se mora zadovoljiti?

Filip Markovinović: Od početka smo bili otvorena družina, nismo formalno ustanovili ko je član, ko nije. Najčešće je to funkcionisalo - ako dođeš i hoćeš nešto da radiš - radiš, pa onda to uradiš do kraja. Posle su se stvari u načinu rada menjale kako se menjalo finansiranje kluba. Na početku smo imali sredstva opredeljena za godišnje programe i u okviru toga smo imali prostor i slobodu da radimo filmove po svom nahođenju. Nakon toga je više krenula ova praksa da se filmovi finansiraju kroz projekte: apliciramo s filmovima, pa kad prođe – postoji budžet i onda radimo. Tako je što se tiče produkcije. Inače, zamišljeno je da NFC Kino klub Novi Sad radi u četiri linije delatnosti: da se bavi produkcijom - najviše kratkog igranog, autorskog filma, potom edukacijom kroz filmske radionice, što je radio klasičan Kino klub, zatim da se bavi arhiviranjem - da se brine o arhivi starog Kino kluba, te da popularizuje kratki film kroz programe za javnost – festivale, npr. Tim putevima NFC Kino klub Novi Sad kreće se i danas.

- Šta u svom radu izdavajate kao najvažnije tokom poslednjih 20 godina?

Filip Markovinović: Urađeno je stvarno mnogo toga. U jednom momentu smo napravili popis, imamo više od 70 kratkih filmova koje smo radili kao produkcija, i to uglavnom novosadskih autora, koji nisu generacijski vezani. Ivan Obrenov je npr. radio jedan film u našoj produkciji i još neke starije kolege. Radili smo i tri dugometražna filma: jedan kao potpuni producenti i dva u koprodukciji. Projekti se i dalje rade, trenutno je u toku snimanje dva završna studentska rada u produkciji Kino kluba, a tu je i festival. Idemo u susret 22. Filmskom frontu, festivalu koji je u međuvremenu promenio i organizacionu strukturu i koncepciju, više puta se prilagođavao, ali nije stao, nije se prekidao.

- Na sajtu NFC Kino klub Novi Sad stoji da ste apolitična organizacija. Da li je moguće danas biti apolitičan kada je politika u svakoj pori društva?

Filip Markovinović: To pre svega znači da treba da promenimo taj tekst na sajtu, jer se ta rečenica vuče od 2001. godine i deo je prvog teksta na sajtu. Napisao ga je Marko Cvejić, zvučao je tada dobro, jer ljudi tada nisu bili upoznati s tim šta su tačno nevladine organizacije i udruženja građana i trebalo ih je edukovati o tome. Sada je to terminološki rešeno i uhodano na drugi način.

- Ostaje pitanje - sme li se biti apolitičan kada živimo tako kako živimo?

Filip Markovinović: Pre svega, mislim da nije obaveza i družnost umetnika da budu politični ili da se bave politikom, pa čak ni da budu društveno angažovani. To je kod nas skrenulo u tom smeru, zato što je političko polje potpuno zatvoreno i ništa se ne dešava u njemu. Ne postoje novi politički koncepti za koje bi se opredeljivali, a na kulturnom polju postoje neki incidenti kojima se više posvećuje pažnja, nego što oni zaista imaju suštinsku težinu. čime se daje utisak da postoji neka dinamika i u našem političkom polju. Ali, ako malo bolje razmislimo o tome šta je nominalna politika vladajuće stranke, a šta je politika opozicije, videćemo da je to zapravo jedna te ista priča i da se opredeljuješ prema tome ko je više ukrao i ko je više skandala napravio. Jednostavno, mislim da su umetnici, koji osećaju malo više svu težinu i nepravdu, možda skloniji da istrče u javnost sa svojim stavovima, nego što bi to uradili neki drugi, fini ljudi koji rade u državnoj administraciji, primaju platu i ne talasaju. Najviše se istrčavaju ovi koji nisu na nekom državnom budžetu, plati ili kasi, nego zavise od gradskih, pokrajinskih i republičkih struktura i najranjiviji su kao grupa, dok većina to gleda mirno, iz svojih sinekura. Nije dužnost, ni obaveza umetnika da bude političan. S druge strane, ako se baviš autorskim filmom, samim tim tvoj neki pogled, koji izražavaš kroz film, jeste pogled i reakcija na svet u kojem živimo, tako da je u nekom apsolutnom smislu nemoguće napraviti autorski film koji se ne tiče društva, društvenih odnosa, pa i politike u najširem smislu.

- U tom smislu, šta autorski film govori o srpskom društvu, govori li seizmološki tačno o njemu?

Filip Markovinović: Mislim da govori, da on ponajviše gađa njegove bolne tačke, obično iz nekog ličnog autorskog ugla. Govorim o kratkom filmu koji gledam za Filmski front. To i jesu filmovi o odrastanju, gde se jasno vidi odraz te neke potpune izgubljenosti i beznađa u kojem se ti mladi ljudi nalaze i u kojem pokušavaju da uspostave neki svoj sistem funkcionisanja. To su ovi senzibilniji, a ovi drugi hvataju priključak za industriju, ali je i tu takođe vrlo simptomatično kako će stvari funkcionisati, gde se može naći jedan od izlaza.

- Pomenuli ste beznađe, je li to Weltschmerz u kojem se danas kupa i nezavisna kultura. Kako iz tog tona mogu da se rode neki novi ljudi koji će oživeti nezavisnu scenu? Jesu li, tako izgubljeni i beznadežni, u stanju da rade za dobrobit zajednice, ili samo za sebe?

Filip Markovinović: Pozicija koja je sada na snazi je upravo ta da se radi za ličnu dobrobit i korist. Ako živimo u liberalnom kapitalizmu, to je sasvim u skladu s tim. Problematična je zapravo pozicija nas starijih, jer dolazimo iz sistema gde je dobrobit zajednice i rad za nju, društvo – podrazumevajući. Mi osećamo potrebu da radimo nešto što će biti od koristi i na dobrobit više ljudi, na duže staze. Mladi su danas okrenuti sebi, industriji, serijama, gejmingu... Tu su neke druge vrednosti, svako radi za sebe. Za to smo se borili, u tome živimo i živećemo...

- Da li je nezavisna kulturna scena u Novom Sadu oštećena zbog tih novih izazova, gejminga, kreativnih industrija? Koliko je u minusu zbog toga što mladi ljudi beže tamo gde je novac?

Filip Markovinović: Uvek postoji tih entuzijasta koji će iz ovog ili onog razloga hteti da se bave i budu akteri u tom nekom nezavisnom sektoru. To su najčešće ljudi koji ne mogu da se uklope i ne vide sebe u nekim okvirima. Problem naše nezavisne scene je što je i to neki zastareo koncept. Naša nezavisna kulturna scena je u suštini u proseku vrlo matora.

- Govorite o Novom Sadu?

Filip Markovinović: Govorim generalno. Svi mi koji smo odrasli u devedesetima i negde s mojom generacijom se to završava. Posle toga, nema mnogo novih klinaca koji pokreću svoje organizacije tog tipa. Pojavili  su se u međuvremenu i profesionalci koji se bave pisanjem projekata, fandrejzingom, koje to postavljaju kao posao...

- Nazivate ih profeisonalcima?

Filip Markovinović: To je po meni potpuno legitimno, i to je npr. jedna od stvari koju je pokazala Evropska prestonica kulture, da kulturu zapravo ne drže umetnici, nego ljudi menadžerskog tipa koji su u stanju da opredeljene ideje kanališu, upakuju, nađu sredstva za njih i govore rečnikom kojim govore ti fondovi. Jednostavno, da to smeste u te koordinate, što je, ako malo bolje razmislimo, isto kao što smo imali u socijalizmu, samo što smo tada imali “kapeze” (kulturno-prosvetne zajednice), kulturne centre, pa je u okviru toga trebalo naći neku svoju poziciju. Kulturnu scenu ne drže, dakle, umetnici, već kulturni radnici, upravnici, koji imaju manje ili više senzibiliteta. Ako ga imaju više - sve bolje izgleda.

- Da li je NFC Kino klub Novi Sad učestvovao u EPK programima i kako ste prošli?

Filip Markovinović: Učestovali smo jednom, naš Filmski front održao se u okviru program Druga Evropa. Pogodili su nam se i termini, pa nismo morali praviti nikave ustupke u odnosu na ono što radimo. Bili smo finansirani bolje, uradili smo nekoliko radionica za mlade koje su bile zahtevnije. Pravili smo nešto što je bilo zanimljivo i prijemčivo za publiku, ali i za ljude iz posla. Radili smo filmsku masku, što je vrlo specifično, jer ne postoji nikakva škola kod nas za nju. Kao produkt svega, imali smo Prvu novosadsku zombi šetnju, što je bilo zanimljivo za publiku. Ona je bila deo onoga što radimo u NFC Kino klub Novi Sad, kao edukaciju publike, čime se može privući pažnja za naše buduće sadržaje, kada se mogu isprobati i neke zahtevnije stvari.

- Šta ste s novosadske nezavisne scene gledali u okviru EPK-a?

Filip Markovinović: Slabo sam video, jer sam učestvovao u dosta projekata. Nešto sam snimao, u nečemu sam učestvovao u organizaciji. Bila su tri velika projekta u kojima sam učestvovao: izložba “Rekapitulacija” - Šok zadruge, u okviru koje sam radio i dokumentarni film, koji još uvek ima svoj festivalski život. Tu je bio i evropski projekat Multimedijalnog centra Led Art – “Remix Comics” u kojem sam učestvovao. Učestvovao sam sa “Filmskim frontom”, a imao sam i svoj Festival eksperimentalnog filma “Superstars”, plus, bio sam formalno organizator dečje radionice na kojoj su deca učila o dečjim pravima, a bio sam i snimatelj u muzičkim lukovima EPK-a. Uglavnom, u toj godini sam prvi put u životu na zidu imao kalendar događaja i beležio kad radim, a kada dišem. Bilo je vrlo dinamično...

- Da li onda tako insajderski smete govoriti o tome šta nije valjalo, a šta je kao dobra tekovina ostalo gradu i umetnicima?

Filip Markovinović: Smem. Mislim da je dosta veliki problem bio u startu. U samom začetku EPK-a nije dobro komunicirano šta ta prestonica jeste, a šta nije, pa je samim tim horizont očekivanja bio drugačiji od toga kako je realno moglo da bude. Tu evropsku prestonicu smo shvatili - i ispostavilo se da smo bili dobri đaci - kao manifestaciju kroz koju će se zapravo raditi na promeni načina funkcionisanja kulture. Postaje nam jasno da institucionalna kultura polako odlazi u drugi plan, da će ubuduće biti više ovog projektnog. Tokom EPK-a pokušalo se senzibilisati i državne institucije za to...

- Uspešno ili neuspešno?

Filip Markovinović: Mislim da je to jako teško pomeriti, ali postoje  određene saradnje, ta tzv. institucionalno nezavisna partnerstva. Tu ima nekog pomaka, ali u supštini - ne može tu ništa preko noći, ni za godinu dana. Mislim da se tu u početku izgubio ritam, pa je zato čak i dobro došlo to koronarno odlaganje od godinu dana, da se to još malo učvrsti i slegne. Nije to još u potpunosti zamrlo, jer još uvek vlada neka zbunjenost kako sada nastaviti dalje, kako koristiti te prostore koji su izgrađeni i otvoreni. Sada imamo tu paradoksalnu situaciju da imamo više prostora nego objektivno programa. Možeš ti tu uvek pustiti razne dobrovoljce i volontere da rade, ali za kvalitetniji program - treba još dosta rada.

- Razumete li zašto je u svemu tome bilo jako važno nabrojiti što više programa, bez obzira kakvi su i promociju zasnivati baš na pompeznim brojkama?

Filip Markovinović: To je opet deo takvog načina funkcionisanja. Kad si deo projektnog finansiranja imaš indikatore, pokazatelje koji su uvek kvantitativni. Uvek moraš iskazati broj nečega, jer kvalitet niko ne proverava, nije u prilici da procenjuje. Evaluacija ide uvek kvantitetom. Zato ljudi koji se time bave time profesionalno daju akcenat na brojke, jer su njima one bitne da bi ispunili ono što je deo njihovog zadatka. Jednostavno, tako je, biće tako oš neko vreme, dok ne smislimo nešto bolje.

- Kako se NFC Kino klub Novi Sad finansira?

Filip Markovinović: Izlazimo na gradske, pokrajinske i republičke konkurse. Grad i Republika podržavaju, pre svega, Filmski front. Inače, Novi Sad je zapravo jedan od retkih gradova koji ima fond za kinematografiju, pa tu prolazimo i sa drugim projektima - u okviru tih mogućnosti, od godine do godine. Ove godine smo, uslovno rečeno, na nekoj finansijskoj dijeti. Malo se taj budžet za Filmski front stanjio, što zbog inflacije, što generalno zato što ti fondovi ostaju na nekom sličnom ili istom nivou već godinama. To je sada malo i pitanje budućnosti: filmska industrija je nešto što se gura pre svega pod “industriju”. Ne postoje ni neki evropski fondovi koji finansiraju film, baš kao takav, a da su vezani za film. Ima taj media program, koji je vezan za razvoj filmske industrije. Osim toga, jedna od mana Filmskog fronta u kontektu apliciranja za evropske fondove je to što su naši programi besplatni, a mi smatramo da je to u redu, jer besplatno koristimo prostor KC Novi Sad, a i finansiraju nas javni fondovi. Međutim, sada se sve to gura ka nekoj samoodrživosti, da to u budućnosti bude posao. Što se tiče našeg slučaja, to bi mogla biti tek daleka budućnost. Trebalo bi ljudi dosta ekonomski da osnaže da im ne bude skupo da izdvoje četiri evra za ulaznicu da bi gledali kratki eksperimentalni film. Mi, nažalost, nismo na tom nivou. Kao NFC Kino klub Novi Sad nismo aplicirali za strane fondove, nismo se najbolje snašli u tome da iskoristimo buku oko Prestonice kulture, nismo odreagovali iz nekih privatnih razloga.

- Da preciziramo, da li u svim tim okolnostima postoji nezavisna scena u Novom Sadu. Ima li nekih dokaza da je ima?

Filip Markovinović: Istinska nezavisna scena postoji, ali je dosta ljuti andergraund...

- Pa to je dobro, znači da ima i autentičnosti u njoj...

Filip Markovinović: Ima, ima. Ja ta mesta baš i ne obilazim mnogo, jer sam već u nekim godinama kada bi, da se pojavim tamo, izgledao kao policajac u civilu, ili nečiji tata, ali KC “Lab” je jedno vreme funkcionisao kao mesto urbane andergraund kulture. Primetio sam i ekipu iz Doma b-612, pa i CK13, ali to su ti pokušaji da se kroz klub i šank nađe izvor finansiranja i samoodrživosti da bi onda mogao da organizuješ neki program, a da nemaš veze, pre svega s državnim fondovima. Nezavisnu scen u Novom Sadu čine ustaljeni akteri i, tu i tamo, poneka nova stvar, ali više-manje ne primećujem ni incidente, kao što je jedno vreme bilo, da se pojavljuju neki “fantomi” koji nešto rade.

- Ima li komunikacije među umetnicima na novosadskoj nezavisnoj sceni?

Filip Markovinović: Postoje neke grupacije i incijative, poput SKUP-a (Saveza kolektivne umetničke prakse) koji okuplja nekoliko organizacija, koje su se organizovale oko konkretnog cilja da se uzme prostor u kreativnoj četvrti Distrikt. To su organizacije slične, srodne i kompatibilne, koje se poznaju i dobro funkcionišu: Led Art, ReAktor, SFO (Re)konekcija, Iskra Grafička mreža i ruski umetnici Momo Pottery. Većina toga se ranije vrtela oko Šok zadruge, ali se krug proširio, pridužili su se još neki ljudi i dobro funkcionišu. Postoji i Nezavisna kulturna scena Srbije, kao asocijacija i možda ne bi bilo loše da imamo neku takvu asocijaciju i u Novom Sadu.

- Da li bi ona bila moguća u Novom Sadu? Ljudi se tu nekako teško spajaju, mnogo teže nego u Beogradu, uvek postoji neka vrsta čudne uzdržanosti i sumnje na temu saradnje...

Filip Markovinović: Moguće, mada uvek dođe do tih parcijalnih interesa. Ali bilo je toga i u Novom Sadu, npr. “Dizalica”, inicijativa “Za kulturne politike”, bilo ih je, ali su se završile i ugasile, bez konkretnih velikih stvari. Uvek ispliva egoizam, pa izađu pare kao problem, jer neko profitira malo više, neko malo manje, a onda neko kaže, pa zašto da ne, jer neko radi malo više, a neko samo figurira u inicijativi. Čini mi se da dosta ljudi na nezavisnoj umetničkoj sceni više ima utisak da nešto radi, nego što radi. To je ta disproporcija, pa kad dođe do manifestacija poput EPK-a, onda se vidi da je od domaćih snaga dosta teško sklopiti i uklopiti neki program, da je fleksibilnost tih ljudi nekad vrlo upitna, jer hoće da rade svoje i guraju samo svoje.

- Kakav je jezik komunikacije Kino kluba i Grada Novog Sada: dobar, nedovoljan, usporen...?

Filip Markovinović: Nina Latinović je nekoliko puta bila na sastanku s donedavnim gradskim sekretarom za kulturu Daliborom Rožićem. Verujem da će i s novom sekretarkom Tijanom Delić saradnja biti u redu. Novi Sad nije u krizi, ovde je - ako ništa drugo, ta prestonica donela to da su nas sačuvali u godini korone. Mi smo jedna od retkih sredina u kojoj su konkursi ispoštovani i isplaćeni. Jezgro je opstalo. Beograd je ove godine ostalo bez konkursa, mi nismo. Grad zaista vodi računa, drži nas, e sad, da li je to dovoljno – a nikad dosta. Ove godine sam npr. imao sam priliku da vodim neke radionice u Nišu i onda se ispostavilo da Grad Niš za kulturne programe nevladinog sektora donira četiri ili pet miliona dinara i većina novca odlazi na manifestacije kao što su ovi naši dani vina i slično, što nije kultura, nego zabava, dok je ta cifra u Novom Sadu od 340 do 360 miliona dinara. Dakle sto puta više. Na nacionalnom nivou - kao grad dobro stojimo, ali bi na globalnom nivou moglo biti bolje.

- Održavaju li se i dalje sastanici u gradu s predstanicima kulture grada? Učestvuju li u tome i ljudi s nezavisne scene. Može li se na njima uticati na ljude koji vode kulturu grada?

Filip Markovinović: Generalno, ako gledaš taj evropski kontekst, ništa to nije okrenuto produkciji umetnosti kao takvoj. To je globalna priča. Kad radiš projekat, uvek nastane neko delo, možeš angažovati umetike, ali je poenta da se tu uvek uključi, ili neka socijalno osetljiva grupa, ili moraš odgovoriti na određenu temu, tako da taj način finansiranja zapravo na neki način donosi neskrivenu poruku - Super je ta vaša umetnost, ali ajde ti radi nešto korisno. Ne plaćamo te za to... Nedovoljno se ulazi u produkcijski deo. On je lako uspostavljiv u segmentu koji se tiče proizvodnje filma, jer tu postoji konkretan proizvod, sistem festivala i publika koja će dati procenu da li to vredi, ali za neke druge segmente stvaralaštva - ti ne možeš tako, osim kvantitativno. Scenu možeš stimulisati kroz sistem otkupa, da neke stručne komisije otkupljuju umetničke radove, ali evo nisam dovoljno pametan da predložim na koji bi se način uspostavili kriteriji, po kojima bi vizuelna dela biti valorizovana, a umetnici dobili, bar neki teoretski status slobodnog, nezavisnog umetnika, kome bi se uplaćivao staž. Za te sastanke u Gradu ja nisam imao živaca, jer je svako imao potrebu da iskaže svoj slučaj, dolazeći s pozicije sopstvenog značaja i očekivanja da će bit finansiran. Nisam imao živaca da dva sata slušam o tome... Ipak, mislim da mi kao grad imamo neku strategiju kulturnog razvoja, što nas opet razlikuje od drugih gradova. Ima nekog pomaka, ali opet kažem, nitša ne ide preko noći, treba gurati, ne treba odustati i nadam se da se neće odustati.

- Ima li NFC Kino klub Novi Sad svoj prostor u kojem radi?

Filip Markovinović: Imao je svoj prostor otprilike do 2012. godine, kada smo koristili prostore Otvorenog univerziteta u Radničkoj ulici, a onda je taj prostor preuzela “E-gimnazija” i mi smo se iselili. Tamo smo bili 10 godina. Prostor nismo plaćali, dobili smo ga džabe, jer je Novosadski univerzitet bio u blokadi, pa im je bilo svejedno da li plaćamo ili ne. S druge strane, direktorka Ljilja Gantar imala je razumevanja za nas. Prednost imanja prostora je to što ljudi mogu da se okupe i u tom okupljanju, čak i ako se ne okupljaju s idejom da nešto rade, dolazi do neke razmene ideja i izađe na kraju nešto. Najveći deo kinoklubaške kino produkcije i jeste nastao u tim godinama potpunog haosa strukture organizacije. To je prosto bilo plodno tlo za stvaralaštvo. S druge strane, jasno je da se prostor u kojem si mora plaćati i da se nekako moraš finansirati, a sve opet nema smisla ako u prostoru nema programa. Od kako nema svoj stalni prostor, NFC Kino klub Novi Sad funkcioniše po projektima, koristi prostore kulturnih stanica, OPENS-a, KC Novi Sad, ili nađemo neku drugu mogućnost.

- Jeste li razmišljali da zatražite prostor u Distriktu?

Filip Markovinović: Poenta je da bi taj prostor za nas imao smisla samo ako bismo u njega mogli smestiti video montažu, ali to nije pogodna delatnost za cooworking space, jer pravljenje filmova podrazumeva određeni nivo buke, koja ne prija ostalim ljudima. Prostor namenjen NFC Kino klub Novi Sad morao bi biti izolovan i jeftin da bismo iz postojećih projekata mogli da se finanisramo. Grad Novi Sad izdvaja neka sredstva za hladni pogon i refundira određenu količinu troškova, ali da bismo došli do toga postoji neki period koji bismo morali da izguramo na mišiće, za šta trenutno nemamo vremena, jer nam NFC Kino klub Novi Sad nije posao za platu, nego nešto što radimo više iz ljubavi i entuzijazma.

- U koroni se, i neposredno posle nje, često govorilo o nezaštićenosti samostalnih umetnika s nezavisne scene. Država izgleda ne razmišlja o nekom potencijalnom takvom trenutku ponovo u budućnosti, šta će biti s ljudima koji nemaju regulisan status, ali zašto oni onda ne razmišljaju i ne naprave neki plan i predlog državi?

Filip Markovinović: Sad više nagađam, nego što o tome znam, ili, što bi Džafo (Nikola Džafo/Led Art) rekao: “Nisam to proučavao u tolikoj meri.”, ali postoje određeni kulturni modeli u odnosu na koje mi nismo ni tamo, ni ovamo. U nekim segmentima imamo taj neki model narodne kulture, koja treba da bude dostupna svima i da je finansira država, a s druge strane živimo u najgorem kapitalizmu, u kojem bi trebalo da se okreneš tržištu i pokušaš da nađeš primenjivost sebe, ili da nađeš sebi menadžera. Pravo rešenje za likovne umetnike bio bi dobar sistem galerista, koji bi uzeli ulogu menadžera i, naravno, uzimali procenat od tog rada, ali bi obezbeđivali egzistenciju umetnicima koje zastupaju. Ali, u tom kontekstu trebalo bi da imaš i kritičnu masu nekog srednjeg staleža, koji je obrazovan i koji razume šta je savremena umetnost, i koji može i da je priušti. Tu je zapravo mnogo faktora koji treba da se steknu da bi umetnici mogli da opstanu. Što se tiče korone, posle nje je nastao neki presek, kada je dobar deo ljudi odustao. Našli su neke druge poslove. Život te prosto tera na kompomise. Dolazimo i do pitanja koliko se umetnika školuje i zašto toliko, ali i zašto da ne, ako je sve na tržištu. Ako si voljan i možeš da platiš privatnu školu da postaneš umetnik, a ti plati, pa posle nađi sebi modus življenja. Relano, verovatno nije ni pasao države da se brine o uposlenosti svakog svog pojedinačnog člana, ali bi trebalo sistemski otvoriti još neke kanale da se to olakša, da ovi postojeći dobro funkcionišu, pa kad neko dobije status samostalnog umetika, da mu uplaćuju te poreze i doprinose na vreme.

- A gde je u svemu tome publika? O njoj se, čini se, najmanje misli. kao da nije bitna, bitno je da se događaj održi, da bude zabeležen na nekoj društvenoj mreži. Koliko su kampanje po mrežama i medijima važne, potrebne i korisne za pridobijanje publike ili su one tu samo da bi se podelio neki novac? Koliko je npr. važno redovno ažurirati sajt - zašto sajt NFC Kino kluba Novi Sad nije ažuriran, poslednja vest na njemu je iz 2018. godine.

Filip Markovinović: Sajt je za matore, kao i FB. Ne postoji navika mlađe publike da traži nešto na sajtu. Filmski front ima publiku iz godine u godinu, time možemo da se pohvalimo. Ona čak prevazilazi kapacitete sale koju koristimo, što je za kratki film retkost. Bio sam na mnogo festivala, nigde nije baš krcato. U slučaju Filmskog fonta to je spoj dva faktora: pristupa preko Instagrama, koji je glavni kanal komunikacije, dok sajt NFC Kino klub Novi Sad stoji čisto reda radi. Postoji i poseban sajt za Filmski front.  Taj profil prati između 5000 i 6000 ljudi. Osim toga, Filmski front je, za razliku od svojih početaka, kada je bio andergraund događaj, sada događaj na koji dolaze devojke koje su se lepo obukle. Međutim, i to zastarelo, jer više nije ni bitno da je događaj. Bitno je da to na Instagramu kasnije lepo izgleda. Ne mora se ni desiti. Uvek na festivalu imamo neku blendu da možeš da se fotkaš, tako prilaziš tim mladim ljudima. Drugi način je kroz angažovanje volontera, koje je upitno za festival naše veličine, ali ih uvek ima bar 30 i dobar broj njih upiše posle ovde Akademiju, ili u Beogradu. Sada čak dolaze i sa filmovima oni koji su nekada volontirali na Fontu, ili su producenti, ili studenti. Da li smo im učinili uslugu, to je drugo pitanje. Na kraju krajeva, a ne manje bitno, sam odabir filmova – a selektujem ih ja, je izbalansiran. Pored autorskih fimova, koji su malo zahtevniji jer istražuju neka retka polja, uvrstim i pokoji film koji bi publici bio zabava: na tri teška, dođe jedan relaksiraniji, da ne ubijem publiku potpuno.

- Kako doživljavate lamentiranje novosadske kulturne elite nad “starim dobrim vremenima novosadske avangarde”? Da li tu prisećanje menja kvalitet iskustva, ili je moguće da je sve stvarno bilo genijalno?

Filip Markovinović: To alternativno što se dešavalo '70 – '71. godine u Novom Sadu, dešavalo se u vrlo kratkom periodu kada se uzme u obzir ukupna istorija našeg grada, a završilo se tako što su trojica aktera odslužila zatvorske kazne, što su dvojica bila na uslovnoj, a jedan je morao da prebegne, jer je zatvorska kazna bila prevelika. Iako verujem da me posle ovog intervjua novosadska scena neće voleti, moram da kažem da je ta priča o Novom Sadu kao gradu avangarde u suštini prazna priča. To je više ono kako mi volimo da vidimo sebe, nego kako jeste, jer ako ćemo pravo, sve to što je bilo avangardno, dobilo je šut kartu, ljudi su završili u zatvoru, preživeli su, a oni koji su nastavili da se bave umetnošću, kao Sloba Tišma, opstali su uprkos tome što žive u Novom Sadu, a ne zahvaljujući. Jer, realno, stvarno ne znam šta Sloba Tišma ima od toga što živi u Novom Sadu? Šta je ovaj grad učinio za njega, i ne samo za njega. Slavko Bogdanović se bavi pravom, pa je uspeo, Kopicl je našao neki svoj put kroz novinarstvo, Miroslava Mandića niko više ni ne zna, ne zna ni da je postojao, niti gde je i da li je živ, drugi Mandić je na Rudniku. Jednostavno, cela ta ekipa je rasturena, a sve to o čemu pričamo trajalo je, pa možda ni godinu dana. I opet, da se razumemo, to je bio prostor slobode koji je osvojen. Nije njih niko pozvao na Tribinu mladih da naprave avangardnu umetnost, a neko će da im daje pare, nego su ljudi imali potrebu da nešto urade, ušli su tamo, uradili i snosili posledice toga. Kako je živeo Vujica Rešin Tucić, šta je sve proživeo? Taj mit o Novom Sadu kao gradu alternative ne stoji. Nismo imali ni prvi pank bend u Jugoslaviji, ni to ne stoji, a nismo ni pank grad. Jedne večeri, kada sam se vraćao sa svog Festivala eksperimentalnog filma, gde je bilo petnaestak ljudi, prošao sam pored SPC “Vojvodina”, gde se upravo završio koncert Baje Malog Knindže, gde je bilo mnogo više ljudi. Vrlo je upitno da li smo mi kao sredina uopšte dosegli i do Đorđa Balaševića, a kamoli do pankerskog. Reč je o tome da se uvek radi o uskim krugovima ljudi koji čine alternativnu nezavisnu scenu. To je možda trocifrena brojka ljudi koji nešto rade i za koje bi se moglo reći da rade nešto što spada u domen avangarde i umetnosti. Sve ostalo je više-manje inertna masa koja voli da je sve lepo, tambure...

- Komoditet, dakle, koji je postao glavna etika, pa i u kulturi, a neretko i na nezavisnoj sceni. Kako se to može promeniti?

Filip Markovinović: Kada dođe do takvih situacija, posle dekadencije, najčešće dođu varvari i sve poruše, pa sve krene ispočetka. Možđa smo mi u toj fazi, ili uoči rušenja. Stvar je u tome da ne postoji neki drugačiji koncept koji bi tebe opredelio i terao, neka ideologija koja bi te vukla da se angažuješ, pa i da se odričeš nekih stvari. Komunizam kao projekat je propao, ili su nas ubedili da je propao, urušen je. Ubedili su nas da je taj kapitalizam jedino moguće i najbolje rešenje i ono u suštini nema alternativu. U tim situacijama, kada ne postoji neka alternativa koja je smislena i logična, ti nemaš za šta da se uhvatiš, pa da kao na početku 20. veka, ako treba i gineš, i da te streljaju, ali da imaš utisak da je moguće bolje društvo. Sada se nekako priče vrte u krug i ništa se suštinski ne pomera, i onda naravno zaključujemo da ništa i ne može da se pomeri, da je to u čemu živiš - tako je - kako je, pa onda u okviru toga, bar da ti bude udobno. Nije to nešto što ja osuđujem. I ja volim da mi je udobno. I ja sam živ čovek, koji ima porodicu. Nije da se gine, a da ne znaš tačno zašto. Ono što je opasno u toj stvari je kad neki sistem biva proglašen da nema alterantivu, a ne funkcioniše, a ne funkcionipe - kao što vidimo. Jedini način da se on održava je represija. I to smo videli u prošlosti, a videćemo bojim se i u budućosti. Ne mislim da nam je budućnost svetla, da su tokovi takvi da sve ide unazad, ali mislim da će država primenom proste sile to održavati.

- Dobili smo nedavno novog ministra za kulturu. Da li se promenom čelnog čoveka nešto menja u tom kursu kulturne politike?

Filip Markovinović: Suviše je kratak period što se tiče republičkog, a što se tiče gradskog -Tijane Delić, ona je bila i ranije tu prisutna, kao savetnica gradonačelnika za kulturu, vrlo dobro je upoznata sa scenom u gradu i ne očekujem nekih turbulencija. Što se tiče republičkog nivoa, postoji ta težnja nečega što se zove kultura sećanja i čuvanja baštine i ostalog. To je sada deo neke priče koju ne znam i ne umem tačno i jezgrovito da definišem, ali poenta je taj neki krug gde smo mi u nekom brisanom prostor u kojem živimo, u državi koja nije do kraja definisana. Nismo načisto šta bismo mi sa Republikom Srpskom, Crnom Gorom, Kosovom. Nismo se smirili da bi tu Srbiju organizovali ko neku državu, niti imamo neki koncept kako bismo to uradili, a da bude funkcionalno u sadašnjim okvirima, u rasporedu svetskih sila, nego se sada tu nešto traži i onda samim tim nije moguće praviti suviše savremene iskorake ni u kulturi, jer bi kultura zapravo trebalo da definiše sve to što je nacionalno u vremenu i okolnostima sadašnjim, Ali ako ti nisi načisto koje su to sadašnje okolnosti, onda ni nemaš drugo nego da se okreneš nekoj prošlosti, nečemu u čemu si siguran. Jednostavno, dok ne završimo taj projekat i ne formiramo konačno državu Srbiju, i ne budemo načisto šta smo, teško da će biti pomeranja na tom planu i nekih iskoraka. Krenuti na zapad, koji nije jedina opcija - a nije ni zapad što je nekada bio, ili okrenuti se istoku koji je neki brisani prostor, neki limb, bojim se da, ako ta dilema potraje, može dovesti do onoga što treba izbeći  - izumiranja. Taj sistem čuvanja kulture kroz tradiciju, folklor i ostalo, to je kao da zaštićenu životinjsku vrstu staviš u zoo vrt - to je nefunkcionalno. Treba smisliti nešto drugo, ali to trenutno nije fokus. Postoje preče stvari, turbulentno je, pa još dodatno turbulentno....

Snežana Miletić/SEEcult.org

*Intervju je deo projekta „ABC of Independent Culture“, koji je dobio podršku švajcarske vlade, u okviru projekta “Kultura za demokratiju” (CFD), koji sporovodi Hartefakt fond. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje švajcarske vlade ili Hartefakt fonda.

“Kultura za demokratiju“ pruža podršku nezavisnoj kulturnoj sceni u Srbiji da, koristeći kulturu i umetnost, podstiče kritičko i kreativno razmišljanje o društvenim temama koje su od važnosti za lokalne zajednice. Takođe, CFD projekat podstiče saradnju aktera na nezavisnoj kulturnoj sceni, kreirajući na taj način prostor za promociju pluralističkih vrednosti i interkulturalnog dijaloga u Srbiji. Prva faza projekta traje od oktobra 2021.godine do februara 2025. i podržava ga Vlada Švajcarske, a sprovodi Hartefakt fond.