Deformitet pojedinca kao deformitet društva

Predstava “Čovek slon”, prema tekstu Dimitrija Kokanova, u režiji Kokana Mladenovića, biće premijerno izvedena 25. maja u Beogradskom dramskom pozorištu, sa Ozrenom Grabarićem u naslovnoj ulozi, ali fokus nije na fizičkom deformitetu glavnog lika već na tome kako društvo spektakla tretira one koji su drugačiji.

Grabarić je rekao 23. maja na konferenciji za novinare da mu je rad na predstavi “Čovek slon” bio inspirativan i uzbudljiv, a istoimeni film Dejvida Linča, sa Džonom Hartom i Entonijem Hopkinsom, gledao je davno i ostavio je jak utisak na njega.

Kada mu je Mladenović predložio da to igra, dao je zanimljivu eksplikaciju zašto ima smisla tu priču raditi danas, rekao je Grabarić.

“Govorio je o društvu spektakla, o izlaženju pred ljude, senzacionalizmu, pogotovo danas kada nas mediji pune onim što je šokantno, skandalozno. Na površini su stvari koje privlače našu pažnju da to posmatramo, a ne vidimo suštinu, ne udubimo se, ne zapitamo se šta je taj čovek ispod svog fizičkog, medicinskog stanja koje ima, ko je on ustvari, kakva dobrota leži u njemu, kakve spoznaje, kakav pogled na svet koji bi bio interesantan drugim ljudima. On ima potrebu da to kaže, samo društvo u kojem živi ne želi da sluša”, kazao je Grabarić.

U komadu mu se svidela “i ideja koja tematizuje pozorište, deo tog spektakla koji živimo, na neki način ispituje i šta je pozicija izvođača, šta je to biti posmatran, izložen, ogoljen pred ljudima, šta znači preneti neku našu unutarnju suštinu mimo naših fizičkih zadatosti”.

“Proces je bio divan i moram da ponovim - ovde se osećam kao da sam kod kuće, još od premijere ‘Ružni, prljavi, zli’, kada sam prvi put igrao sa ansamblom BDP-a”, rekao je Grabarić.

Kokanov je kazao da je svaka njegova saradnja sa Mladenovićem kao rediteljem zasnovana na dijalogu i razmeni, uvek na njegovoj inicijalnoj ideji.

“Onda ja to razvijam spisateljski, na šta on posle daje rediteljske odgovore. To se i sada desilio”, dodao je Kokanov.

Predstava “Čovek slon”, prema njegovim rečima, nije biografska priča o Džozefu Meriku, nego o tretmanu drugosti u savremenom društvu, o problemu bolesnih ljudi i problemu ismevanja svega što je drugačije, što nije normatizovano i standardno.

“Ova predstava je na neki način i naš odgovor na čuvene eseje Suzan Sontag o bolesti kao metafori u savremenom društvu. Dakle, Merik je ovde reprezentacija medicinskog stanja koje kolektiv i društvo ismevaju, a predstava je i o našoj kolektivnoj odgovornosti kako tretiramo jedni druge”, rekao je Kokanov i dodao da je cilj poziv na dijalog o tim temama.

Mladenović je rekao da ne voli da počne da radi na gotovim materijalima, gotovim tekstovima, već ga više zanimaju teme.

“Doktor Frederik Trevis je napisao studiju slučaja čovek slon, on ga je lečio. To je bio osnovni materijal po kojem je Dejvid Linč snimio film. A mi smo dobili Dimitrijev uzbudljiv i inspirativan tekst koji to stavlja u kontekst našeg vremena, koji ima mnogo aktivizma, detektuje raznolike probleme našeg doba i problem njihove prezentacije u pozorišnom poslu”, kazao je Mladenović.

Opredelili su se da od svega ponuđenog centralna tema bude to da deformiteti jednog čoveka budu priča o deformitetima jednog društva.

“Baveći se Merikom vidimo da je društvo strašnije i nakaznije od onoga kako ljudi njega doživljavaju. Osim te fizičke raznolikosti, on poseduje mnogo više ljudskih vrednosti od društva koje ga okružuje”, rekao je Mladenović.

“U predstavi gledamo putovanje od deformiteta individue do deformiteta ukupne zajednice. Verujem da smo kroz to putovanje omogućili gledaocima sve ono što ja volim u pozorištu - da ima svoj angažman, da ima lepu emociju i svoju estetiku”, dodao je Mladenović.  

Mladenović, međutim, ne veruje da će se neki ljudi u publici prepoznati na sceni i promeniti svoje ponašanje u životu, podsetivši da je tako još od vremena satira Radoja Domanovića.
Mladenović je istakao da ima potrebu da zahvali BDP-u, jer “u okolnostima u koje smo doveli naš teatar - da je gotovo nemoguće napraviti uzbudljiv i kreativni proces, nama je omogućen upravo takav proces.

“Ne može se ovo raditi samo kao profesija, sa određenim radnim vremenom, mora da se oformi tim i duh predstave iz kojeg onda kreiramo neku priču. Ovde smo imali lepe pozorišne uslove da se zaigramo, da budemo kao neka pozorišna porodica”, kazao je Mladenović.

Uz Grabarića, u ansamblu su i Mirjana Karanović, Jovo Maksić, Jana Milosavljević, Ivan Tomić, Slađana Vlajović, Aleksandar Jovanović, Milan Kolak, Ivana Nikolić, Ivan Zablaćanski i Bojana Stojković.

Ivan Tomić i Ivana Nikolić igraju aristokratski par koji dovodi u fokus javnosti čoveka slona i takav način posmatranja ljudi.

“Vraćamo se u prošlost, ali se to ni danas nije promenilo. Nas dvoje smo deo mehanizma u kojem ljudi nešto uzmu, upotrebe, zgužvaju i bace. To je loš trend“, rekla je Ivana Nikolić. Tomić je dodao da je taj par na sceni “dat plošno, dvodimenzionalno, što ima smisla uzveši u obzir kakvi su oni likovi”.

Ivan Zablaćanski je izjavio da njegov lik predstavlja alter ego, podsvest ili san čoveka slona. “Ja ga upozoravam na ono što mu se može desiti, da ga probudim, otreznim, jer i on biva ponesen tim šljokicama i pažnjom koju dobija, a koja nije dobronamerna nego opasna. Pa i danas, povodom naše predstave ljude zanima kako on izgleda, a ne pitaju kakav je čovek. Maska jeste odlično urađena, ali mi se bavimo njegovim unutarnjim bićem, što je važnije od njegove specifične pojave”, dodao je Zablaćanski.

Milan Kolak je svoj lik predstavio kao poštenog radnika koji ipak ne može da prehrani porodicu.

“To društvo od bolesti, u nekim slučajevima i izopačenosti, pa i gluposti pravi najznačajnije stvari, daje im prostor na televizijama i u novinama, firme im daju sponzorstva iz sopstvenih interesa, a mi svi smo učesnici jer to delimo i ismevamo te ljude koji i ne znaju šta im se dešava. Preko noći su doživeli neku slavu koju su ’zaslužili’ time što nemaju nikakav kvalitet osim falinki. A ljudi koji pošteno rade svoj posao ne mogu da žive od toga”, kazao je Kolak.

Svi prisutni glumci, među kojima su bili i Jovo Maksić, Jana Milosavljević, Aleksandar Jovanović i Bojana Stojković, izrazili su zadovoljstvo saradnjom sa Mladenovićem i učešćem u kreativnom procesu u kojem su zajednički radili na tekstu.

Scenogafkinja je Marija Kalabić, kostimografkinja Aleksandra Pecić Mladenović, kompozitorka Irena Popović Dragović, scenski pokret potpisuje Andreja Kulešević, scenski govor Dejan Sredojević.

Predstava se igra na velikoj sceni “Olivera i Rade Marković”, a prve reprize su 26, 28, 29, 30. i 31. maja.

*Fotografije iz predstave: Dragana Udovičić

(SEEcult.org)