50 godina od smrti Bojana Stupice

Jugoslovensko dramsko pozorište (JDP) obeležava 22. maja pola veka od smrti svog osnivača i nekadašnjeg upravnka Bojana Stupice (1910-1970) onlajn emitovanjem dokumentarne emisije Feliksa Pašića o tom pozorišnom velikanu i renesansnoj ličnosti jugoslovenske kulture, koji je po obrazovanju bio arhitekta, a ostao je upamćen kao scenograf, reditelj, osnivač, graditelj i upravnik pozorišta, glumac, profesor glume i režije u Ljubljani, Beogradu i Zagrebu…

Budući da je još zatvoreno zbog pandemije korona virusa, JDP je na svom YouTube kanalu postavilo dvodelnu dokumentarnu emisiju “Među nama: Bojan Stupica” autora Feliksa Pašića, koja će, zahvaljujući ljubaznosti RTS-a, biti dostupna do 29. maja. Istog dana, na kanalu Trezor RTS-a u 22:30 biće emitovan prvi deo te emisije, dok će drugi biti prikazan 30. maja, takođe u 22:30.

Jedna od “najsjajnijih figura naše kulture” i “čovek raskošnog dara” koji je ceo dao pozorištu, Stupica je rođen 1. avgusta 1910. godine u Ljubljani, a preminuo je 22. maja 1970. godine u Beogradu, nakon što mu je zdravlje naglo popustilo posle političke zabrane predstave “Kad su cvetale tikve”. Kratko je bolovao, a lečio se delom u Londonu.

Režirao je 116 predstava u zemlji i 14 u inostranstvu. Kreirao je senografije za svoje i predstave drugih reditelja, a nekada je radio i nacrte kostima. Odigrao je 37 uloga u pozorištu i pet na filmu. Radio je adaptacije za dve televizijske i jednu radijsku predstavu. Prevodio je pozorišne komade. Prvi je Evropu upoznao s jugoslovenskim dramskim delima - Miroslavom Krležom i Marinom Držićem. Projektovao je pozorišne zgrade Ateljea 212 i Novog teatra, koji je nakon njegove smrti nazvan Teatar “Bojan Stupica”.

Govorio je da prosečnom ukusu ne pravi koncesije, već ono što radi - radi krvavo: "Ujedam u svest da bih služio stvari pozorišta, bez obzira na dopadanje ili nedopadanje".

Stupica je diplomirao na Tehničkom fakultetu u Ljubljani, na odseku arhitekture. Na drugoj godini studija upoznao je Savu Severovu, koja je učila glumu na berlinskom Institutu za pozorište, a uz nju se opredelio ne samo da crta scenografske skice kao student arhitekture, nego i da se posveti teatru. Putovao je 1929-1931. godine u Italiju, Nemačku, Austriju i Švajcarsku, posećivao pozorišta i pratio proces proba, postavši odličan poznavalac savremenih tendencija. Sava Severova i Stupica venčali su se i prihvatili najpre ponudu Mariborskog pozorišta 1932, pa potom Narodnog pozorišta u Skoplju, te 1933. Novosadsko-osječkog pozorišta. Stupica se  1934. godine vratio u Ljubljanu da okonča studije, a onda su oboje dobili angažman u Drami Narodnog pozorišta u Mariboru, gde se pokazao njegov rediteljski dar za rad s glumcima. Potom 1935. godine prelaze u SNG u Ljubljani, gde ostaju tri godine. U tom periodu, Stupica putuje u Prag da se upozna s češkim pozorištem. S obzirom na slavu koju je stekao, odlučuje da zatraži angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu i ponovo njih dvoje bivaju primljeni.

Stupica je do početka rata izbio u red najzapaženijih i najmodernijih mladih reditelja u Jugoslaviji. U godini početka Drugog svetskog rata, Stupica i Sava Severova tražili su studijsko putovanje po Evropi i obišli su Nemačku, Mađarsku, Francusku, Švajcarsku i Italiju. Svuda su intenzivno pratili pozorišna zbivanja. Po povratku u Ljubljanu, rodio im se sin Matija, budući slikar.

Stupica bio je levičar i saradnik u akcijama Komunističke partije. Nekoliko puta uspeo je izmaći okupatorskim vlastima. Ipak su ga 1942. uhapsili i poslali u logor Gonaros. Bio je mučen i teško se razboleo, a posebno mu je stradala kičma. Tek po kapitulaciji fašističke Italije 1943, pušten je sa starcima i neizlečivim bolesnicima.

Po oslobođenju i čim se malo oporavio, pozvan je za pomoćnika upravnika Drame SNG u Ljubljani. U proleće 1946. bio je na studijskom boravku u SSSR, gde se posebno zainteresovao za rad i ustrojstvo MHAT. U školskoj 1946/47. postavljen je za honorarnog profesora na ljubljanskoj Akademiji za igralsku umetnost, ali je došao na ideju da bi Jugoslaviji trebalo jedno pozorište nalik na MHAT Stanislavskog. Svoju zamisao pretvorio je u elaborat za Komitet za umetnost i kulturu: Elaborat o Centralnom teatru FNRJ (11. novembra 1946).

To je bio začetak Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Stupica je imenovan za umetničkog rukovodioca JDP-a, a on je s arhitektom Belobrkom pristupio preuređenju zgrade Manježa. Istovremeno je radio na probama. Novo pozorište otvoreno je 3. aprila 1948. njegovom režijom pedstave “Kralj Betajnove” Ivana Cankara. Usledile su i premijere Čehovljevog “Ujka Vanje” i Goldonijevih “Ribarskih svađa”. U JDP je upoznao svoju drugu životnu saputnicu Miru (Todorović) Stupicu. Sava Severova je ostala u JDP-u do 1952, kada se vratila u Ljubljanu.

Stupičina postavka Držićevog “Dunda Maroja” s Mirom Stupicom kao Petrunjelom oduševljavala je publiku što u Beogradu, što po Jugoslaviji na brojnim gostovanjima, a tom predstavom Jugoslavija je otvorila sebi put na Zapad. Prvo gostovanje bilo je u Parizu 1954. godine - na prvom Međunarodnom pozorišnom festivalu. Ova predstava je proputovala Evropom uzduž i popreko (Beč, Budimpešta, Varšava, Vroclav, Poznanj, Moskva, Lenjingrad, Kijev, Venecija…)

Stupičin radni žar lako se prenosio na sve saradnike, osim na upravnike, Fincija, Dedinca... Posle prvih krupnih umetničkih rezultata, organizovana je diskusija među predstavnicima odgovornih foruma u kulturi grada. Mnogi su zamerali Stupici da traga za “iracionalnim i neuhvatljivim valerima dela”, da su predstave “preterano” tumačile ljudska stradanja... Bojan i Mira Stupica napustili su JDP i Beograd. Angažman su odmah dobili u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrabu 1955.

Ispostavilo se da je njihovim dolaskom, za dve godine, HNK preobražen u modernu pozorišnu sredinu. HNK je gostovao širom zemlje i njihov ansambl izbio je u prvi plan interesovanja javnosti. Stupici su sigle čak i ponude za režije u inostranstvu, pa je tako radio u Narodnom divaldu u Pragu i Burijanovom Teatru D 34.

Tokom 60-ih godina Stupica je dobijao ponude i režirao je, osim u Pragu, i u Bazelu, Budimpešti, Moskvi i Lođu. Pozivi su stizali i sa drugih strana ali na sve nije uspeo da se odazove.

Režirao je i dva filma – “Jara gospoda” (1953), u kojem je igrao glavnu ulogu, i “U mreži” (1956).

Od početka sezone 1957/58, Bojan i Mira Stupica ponovo su u JDP-u, ali svega dve sezone. Kada je Milan Dedinac postavljen za upravnika JDP-a, Bojan i Mira su istog časa napustili taj teatar i prešli u Narodno pozorište.

U životu Bojana Stupice 1959. godina bila je posebno važna. Osim što je mnogo režirao, preuzeo je umetničko rukovodstvo u Ateljeu 212 i potpuno ga reorganizovao, a zatim i projektovao novu zgradu (otvorena je 20. decembra 1964).

Na molbu istaknutih umetnika JDP-a, 29. marta 1968. godine treći put je stao na čelo te kuće. Još jednom je reorganizovao rad pozorišta i obnovio glumački ansambl tako što je angažovao dve glumačke klase sa Akademije dramskih umetnosti (te glumce štampa je prozvala Bojanovim bebama.)

Brinuo je o opremi tehničkih radionica, angažovao mlade reditelje, i odlučio da projektuje i gradi kamernu scenu JDP – Novi teatar, koji je otvoren 1969.

Učestvovao je i u adaptaciji zgrade JDP-a.

Stupica je dobijao nagrade i priznanja, ali ne koliko ih je zaslužio. Danas se njegovim imenom zove nagrada za pozorišnu režiju, koju dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije od 1971. godine.

(SEEcult.org)