Iskoraci iz banalnosti, nacionalizma i galame - pobeda su kulture

Kada je u pitanju kultura Novog Sada, a naročito njegova nezavisna scena, gotovo da se na prste jedne ruke mogu izbrojiti adrese na kojima se održavaju smisleni kulturni događaji, pomno osmišljeni i dosledno izvedeni. Jamačno jedno od tih mesta – “Bulevar Books” – “knjižara koja svira”, odavno nije samo knjižara, već neka vrsta alternativnog kulturnog centra, u kojem se, u etičkom saglasju, ukrštaju energetske vrednosti retko preostalih mislećih i kretivnih ljudi - na polju književnosti, muzike, stripa, društvenog aktivizma, programa za decu... O tome kako opstaju u eri zatvaranja knjižara i otvaranja kockarnica, svesnog gušenja kulturnih mesta i sveopšteg statuskvotisanja novosadske kulture, te o samim programima koji uvek okupe kritičnu masu poslovično apatično-skeptičnih Novosađana, za SEEcult govore knjižari i suvlasnici “Bulevar Booksa” Milan Tripković (inače i pisac knjige “Klub istinskih stvaralaca”, koja je 2023. godine bila u najužem krugu za nagradu NIN) i producent Srđan Đurđević.

“Ako je kulturna scena nekog grada, pa i nezavisna, skup ljudi koji se trudi da otvori nove perspetkive i njima kultiviše ostatak, onda nju čine svi entuzijasti koji su uključeni u formiranje zajednice, dajući joj primere drugačijim pogledima, postavljajući pitanja, praveći unutar nje otvorene, slobodne ljude, ljude bez predrasuda i jednostranosti”, kaže Srđan Đurđević, koji ističe da Novi Sad na svim poljima kuture, bez dileme, ima vredne i poštene pojedince, ali da sve ostaje u nekim internim džepovima i ne ide dalje - van sebe. Razlog za to Đurđević vidi u tome što je novosadska kultura nekomunikativna i unutar sebe nepodržavajuća.

Milan Tripković veruje pak da glavnu strukturu novosadske kulture čine vaninstitucionalni umetnici, čiji rad još uvek počiva na ideji i entuzijazmu. Tripković među njih ubraja i “Bulevar Books” i šaljivo dodaje da će tako biti sve dok god Grad, Pokrajina ili Republika ne proglase “Bulevar Books” za instituciju kulture od prvorazrednog javnog značaja i ne opredele sredstva u budžetu za njih. Dok se to ne desi, entuzijastično nastavljaju da rade na svojoj izvornoj ambiciji – homogenizaciji novosadske scene, koju bi da integrišu i učine je komunikativnom unutar sebe, pojašnjava Đurđević i precizira da u svemu tome ne žele da zauzmu neku pretencioznu krovnu poziciju, već samo da pokušaju da realizuju - možda i naivnu - ideju da se na jednom mestu susreću kvaliteti i potencijali onoga što raste u Novom Sadu. Može se primetiti samo to da se u poslednje vreme dosta pažnje posvećuje i novca ulaže u projekte koji podižu nacionalni duh i doprinose etničkoj homogenizaciji, ocenjuje Trišković, a Đurđević poentira da su to “spojeni sudovi, zakrčeni nerazumevanjem toga šta je kultura i čemu ona služi”.

- Postoji li kulturna scena Novog Sada? Ko je čini - ne nominalno, nego suštinski? Ko joj daje (pravi) ritam?

Milan Tripković: Bilo bi stvarno neizdržljivo živeti u gradu bez kulturne scene, a pošto je život u Novom Sadu još uvek izdržljiv, scena definitivno postoji. Koliko je ona jaka, vitalna ili prepoznatljiva, kao što je to bila nekada, o tome je teško govoriti, naročito ako si duboko involviran kao ja. Iz perspektive ljudi srednjih ili poznih godina (mislim da sam ja još uvek u srednjim), naravno, uvek deluje da je nekada bilo bolje. Verovatno i jeste. Međutim, nekada se umorim od dinamike kulturnih sadržaja koji se publici nude samo kod nas u “Bulevar Booksu”, pa pomislim da scena nikada nije bila življa. A na pitanje ko čini tu scenu i ko joj daje pravi ritam, rekao bih da su iz mog ugla to "vaninstitucionalni" umetnici čiji rad još uvek počiva na ideji i entuzijazmu.

Srđan Đurđević: Kada se o ovome govori treba izbeći elitizaciju i pretencioznost. Kulturna scena nekog grada je skup ljudi koji se trudi da otvori nove perspetkive i njima kultiviše ostatak, pa ako je kultura ono što čoveka razlikuje i deli od životinje u tom pogledu to i čini. To su svi oni entuzijasti koji su uključeni u formiranje zajednice, dajući joj primere drugačijim pogledima, postavljajući pitanja, praveći unutar nje otvorene, slobodne ljude, ljude bez predrasuda i jednostranosti.

Novi Sad na svim poljima kuture ima vredne i poštene pojedince, tu nema dileme, i suštinski postoji kulturna scena, živa je, ali sve ostaje u nekim svojim džepovima i ne ide dalje van sebe. Nekomunikativna je i unutar sebe nepodržavajuća. To je boljka i slabost Novog Sada. Možda je u okolnostima u kojima živimo suvišno i govoriti o scenama, već dozvoliti da je svaki iskorak od najniže čulnosti, egoizma, nacionalizma, sile i galame jedna pobeda kulture, pa ako dolazi već od vaspitačice iz vrtića koja je na toj liniji - eto nas na dobrom putu.

- Postoji li nezavisna scena u Novom Sadu? Od koga ona zavisi? Ima li neke nezavisne izdavačke scene?

Milan Tripković: Svakako. Pomenuo sam "vaninstitucionalne" umetnike i bilo bi poželjno da oni ne zavise ni od koga, osim uzbuđenja koje osećaju dok pišu ili plešu, glume, slikaju i sviraju. Kada je reč o izdavaštvu, rekao bih da u gradu postoje sjajne nezavisne izdavačke kuće, što onda valjda znači da postoji i scena. Ili scena podrazumeva da su umreženi?

Srđan Đurđević: Apsloutno, nema dileme da nezavisna scena postoji, a zavisi samo od beskompromisne volje i ideje o tome šta su za nju dobro i istina. To su svi oni ljudi s kičmom, koji po cenu odricanja i rizika od isključivanja ne pristaju na kompromis glede te dve najveće vrednosti. Ne treba uzimati da je ono što je nezavisno po automatizmu ono što valja i vredi - često baš i ne, ali ono što mora da se uzme kao činjenica jeste da je ono što je nezavisno svakako apsolutno iskreno, s jedinstvenim karakterom i autentično. To je prvi razlog zbog kojeg “Bulevar Books” daje prostor toj liniji, uz sve rizike i teškoće koje to sa sobom povlači – manji krug ljudi, ograničena sredstva, polje delovanja i uticaja.

Što se tiče nezavisne izdavačke scene, ona postoji, zdrava je i potentna u ambiciji i nameri da pred čitaoce donese dobre stvari, uz sva materijlna ograničenja koje to sa sobom nosi. Dobar primer su “Jež izdavaštvo”, “Komiko”, “Orfelin” i “Čarobna knjiga”. koja je odavno sebi izgradila poziciju i ima verne čitaoce.

- Čijim delom se vi u “Bulevar Booksu” osećate? Kako “Bulevar Books” vidite u kontekstu današnje kulturne scene Novog Sada?

Milan Tripković (šaljivo): Dokle god Grad, Pokrajina ili Republika ne proglase “Bulevar Books” za instituciju kulture od prvorazrednog javnog značaja i ne opredele sredstva u budžetu za nas, mi smo definitivno deo nezavisne scene. Tu je često neizvesno, ponekad i nesigurno, ali je zato uvek izazovno, živo i zabavno.

Srđan Đurđević: “Bulevar Books” sebe ne doživljava i ne vidi delom neke grupe ili strane. Naša izvorna ambicija je da homogenizujemo novosadsku scenu, integrišemo je i učinimo je komunikativnom unutar sebe. Ne mislim ovde na neku pretencioznu krovnu poziciju, već možda naivnu ideju da se na jednom mestu susreću kvaliteti i potencijali onoga što raste u našem gradu. To je teško sigurno, i ako nisu mogli mnogo bolji od nas, teško da ćemo i mi. Karakter Novosađana je nasavladiv, to je svakako dobro, ali nije dobar materijal za povezivanje.

- Kako živi “Bulear Books”, kako se živi od “knjižare koja svira”?

Milan Tripković: Bogami, nije lako, a da ne svira - bilo bi još teže. Zanimljivo je to da cene knjiga nisu ni blizu ispratile ostala poskupljenja. Usluge dizajna, lekture, prevoda, sve je to ostalo na onom nivou od pre korone i jedino je realno gore otišla štampa. S druge strane, pitam se često da li bi iko više kupovao knjige ukoliko bi njihove cene pratile ove inflatorne trendove.  

Srđan Đurđević: Nezgodno je o tome, a da ne pređe u jadikovku. Sve funkcioniše na principu odricanja. Radimo za minimalac, i zaposleni, i mi kao suvlasnici. Svi radimo praktično sve poslove. Od poda do plafona. Imamo i ugostiteljski deo koji doprinosi, ali niko od nas nije iz te branše, pa to ima neku svoj interesantnu razbarušenu dinamiku koju volimo, a diktira je mlada ekipa iz šanka koju još više volimo.

Zapravo “Bulevar Books” postoji zbog odsustva megalomanije, velikih prohteva i očekivanja, a pre svega zbog entuzijazma svih trinaest ljudi koji trenutno daju sebe za knjižaru. To je naša oaza i pokušavamo da je očuvamo, pa i po cenu odricanja od presečne potrošačke korpe naše, ionako, siromašne zemlje.

- Ko je kreativni direktor programa “Bulevar Booksa”, kako se oni osmišljavaju: na osnovu nekog sondiranja publike, ukus publike je prvenstveno taj koji nameće programe, ili pak uspevate povremeno i da nametnete nešto što mislite da je korak dalje i više koji publika mora da proguta?

Milan Tripković: Mi nemamo poziciju kreativnog direktora, ali glavna poluga u menadžerisanju brojnim događajima je Srđan. Na primeru koncerata, koji su stoprocentno naša produkcija i organizacija, može se uočiti da ukus publike nikako ne utiče na selekciju bendova. To radi Srđan.

Srđan Đurđević: “Bulevar Books” odavno nije samo knjižara. To je entitet za sebe koji je nadrastao knjižaru i sve što je konceptualna nadogradnja jeste svakako energija svakog zaposlenog, ali zbog toga što više ne smemo da tražimo od njih, glavno usmerenje i pravac u tom smislu dajemo Vita - Vitomirka Trebovac, Milan i ja. I to je ono što se vidi spolja. Unutra je još lepše. To je prostor slobode koji u sebi okuplja slobodne i otvorene pojedince, a određuje je unutrašnji impuls i sloboda uređivanja.

- Ko bira šta će “Bulevar Books” objaviti kao svoje izdanje? Šta ste sve do sada objavili?

Milan Tripković: Do sada je objavljeno pedesetak naslova i čini mi se da su velika većina baš dobre knjige i da nije bilo mnogo promašaja. Lista naših autora je zahvaljujući novopokrenutoj ediciji namenjenoj najmlađima Veliki pisci pišu deci postala zaista impresivna: Dževadu Karahasanu, Marijani Čanak i Andrei Popov Miletić pridružili su se Virdžinija Vulf, Silvija Plat, Sara Stridsberg, Erlend Lu, Alesandro Bariko, Le Klezio i Ingo Šulce. Izdavački plan i program kod nas kreira stručni kolegijum sačinjen od nekolicine najeminentnijih književnih kritičara i teoretičara književnosti čiji identitet moramo brižljivo da čuvamo u tajnosti.

Srđan Đurđević: Što se tiče izbora naslova, to je posao Milana i Vite. Suživot sa Vitom me razoružava u pogledu činjenice koliko se vremena može provesti sa knjigom. Za Milana, takođe, ne sumnjam da pored sveg posla stigne da čita dovoljno, i njih dvoje, po vokaciji profesori književnosti, imaju autoritet da se bave ovim izborom.

- Kako “Bulevar Books” podržava nezavisnu scenu Novog Sada, kojim programima?

Milan Tripković: Pre svega ustupanjem prostora i tehnike za realizaciju relevantnih kulturno-umetničkih sadržaja.

Srđan Đurđević: Pomenuo sam prethodno našu želju i volju za integracjom i povezivanjem novosadske scene, ali nije nam jedina ambicija da podržimo novosadsku nezavisnu scenu, već i da nju samu pojačamo uticajem drugih nezavisnih scena. U “Bulevar Booksu” je za poslednjih osam godina održano preko hiljadu jedinstvenih kulturnih programa od toga četiri stotine muzičkih događaja, koncerata regionalnih i inostarnih bendova koji nemaju nikavu medijsku podršku i javni prostor za predstavljanje. To je, pre svega, iz ljubavi za dobrom muzikom, a to što se te stvari dešavaju u knjižari, u neadekvatnom prostoru za takvu vrstu događaja isto tako ukazuje na ludački entuzijazam koji je, pored svega, doveo do toga da ljudi vole tu da dođu i poslušaju dobre bendove koji nemaju gde drugo da čuju. Stvarno bude dobro, intenzivno i moćno. Stideli bismo se to da radimo da nije tako.

- Opljačkani ste proletos. Kako se to do kraja završilo, da li su ponađeni počinioci. Činilo se da je grad bio jako nežan tada prema “Bulevar Booksu”, ljudi su se sjatili da pomognu. To je dosta redak primer istinske solidarnosti, posebno u kulturi gde se samo priča o solidarnosti, a zapravo krokodili grizu jedni druge i retko koji aligator preživi...

Milan Tripković: Jeste. Imali smo taj slučaj u aprilu. Počinilac je vrlo brzo otkriven, pre svega, jer nije ni pokušao da se sakrije. Uhvaćen je, ali pošto se praktično radi o detetu, dakle dečaku mlađem od 14 godina, ne postoji krivična odgovornost, niti oštećena strana, u ovom slučaju mi, može da računa na neko obeštećenje jer nam je rečeno da se poreklo novca jako teško može utvrditi. Međutim, ono što je u prvi mah delovala kao potpuna katastofa za nas, u danima koji su usledili se pretvorilo u proslavu solidarnosti, brige, ljubavi i uzajmne zahvalnosti posle koje smo i duhovno i materijalno bili preporođeni. A posledica svega toga je veliko, veliko ohrabrenje, kako u ovom poslovnom smislu, tako i u onom, bazičnom ljudskom.

Srđan Đurđević: Sve o tome pisali smo na našimdrušvenim mrežama, zna se sve. Opljačkao nas je mali dečak, Rom, od 13-14 godina, bez pravne odgovornosti. To bi tako prošlo bez ikakvog ishoda i razrešenja da se masa ljudi nakon našeg poziva u pomoć nije istog momenta aktivirala i reagovala iz čiste solidarnost i ljubavi. Mi smo znali da nas ljudi koji dolaze u knjižaru podržavaju, poštuju i vole, ali držali smo da je to neki prosečan procenat budnih, međutim, ono što se desilo tog dana bilo je preobražavujuće iskustvo zato što su usledile hiljade rafalnih poruka podrške i ponude pomoći znanih i neznanih ljudi. Kulminacija je došla pozivom dragih drugara Daška i Mlađe da naprave donatorsko veče kada su oni svojim prisustvom privukli do tada neviđeni broj ljudi ispred “Bulevar Booksa” i prikupili polovinu nestalog novca. Zajedno s prisutnima vratili su veru u ljude i dokazali da dobre stvari mogu da se dese.

- Je li se “Bulevar Book” oporavio od korone, može li to izgubljeno vreme biti nadoknađeno?

Milan Tripković: Da, korona je davno prošlo vreme.

- Da li je (kulturna) politika Srbije upotrebila koronu da još nekako steše krila kulturi?

Milan Tripković: Ne znam, nemam taj utisak. Mislim, kulturi su ovde krila, ako ih je ikada imala, stesana odavno. Ne vidim da je tu korona nešto naročito doprinela. Ako pričamo o procentu koji država u svom budžetu opredeljuje za kulturu, on je, naravno mali, možda i mizeran, ali mislim da je gore od toga što ni to malo izgleda nije zagarantovano. Svedoci smo da rezultati nekih konkursa koje je Republika raspisala još u decembru nisu objavljeni do danas, što je verovatno posledica nekog internog rebalansa budžeta i prelivanja novca za neke druge potrebe ili neke druge projekte.

Srđan Đurđević: Ne znam šta bih rekao o tome. I u redovnim okolnostima odvajanja za kulturu su mizerna.

- Kakva je uopšte kulturna politika Srbije, a kakva Novog Sada?

Milan Tripković: Što se tiče države Srbije, rekao bih da joj kulturna politika, baš kao ni spoljna, nije baš jasno definisana. Ipak, mislim da neću pogrešiti ako primetim da se u poslednje vreme dosta pažnje posvećuje i novca ulaže u projekte koji imaju za cilj uznošenje nacionalnog duha i etnička homogenizacija. Kada je reč o Novom Sadu, mislim da je tu učinjeno više po pitanju formiranje nekog pravca. Usvojena je Strategija kulturnog razvoja grada i svi projekti koji dobijaju podršku na konkursima bi morali da budu usklađeni s tim dokumentom. Šteta je, naravno, što se to ne sprovodi baš dosledno.  

Srđan Đurđević: To su spojeni sudovi, zakrčeni nerazumevanjem toga šta je kultura i čemu ona služi.

- Da li je lamentiranje nad dobrim starim vremenima u kulturi samo klasično lamentiranje za mladošću koja je prošla, ili je za poverovati da je nekada stvarno bilo bolje, da kulturnom scenom i onda konce nisu potezali neki – samo malo bolje prikriveni - politički kulturtregeri?

Milan Tripković: Da, nešto sam o ovome već govorio na početku. Što se tiče kulturne politike i kulturtregera, čini mi se da se kod nas načini ne menjaju mnogo. Menjaju se samo ljudi na pozicijama odlučivanja.

Srđan Đurđević: Ako aludirate na vreme posle oslobođenja od fašizma i nacizma, života u zemlji nastaloj na blagodetima spoznaje da je zlo isklučivanja drugog i drugačijeg moguće pobediti i kada smo živeli u multietničkoj, multinacionalnoj zemlji, ja stvarno ne bih imao dileme oko toga da je i kulturna politika imala pozitivan prizvuk slobode.

- Ima li među današnjim političkim kulturtregerima ponekog s makar nekom vizijom, ili kulturni establišment čine isključivo “provodnici” stihijske politike?

Milan Tripković: I meni deluje da tu ima dosta stihije, ali je možda i to bolje nego da nema ničega. A to da li ima vizionara među današnjim političkim kulturtregerima, rekao bih da ima, ali da se meni ili nama ta vizija baš i ne dopada.

Srđan Đurđević: Ne znam, verovatno ima, ali ono što ne mogu da shvatim je da niko ne može da spreči činjenicu da u javnom prostoru i javnom govoru ne postoji dobar primer ni za šta. To je problem daleko veći od ekonomskog, jer diktira i daje impuls onima koji dolaze iza nas. To je najopasnije.

- Postoji li na samoj sceni neki čovek koji ima pozitivan uticaj na scenu en general, neki kulturni guru, kulturni autoritet, npr onako kako je Teofil Pančić uticao i pomogao da se srpskoj javnosti bolje predstavi novosadska književna scena, što je rezulturalo da su nekoliko godina u samom vrhu oko NIN-a bili romani novosadskih pisaca, pa i Milanov roman “Klub istinskih stvaralaca”, između ostalih?

Milan Tripković: Teofil je zaista dragoceni hroničar savremene srpske književnosti koji je dosta pažnje u svom kritičarskom opusu posvetio novosadskim autorkama i autorima. Mnogi od nas mu duguju zahvalnost zbog te pažnje.

Srđan Đurđević: Teofil je dobar primer poštenog i časnog intelektualca, koji je svojim hrabrim, konkretnim javnim delovanjem postao autoritet slobodnomislećeg dela društva. Slobodan Tišma je veliki autoritet nezavisnoj sceni, i muzičkoj i književnoj. Po prirodi posla srećem mnogo muzičara i pisaca, i oni ne kriju koliko je Sloba uticao na njihov rad. Svakako da ima dosta vrednih pojedinaca koji su autoriteti našem društvu, većem ili manjem delu. Po meni svakako, iz područja filma možda Goran Marković, muzike Džoni Štulić, pozorišta Andraš Urban...

- Šta je Novom Sadu ostalo od tekovina EPK-a? Da li je “Bulevar Books” uspeo da se konektuje s tim projektom, jeste li se - zahvaljuući njima - bolje pozicionirali u kulturi Novog Sada?

Srđan Đurđević: To je dosta osetljivo pitanje, jer htelo to da se prizna ili ne, institut Evropska prestonica kulture je politička linija koja ne može da se povlači mimo dominantne lokalne politike bilo kog grada i zemlje nosioca te titule. Mi i pored toga nismo hteli da budemi jeretici i da odmah krenemo s afektom, dali smo prostora dijalogu verujući u dobre namere, ali kada nam je jedan od njihovih predstavnika rekao ‘mi vama trebamo, vi nama ne’, povukli smo ručnu i stali. To nam je rekao iz pozicije institucije koja je formirana mnogo godina nakon osnivanja “Bulevar Booksa”, koji se do tada uveliko formirao i živeo bez njih.

Milan Tripković: Ja bih ovde ipak morao da dodam da je saradnja sa EPK-om rezultirala knjigom “Novosadski književni bedeker” koju smo objavili 2022. u godini EPK-a.

- Na šta na nezavisnoj sceni, tokom EPK, nije bačeno ama baš nikavo svetlo, a moralo je? Šta je bilo dobro u tom projektu, a šta nije valjalo?

Srđan Đurđević: Upravo na nezavisnu scenu, već ju je samo eksploatisao, grebući se o njene ideje, umesto da bude generator razvoja par nezavisnih kulurnih tačaka grada.

Milan Tripković: Moj utisak je da je urađeno mnogo dobrih stvari. Ili je to možda samo posledica moje potrebe da u svemu vidim i pozitivne strane. Ako ništa drugo, ostale su nam kulturne stanice koje bi mogle u budućnosti da iskažu svoj kulturno-umetnički potencijal. Moja glavna zamerka bi bila poslovična grandomanija i megalomanija nekih sadržaja, osmišljenih kao da ne treba da se dese u Novom Sadu, gradu sa 300.000 stanovnika, nego u Njujorku ili Barseloni.  

- Imaju li danas novosadska kultura i njena nezavisna kulturna scena neki autentični lokalni štih? U čemu se ogleda?

Milan Tripković: Ne znam. Meni se čini da nema neke posebnosti ili je ja ne razaznajem.

Srđan Đurđević: Lokalno više ne postoji nigde, tu nema iluzije, gotovo je s tim: globalizacija guta na veliko. Zato možda ni ne vidim trenutno nekakvu posebnost, nažalost, ali imponuje činjenica da su sa nam pripadnici novosadske avangarde koji “Bulevar Books” doživljavaju kao odabrano i sigurno mesto: Slobodan Tišma, Vladimir Kopicl, Slavko Bogdanović...

- S kojim se problemima u radu susreće “Bulevar Books”, koji bi problemi bili lako rešivi, samo da država hoće da ih reši?

Milan Tripković: Skupa kirija, skupa struja... Možda bi nam eventualno neki dobar i adekvatan novi prostor, koji bi nam bio dat na korišćenje, ili izdat u zakup po nekoj povlašćenoj ceni, olakšao poslovanje, ali je činjenica da je Grad u procesu restitucije ostao bez gomile lokala, tako da je to malo verovatno da se desi.

Srđan Đurđević: Najveći problem je što nismo kod svoje kuće, plaćamo kiriju i svaki sledeći mesec ulazimo bez akumulativnih  sredstava za dalje. Nije da mi nemamo posla. S obzirom da mi ne prodajemo baš traženu robu, ne možemo reći da nema prometa. Ljudi dolaze i kupuju knjige, ali troškovi su toliko veliki da je sve na ivici. Kada bismo znali da bi i ovako moglo da traje, prihvatili bismo to odmah, ali budućnost je neizvesna.

- Ko danas kupuje, a ko čita knjige?

Milan Tripković: Danas knjige kupuje malo ko, a čita ih niko. Šalim se. Ima još tih neobičnih ljudi, ali su svakako ugrožena vrsta. Znam da ću zvučati kao pravi dosadnjaković, ali nije to više kao nekad. Ove nove generacije ništa ne čitaju. Čini mi se da je naš obrazovni sistem na tom polju najočiglednije zakazao. S tim u vezi smo imali ideju da se kroz jedan projekat uradi kampanja, makar i lokalno o značaju čitanja knjiga. Na žalost, komisija nije prepoznala važnost i podrška je izostala.

Srđan Đurđević: U našu knjižaru dolaze i čitaoci, a i kupci knjiga. Deluje da je više ovih prvih i da dolaze ljudi koji vole da čitaju i veruju u dobru knjigu. To se vidi po pažnji s kojom uzimaju u obzir preporuke naših knjižarki i knjižara.

- Kako se dogodilo da izuzetna pesnikinja Vitomirka Trebovac radi u “Bulevar Booksu”? Zašto vi ne objavljujete njene knjige, nego “Lom”?

Milan Tripković: Ja mislim da izuzetni pesnici i pesnikinje, baš kao i spisateljice i pisci, ne treba da objavljuju knjige kod izdavača gde rade kao urednici. Zar nije mnogo prirodnije da ih objave izuzetne izdavačke kuće kao što je “Lom”?

Srđan Đurđević: Vita je profesorka književnosti, a najveći deo svog radnog veka provela je u knjižarama. Knjižare su njen ekosistem odavno. U “Bulevaru” je počela da radi mnogo pre nego što su je ljudi upoznali kao pesnikinju. Svojim trudom i zalaganjem umnogome je doprinela tome da “Bulevar Books” bude ono što jeste i na neki način uticala na njegov identitet. Isto tako i Milan - svojom prozom. Oboje su i tim svojim talentima i kvalitetom doprineli značaju “Bulevar Booksa”. Slažem se s Milanom oko objavljivanja Vitinih knjiga, tako bi bilo lako, a kad je lako - onda nema smisla.

- Da li biste rekli da posao koji radite ima smisla (bar na duge staze), ili ga osećate kao sizifofski, ali ipak mazohistički sledite svoje instinkte?

Srđan Đurđević: Apsolutno ima smisla sve dok se ljudi vraćaju s osmehom i govore da je “Bulevar Books” najlepše mesto na svetu 

- Koliko su i kako inostrani grantovi oblikovali našu kulturu, šta je u tome pogrešno, a šta su dobre strane tih grantova, osim - naravno - finansijske?

Milan Tripković: Kada je reč o knjigama i izdavaštvu, inostrani grantovi su po svemu jako pozitivna stvar, osim što umnogome doprinose hiperprodukciji.

- Kako prolazite na konkurisima? Da li na njima bolje prolaze dobri projekti ili juče osnovana udruženja i

Milan Tripković: Pa, mislim da bi bilo neumesno da se žalimo. Doduše, kad pomislim koliko novca ode na projekte koji nikada neće biti realizovani, ili na rad neke institucije koju na godišnjem nivou neće posetiti ni deseti deo naše publike, bude mi krivo. Zamišljam odmah koliko bismo još mogli da unapredimo stvari s desetim delom njihovog budžeta.

Srđan Đurđević: Mi se trudimo da ispratimo konkurse i apliciramo na one koji su u našem polju delovanja. Na nekima dobijemo, uglavnom nesrazmerno s potrebama realizacije programa, ali srazmerno mizernom procentu koji država izdvaja za kulturu, svakako.

- Pišete li, Milane?

Milan Tripković: Retko. Ali bolje i tako nego nikako.

Snežana miletić/SEEcult.org

*Intervju je deo projekta „ABC of Independent Culture“, koji je dobio podršku švajcarske vlade, u okviru projekta “Kultura za demokratiju” (CFD), koji sporovodi Hartefakt fond. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje švajcarske vlade ili Hartefakt fonda.

“Kultura za demokratiju“ pruža podršku nezavisnoj kulturnoj sceni u Srbiji da, koristeći kulturu i umetnost, podstiče kritičko i kreativno razmišljanje o društvenim temama koje su od važnosti za lokalne zajednice. Takođe, CFD projekat podstiče saradnju aktera na nezavisnoj kulturnoj sceni, kreirajući na taj način prostor za promociju pluralističkih vrednosti i interkulturalnog dijaloga u Srbiji. Prva faza projekta traje od oktobra 2021.godine do februara 2025. i podržava ga Vlada Švajcarske, a sprovodi Hartefakt fond.