Aktuelnost Lenjina
Godišnjica smrti Vladimira Iljiča Uljanova - Lenjina za vreme Sovjetskog Saveza obeležavana je polaganjem venaca najviših partijskih i državnih funkcionera na njegov Mauzolej na moskovskom Crvenom trgu, a danas se tog datuma sećaju članovi Komunstičke partije koji u povorci od nekoliko hiljada, na čelu sa liderom Genadijem Zjuganovim i sa obiljem crvenih barjaka defiluju ulicama i trgovima nedaleko od gradskog jezgra. Lenjina se sećaju ipak i vodeći ruski mediji, nastojeći da aspekte njegove uloge sagledaju iz današnjeg društvenog i političkog trenutka ponovo uzburkane istorije te velike zemlje.
Vođa svetskog proletarijata umro je pre 88 godina - 21. januara 1924.
Među pitanjima kojima se tim povodom pozabavila visokotiražna “Komsomolskaja pravda” (Комсомолъская правда), bilo je i da li bi bila moguća Staljinova represija da je Lenjin poživeo bar još nekoliko godina, ako ne i duže (umro je u 54. godini).
Prema oceni Nikolaja Starikova, autora većeg broja knjiga o revolucijama i njihovim vođama, Lenjin je do oktobra 1917. bio beskompromisni rušitelj ruske države, a posle Oktobarske revolucije - ujedinitelj i osnivač nove ruske države, Sovjetskog Saveza.
Lenjin je bio od onih ljudi za koje se kaže da imaju težak karakter. Vrlo grubo se odnosio prema političkim protivnicima - Trockog je nazivao “političkom prostitutkom”, i to je spadalo čak u njegove blaže izraze. Beleške koje je pisao za vreme zasedanja Politbiroa i Svesaveznog Centralnog Izvršnog Komiteta (vlade sovjetske Rusije) zapanjuju grubošću i prostaklukom.
U njegovim post-revolucionarnim beleškama se mogu sresti reči kao što su “streljati” i “obesiti”. To je donekle bilo uslovljeno surovostima građanskog rata. Ali ne sme se zaboraviti da je tadašnji vođa Rusije direktno pozivao na nasilje, na istrebljenje sveštenika, ruskog kozaštva. To je sve nanelo nenadoknadive gubitke demografskoj osnovi ruske nacije.
Još nije do kraja istraženo da li je Lenjin naredio streljanje poslednjeg ruskog cara i njegove porodice.
Prema mišljenju Starikova, Lenjin takvu naredbu nije izdao. To naređenje je najverovatnije poteklo ili od Sverdlova, ili možda od samog Trockog. Poslednja verzija događaja, koja se čini i najmanje verovatnom, je da je streljanje Romanovih bila inicijativa Jekaterinburskog sovjeta.
U isto vreme kada su Nikolaja II i njegovu porodicu pobili u Jekaterinburgu, po ličnom Lenjinovom naređenju su čuvali ženu Aleksandra III koju su zatim predali u ruke Nemcima da bi je nedugo zatim brže-bolje izručili Englezima. Radi čuvanja Aleksandre Fjodorovne i velikog broja porodice Romanovih, anagažovana je specijalna jedinica revolucionarnih mornara koja je, po Lenjinovom naređenju, poslata na Krim dve nedelje posle izbijanja revolucije.
Publicista Starikov ne veruje ni da je Lenjin hteo da se što pre reši Romanovih i da njima trguje sa Zapadom.
Prema njegovom mišljenju, nešto je drugo u bilo u pitanju - rodbinske veze sa kraljevskom engleskom porodicom. Sama žena Aleksandra III bila je rođena sestra engleske kraljice udove. Porodica Nikolaja II bila je pobijena zato što je ona bila zakonski naslednik ruskog prestola. Trebalo ih je uništiti zato da bi haos i anarhija zavladali Rusijom. Zato se drugi deo carske porodice morao naći u rezervi. Jer niko nije mogao znati kako će se završiti građanski rat u Rusiji. Ako mu ishod bude onakav kao što su Englezi priželjkivali, eto, ođednom se može naći gotovo, pripremljeno rešenje za naslednike carskog trona. A poželjno bi bilo da taj naslednik prestola duguje Englezima za spas života. Tako se može pretpostavti da je Lenjin od britanskih obaveštajnih službi dobio jasno upozorenje sa zahtevom da posle Oktobra sačuva na Krimu živote carske porodice Romanovih.
Rasprostranjeno je mišljenje da je pri kraju života Lenjin postao svestan kakva opsnost preti od Staljina, pa je navodno zbog toga pokušavao da ga odstrani iz rukovodstva. Ali , nije u tome uspeo - ili sam Staljin to nije dozvolio.
Takozvani Lenjinov testament, u kojem se Staljin kakarkteriše kao grubi svetoljubiv čovek, nije ništa drugo nego uobičajeni “manir opštenja” partijskih drugova. U tom Lenjinovom zaveštanju je mnogo ružnih kvalifikacija upućenih i na adrese drugih drugova. Takav je među partijskim kadrovima bio običaj komunikacije. Ne sme se ipak smetnuti s uma da je Staljin celog života, u svim istupanjima, naglašavao da on svojih učenika nema, a da je on sam Lenjinov učenik i “svi smo učenici Lenjinovi”.
Iako se za teror i represiju optužuje pre svega Staljin, upravo je Lenjin postavio vektor represija. Za vreme Građanskog rata poginuli su milioni ruskih građana. Vladala je glad. Ogromna beda i nesreća su se obrušile na Rusiju... Staljin je potom obnovio i podigao zemlju, Sovjetsku Rusiju, učinio je moćnom državom, izmenio geopolitički balans u njenu korist... Nikada do tada nije bila moćnija, niti je svoj uticaj rasprostrla tako daleko i učvrstila bezbednost svojih granica kao za vreme Staljina. Stoga postoje realne osnove za pretpostavku da bi i Lenjin, da je bio umesto Staljina, postupio na isti način.
Povodom opstanka Lenjinovog mauzoleja na Crvenom trgu, Starikov kaže da bi tom pitanju trebalo prići s tačke uvažavanja volje predaka, jer istorija Rusije je neprekinuta. Ona nije presečena ni 1917, niti je počela 1991.
Starikov ne isključuje ni mogućnost pojavljivanja nekog novog Lenjina, navodeći da je dobijanje novca iz inostranstva za “revolucionarne namene” postala dobra, već ustaljena tradicija ruskih revolucionara. Novog revolucionarnog vođu ne bi nazvao novim Lenjinom, jer smatra da je Vladimir Iljič uradio ne samo mnogo lošeg, nego i daleko više dobrog za Rusiju, nego Trocki.
Branko Rakočević
