ČIČA GLIŠA

.

.

Ne znam, vrlo sam nesiguran, teško da ću umeti...

Mada, naravno, kad bismo iščačkali neko zajednićko iskustvo..., ništa specijalno, eto, neko koračanje..., najbolje Hilandarskom ulicom, najbolje u rano jutro, u praskozorje, ali ne u bilo kakvo, već u zimsko, bljuzgovito, da te Bog sačuva praskozorje... Pa još kad bismo (jer ima li ičeg prirodnijeg?) tom eventualnom koračanju dodali jedno baš onako..., baš očajno upinjanje da sopstvenu čeonu kost osetite iznutra..., e, onda bi moja neveština tu bila nebitna, onda biste odmah znali o čemu pričam.

Jer, dok je, prepostavimo, samo pretpostavimo, ta vaša čeona kost, održavajući kako-tako i pravac i visinu, u laganim trzajima micala nad pločnikom, dok je bezmalo pravolinijski brodila kroz gnjecavi beogradski tvajlajt, morali ste, u zamućenom obodu vidnog polja, uočiti četvorokatnicu potresne ružnoće.

Šta o njoj reći, a ne učiniti dalje čitanje nesnosnim?

Ponešto ću, ipak, morati, makar o prozorima. Ni veliki ni mali, kvadratasti, navlas jednaki. Spuštene drvene roletne smeštaju ih u potpuno istu ravan s nećim što bismo, jer nema nam druge, imali smatrati fasadom. Ti prozori, koje samo po navici nazivljem prozorima, jer se kroz njih ni odovud ni odonud baš ništa ne može prozreti..., zapravo, ne sami ti prozori i njihova tupava zaravnjenost, već više njihov raspored, iritirajuće, do bola simetričan, činio je da ste morali refleksno usporiti korak, i poput čoveka koji u hodu pokušava nećeg važnog da se priseti, najzad sasvim prestati s koračanjem, jedva svesni da, već skroz nepomični, stojite upravo naspram ulaznih vrata, prosečenih tačno po sredini između dva prizemna, od ostalih još zaravnjenija i zapušenija kvadratasta neprozora.

Malo je reći (no može li se više) da je to prizor jedva podnošljiv. Zbog oštre omeđenosti vrlo svetlim nebom, što je u taj rani sat dabome sasvim neprikladno, ta zgrada, čija se boja može porediti jedino s neusporedivom bojom pomenutih roletni, a samo donekle i sasvim izdaleka sa bojom sveže zasečenog mozga, morala vam je iz vaše centralne vizure izgledati kao pozorišna, s druge strane poduprta kulisa.

Sem neopozive i nemilosne prisutnosti, kadre da ponekog tankoćutnijeg junošu baci u istinsko očajanje, ta fas-ada teško da je ikada emitovala išta suvislo. Jedino što vam je pred njom možda moglo pasti na pamet, jesu ona, u gradu sve prisutnija, grubim potezima tek sumarno naznačena i još ni jednom složenijom mišlju obeležena lica, lica kloniranih Čiča Gliša koja ne referiraju ni na šta osim na osnovnu ideju o pročelju ljudske glave sa nekolikim udubljenjima i ispupčenjima, ona tek-onako-lica koja povazdan plutaju izmedju Kalemegdana i Slavije, izmedju Slavija i Kalemegdana, besprestance uranjaju u terazijski prolaz i izranjaju iz terazijskog prolaza, prilike koje ste, jer nemate auto ili nemate za benzin, prinuđeni da u trolejbusu do pločnika poleglom, stotinama i stotinama sekundi podnosite u dramatičnoj blizini sopstvenih očiju, usana, nosa...

Nije isključeno da će poneko ko se kroz ovo bezrazložno, pretežno tekstualno štivo probio čak dovde, poželeti da opisanu zgradu i vidi. Neće je pronaći u Hilandarskoj - nalazi se u ulici čije je ime do te mere remetilo ritam prve rečenice da sam celu građevinu morao da izmestim.

Ono, međutim, što je ovde nesumnjivo, jeste da je nenadano suočenje s tom tupavom fasadom, ujedno i suočenje sa iznenadnom nelagodnošću, sa onim dakle osećanjem koje skoro svako bar jednom upozna, koje silovito nadođe i tiranski ščepa, a o kojem vam iz svakovrsnih obzira neću reći ništa, sem da ga je najlakše prepoznati po tome što svako ko ga makar i nasluti, neizostavno prinosi ruku čelu i vršcima prstiju najpre lagano gladi, a potom sve snažnije masira vlažnu i klizavu kožu i prve oštre dlačice, dok palac u nejednakom ritmu do bola pritiska slepoočnicu.

Paralisani tim osećanjem koje, ruku na srce, i nije nikakvo osećanje, već se, naprotiv, najbolje može opisati kao odsustvo svakog osećanja, stajali ste tako, ili ćete možda tek stajati tako na sred trotoara te potpuno puste ulice, budeći podozrivost slučajnih prolaznika kojih u ovakvim tekstovima ipak ne može uzmanjkati, dugo ćete, zblesavljeni, stajali pred onom kulisom kao pred kakvim glupavim oltarom nelagodnosti, i nećete bog’me ni mrdnuli, sve dok se, primivši snažan udarac u slabinu, i zapanjeno gledajući za Čiča Glišom, koji vam, odmičući, nešto uzrujao dovikuje, ne uputite nekamo niz ulicu.

Ili uz ulicu – biće najednom nebitno.