Preminuo Mihail Šatrov
Istaknuti dramski pisac sovjetske ere Mihail Šatrov, čije su replike Lenjina koje su izgovarali glumci sa najboljih moskovskih pozorišnih scena imale svojevremeno značaj partijskih direktiva aktuelnog sasatva CK KPSS, preminuo je u 79. godini u Moskvi. Šatrov je preminuo 25. maja u svom stanu, u snu, preneli su ruski mediji.
Istaknuti dramski pisac sovjetske ere Mihail Šatrov, čije su replike Lenjina koje su izgovarali glumci sa najboljih moskovskih pozorišnih scena imale svojevremeno značaj partijskih direktiva aktuelnog sasatva CK KPSS, preminuo je u 79. godini u Moskvi.
Šatrov je preminuo 25. maja u svom stanu, u snu, preneli su ruski mediji.
Za današnje pozorište, na čijim afišama se gledaoci odavno ne mogu sresti sa njegovim komadima, to nije nikakav gubitak, ali se o ličnostima takvog kalibra mora suditi u istorijskom kontekstu, a o ulozi Šatrova u sovjetskom teatru i šire - jer je za sovjetsko društvo, posebno za period Perestrojke, njegova ličnost važna, a po nekima čak i najvažnija.
Kada su u sovjetskom društvu i umetnosti počeli da duvaju prolećni vihori posle Perestrojke, kada je prošao strah, a cenzura popustila, ako ne i potpuno stavljena ad akta, Šatrovu su odmah počeli da prebacuju da u svojim “revolucionarnim etidama” nije rekao svu istinu o Lenjinu, Staljinu, Trockom i drugim svojim dramskim likovima sa istorijske sovjetske pozornice.
Često su ga spominjali u vezi sa jednom anegdotom na predstavi njegove drame “Tako ćemo pobediti” u MHT “Gorki”. Glavni lik u tom vicu bio je tada već uveliko onemoćali i iz stvarnosti “otkačeni” gensek Brežnjev, koji je predlagao da se Lenjin na sceni pozdravi “dugim, produženim aplauzima”, a izlazio je iz sale tokom predstave, vraćao se i glasno molio drugove da mu prepičaju šta se sve dešavalo dok je bio odsutan. Pritom se zaboravljalo da je u toj drami, koja je teško prošla cenzuru, kao i ostali komadi Šatrova uostalom, prvi put sa scene prozvučao znameniti Lenjinov testament.
Ime Trockog prvi put je vratio u orbitu sovjetskog života upravo Šatrov, u komadu “Bretski mir”. Treba li i govoriti o tome da je svaka Lenjinova reč koja se čula na sceni dobijala značaj rešenja ili zaključka CK KPSS, svejedno ko je od glumaca igrao Vladimira Iljiča - Aleksandr Kaljagin ili Oljeg Jankovski.
Jankovski u predstavi “Zeleni konji na crvenoj travi” nije ni tražio portretnu sličnost sa likom vođe Oktobarske revolucije koga je tumačio, pošto mu je najvažnije bilo da dočara kako je Lenjin razumeo da nije ništa strašno ako su slikaru na platnu konji zeleni, a trava crvena. Time je faktički skinuta poluslužbena zabrana različitih avnagardnih pravaca u likovnoj umetnosti u Sovjetskom Savezu.
Šatrov je znao i umeo da iz istorije odabere neki zanimljivi, avanturistički siže, pa outd nije ni čudo što je jedan od najinteresantnijih filmova o Oktobarskoj revoluciji “Šesti jul” bio snimljen prema njegovom scenariju. I ponovo je u tom filmu Jurij Kajurov igrao vođu ne kao šemu, nego kao čoveka koji nije bio bezgrešan i božanstvo.
U predstavama Šatrova su igrali najbolji glumci epohe i prikazivane su u najboljim pozorištima: u “Savremeniku”, zatim u MHT-u, gde ih je postavljao Oljeg Jefremov, a u “Lnekomu” Mark Zaharov. U “Diktaturi savesti”, jednoj od prvih principijelnih predstava Perestrojke, ođednom, kao grom iz vedra neba ili kao deux ex mahina, čuo se monolog iz “Nečistih sila” Dostojevskog, a publika je počela da vodi polemiku o Rusiji kao da to nije bilo pozorište nego miting na Manježu. A do takvih mitinga trebalo je još pričekati.
U nekim nekrolozoma koje obavljuju ruski mediji ističe se da je Šatrov u kapima “istakao” slobodu u Rusiju i da je to nemoguće zaboraviti.
Opraštajući se s njim, podsećaju ruski mediji, ne bi trebalo zaboraviti da je Šatrov proveo detinjstvo u krugu starih boljševika (očeva sestra je bila udata za Rikova), koji su gotovo svi uhapšeni i streljani. Oca su mu takođe uhapsili i streljali, o čemu je dramski pisac saznao tek 1956. godine. U međuvremenu su mu i majku uhapsili, pa je uspostavljanje pravde bilo i deo njegovog ličnog života.
Sada je u modi verbatim, dokumentarno pozorište, a Šatrov je još krajem 60-ih godina prošlog veka pisao dokumentarne drame, zahvaljujući poznanstvu sa Vladlenom Loginovim, naučnim saradnikom Instituta marksizma-lenjinizma koji mu je otkrio mnoge tajne dokumente. U Evropi je u to vreme takođe bio procvat dokumentarne drame.
U zasluge Šatrova ubraja se i to što je, njegovim zalaganjem i upornošću, za rusku kulturu spasen Međunarodni dom muzike u Moskvi na koji su se se posle raspada SSSR-a i pljačke “svega postojećeg” bili ustremili takozvani “novi Rusi”. Lokacija koja je pripadala Savezu pozorišnih radnika Sovjetskog Saveza bila je toliko privlačna za dobitnike ruske tranzicije 90-ih godina, takozvane oligarhe, da ih je jedino svojom hrabrošću, odvažnošću i autoritetom, mogao spasiti Mihail Šatrov, nameravajući da tu, na “Crvenim brežuljcima”, uz pomoć države koja je propadala, sagradi kulturni centar svetskog nivoa. U tome nije uspeo, ali ni država, na sreću, nije propala.
Pozorište Šatrov na toj lokaciji nije izgrađeno, ali je ostao Dom muzike sa tri dvorane, koj su od sada, na žalost, bez njega.
Branko Rakočević
