TRAD'CIONALNI PODUHVAT

Zavod za udžbenike letos (početkom juna 2009.) pokrenuo projekat "Srpski Who is Who" (najavio ga za kraj 2009.)

Zavod za udžbenike letos (početkom juna 2009.) pokrenuo projekat "Srpski Who is Who" (najavio ga za kraj 2009.)

U cirkularu koji tim povodom još uvek šalje viđenijim građanima, poručuje da će "... OVAJ PODUHVAT POSTATI TRADICIONALAN".

Zanemarimo sada da nije pristojno sopstveni posao proglašavati poduhvatom, pogotovo ne unapred, zanemarimo i žalosnu činjenicu da ni jedan poduhvat ne moze postati tradicionalan, jer čim postane tradicionalan, gle, više nije poduhvat, manimo se dakle podsmevanja i fokusirajmo se na bitno:

Ta bedastoća koja više ne može proći ni u Mrduši Donjoj, paradigmatična je za ovdašnji shizoidni odnos prema tradiciji. Za tradicijom se čezne - tradicija se zatire, tadicija kao projekcija budućnosti - amnezija kompenzovana vidovnjaštvom..

Kao direktor sva tri dosadašnja izdanja leksikona „Ko je ko u Srbiji“, ljudima iz Zavoda predlagao sam da njihov leksikon bude nešto kao četvrto izdanje mog leksikona, tu žuđenu tradiciju nudio sam im dakle na tanjiru, a oni su sve učinli da je zatru, i to u ime neke izmaštane buduće tradicije.

U tom cilju su (šta košta da košta) odbacili kontinuitet sa već utemeljenim, pa i u folklor zakucanim brendom i smislili novi vickasti naslov („Srpski Who is Who“!?), ni malo ne mareći za činjenicu da je takva knjiga izdavački McDonalds, ali i važna nacionalna institucija, koja se posvuda neizostavno zove „Ko je ko u toj i toj državi“.

Usput su, odbijajući mogućnost bilo kakve saradnje sa mojom redakcijom, odbacili sve što im je mirisalo na kontinuitet, a što je moglo u znatnoj meri da im pojednostavi i pojeftini posao. Verovatno je neko moćan vrisnuo "Mimica ni pod razno", pa su pregovori o saradnji kao nožem presečeni.

Tek onako su, valjda jer nekome nisam bio dovoljno kovrdžast, odbacili godinama taloženo iskustvo i razrađeni know how, kolosalnu bazu podataka i podršku Uređivačkog odbora od kojeg u Srbiji nikada nije bilo jačeg.

Do te mere im je bilo stalo da realnu srpsku Who is Who tradiciju gurnu u zaborav, da im ništa nije bilo preskupo. Čak su mi, što jes – jes, pošteno i žestoko platili da do kraja 2010. ne krenem u svoje četvrto izdanje.

Državnim parama kupili su od mene vreme da se državnim parama nesmetano poigraju produkcije, o kojoj, sudeći po onome što u pomenutom cirkularu piše, ne znaju ništa: Jer u nastavku, verujte, kažu i ovo:

“Ukoliko Vam je, kao i nama, čast da se Vaša biografija nađe u ovoj publikaciji…”

Očito, Who is Who leksikon su shvatili kao spomenar neke školske drugarice, u koji se, ako ti je volja - upišeš, ako ti nije volja - ne upišeš! Sem toga, kakve sve to veze ima sa sa čašćavanjem, i to obostranim? Kakvo je to bestidno i tugaljivo udvorištvo! Imaju li gospoda iz Redakcije ikakvu predstavu o tome kakvim su poslom namerili da se bave?

A jedno od uputstava za popunjavanje upitnika morao sam da pročitam triput: Prosto nisam verovao da tu piše ono što tu, fakat, piše. A piše sledeće: “Iako broj slovnih mesta nije ograničen, podatke unesete u obimu i na način na koji želite da ostanu zabeleženi u Leksikonu.”

Nekako me je stid da se upuštam u razmatranje meta-logičke akrobacije “iako A, ipak A” (tzv. “neosnovano iako”), ali to sada i nije mnogo bitno. Ono što ovde zaista ustravljuje, jeste vizija leksikona koji će iznedriti ta ista neuredna misao koja je iznedrila i to pismo.

Publikacija u kojoj će, ako ikada izađe, svako imati pravo da se razbaškari na onoliko slovnih mesta na koliko mu se ćefne ("u obimu koji želite"), nema šanse da stane u manje od stotinak tomova. Rešenje je, dabome, u skraćivanju odrednica, no to bi, da prostite, bila prevara, pa su moguće i brojne tužbe..

Još više uznemirava vizija knjige u kojoj će podaci biti prezentovani onako kako se to zastupljenim ličnostima sviđa ("na način na koji želite"). Hoće li u tom globalnom spomenaru biti ikakvog sistema i leksikografske doslednosti, čvrste strukturiranosti i uniformnosti, a sve u svrhu upotrebljivosti, preglednosti, usporedivosti? Ili za ove temeljne principe leksikgrafskog zanata, autori nikada nisu čuli? Ili su pak čuli, ama ih snažno preziru? I da li će u knjigu servilno pripuštati svu onu silu istorijskih prezenta, aorista i romasiranih ego tripova kojima je zatrpavana i moja redakcija, a koje su moji saradnici s mukom razgrtali ne bi li kako iščačkali poneki relevantni podatak??

Ima tu jos koješta, no da ne smaram.

Ne bih ja ni ovo u javnost, bilo bi nekako etički musavo, da ova ista zakeranja nisam još letos uputio glavnom uredniku, i da me je on bar delimično poslušao. Rekao je da će pismo preraditi, ali je izgleda prevladla ona ti-će-mi-kažeš ponositost, pa nije izmenio ni slovce. A meni je bilo stalo da se Projekat bar malo upristoji, jer su mnogi sa celom tom blamažom refleksno povezali mene.

Ali zašto je sve ovo važno?

Pa, kako da kažem, uopšte ne bi bilo važno da je to društvance iz Zavoda i oko Zavoda u svoj “tradicionlni poduhvat“ uložilo bilo šta svoje. Kao što sam, na primer, uvek činio ja (sve iz vlastitog, a bog'me i u vlastiti džep). Onda bi i oni malko pripazili šta rade, angažovali bi nekog stručnog i elementarno pismenog, strepeli da li će uspeti da stvar izguraju na vreme.... Ali ne, oni su spokojni. Taj njihov Who is Who luzeraj posrednoo ćemo plaćati svi..

.

.