Alarmantni problemi nezavisne scene postali samo vidljiviji
Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) već deset godina pokušava da utiče na poboljšanje položaja organizacija civilnog društva koje deluju u oblasti kulture i umetnosti, čiji su problemi ponovo došli do izražaja u vreme pandemije, a dodatno su otežani novim izazovima. O dosadašnjim učincima, posledicama pandemije na nevladin sektor u kulturi, starim i novim ključnim problemima kulturnih organizacija, umetnika i kulturnih radnika, kao i o mogućnostima promene kulturne politike i potrebi udruživanja snaga sa bliskim akterima kulturne scene u cilju opstanka, postizanja održivosti i daljeg razvoja, u intervjuu za SEEcult.org govori predsednica Upravnog odbora NKSS Vida Knežević, u saradnji sa donedavnim predsednikom UO Aleksandrom Popovićem (2019-2021) i ostalim članovima UO.
XI Skupština Asocijacije NKSS, 2021. Foto: NKSS
– Koliko se položaj nezavisne kulturne scene promenio u proteklih deset godina – od kako postoji NKSS, koja je i osnovana upravo zbog potrebe rešavanja nagomilanih problema u tom sektoru?
Vida Knežević: Ako govorimo o pozitivnim promenama, na republičkom nivou je dostignut viši nivo zakonitosti i transparentnosti u sprovođenju konkursnih procedura za javno finansiranje savremenog stvaralaštva i kulture. Dijalog na koji pozivamo kroz ovih deset godina najčešće izostaje, bez obzira da li od predstavnika vlasti dolaze poruke o proklamovanoj otvorenosti ili čak negiranje značaja i relevantnosti predstavnika i aktera nezavisne scene u sistemu kulture u Srbiji. Ipak, kroz konstantno prisustvo i reagovanje, analize položaja radnika i radnica, načina sprovođenja konkursa i donošenja najviših i strateških akata u kulturi, NKSS i drugi akteri sa nezavisne scene su prepoznati od strane dela javnosti kao relevantan sagovornik i u mnogim prilikama saborac protiv onih najpogubnijih politika koje se sprovode.
Naši prirodni sagovornici u javnom prostoru, sa kojima smo često zajednički istupali su reprezentativna udruženja umetnika, Univerzitet umetnosti i brojni javni intelekualci. Nažalost, kao i u većini tema u našoj sredini, stvarni dijalog je najčešće fingiran ili nepostojeći. Ipak, vidimo vrednost u isticanju pozitivnih primera, predlaganju dobrih praksi i okupljanju što šireg kruga aktera oko zajedničkih problema kojima je obeležena kulturna politika Srbije.
– Kako biste generalno opisali položaj kulture i posebno nevladinog sektora u kulturi u protekle dve godine od početka pandemije?
Vida Knežević: Ukoliko bi smo jednom rečju morali da opišemo položaj u kojem su se umetnici i kulturni radnici i radnice našli u protekle dve godine, rekli bismo da je stanje katastrofalno. Najgore su prošli oni koji rade u vaninstitucionalnom sektoru, nevladinom sektoru u kulturi, to jest, na nezavisnoj sceni. Oni koji su zaposleni u javnim institucijama kulture i imaju ugovore o radu su koliko-toliko ipak ostali zaštićeni, dok su se svi oni koji nisu te „sreće“ suočili sa ogromnim teretom radne nesigurnosti. Mnoga terenska istraživanja koja su urađena, mahom od aktera sa nezavisne scene, pokazuju upravo to – ljudi su ostali bez angažovanja, pa samim tim i obećanih/ugovorenih honorara, i preko noći su se našli u oskudici i problemu kako da prežive do sutra.
– Neki ključni problemi iz perioda pre pandemije postali su samo još vidljiviji. Koji su to stari, a koji novi problemi koje je donela korona kriza?
Vida Knežević: Asocijacija NKSS se od početka pandemije bavila mnogim aspektima novonastale krize, koji obuhvataju ne samo ugrožen ekonomski položaj već i negativni uticaj kovid krize na mentalno zdravlje radnika i radnica u kulturi. Ono što se nama čini i o čemu smo često i dugo diskutovali jeste činjenica da su ključni problemi koji su tokom korona virusa postali alarmanti, bili tu i ranije. Samo su tokom pandemije postali vidljiviji.
Vanredna skupština , 2018. Foto: NKSS
– Državna pomoć u oblasti kulture svela se na dve jednokratne isplate samostalnim umetnicima i radnicima u kulturi u ukupnom iznosu od po 150.000 dinara, ali je pored tih oko 3.000 lica ostao veliki broj onih koji nemaju status samostalaca, iako su godinama aktivni na sceni. NKSS je u saradnji sa još nekoliko udruženja organizovala Fond solidarnosti u okviru kojeg je obezbeđena pomoć od po 30.000 dinara za oko 180 egzistencijalno najugroženijih – odabranih od gotovo 1.700 prijavljenih. Imate li neke detaljnije podatke o socijalnom položaju aktera nezavisne scene i da li ste razmišljali o pokretanju šire kampanje o neophodnim promenama kulturne politike u cilju smanjenja prekarnosti?
Vida Knežević: Fond solidarnosti je zvanično ustanovljen potpisivanjem sporazuma o saradnji između Udruženja likovnih umentika Srbije (ULUS), Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV), AICA Srbija - srpske Međunarodbog udruženja likovnih kritičar, Stanice – Servisa za savremeni ples, Bazaarta i Asocijacije NKSS. Fond jeste spontano organizovan, ali je bio i nužan odgovor nezavisne scene na totalni nemar i nebrigu države za sve one kojima je tih meseci pomoć bila najpotrebnija. Zajedničkim snagama je izrađen Pravilnik za sprovođenje konkursa za dodelu jednokratne pomoći svim ugroženim kategorijama koje su zaobišle mere Vlade Republike Srbije i ostalih nivoa vlasti, predviđene za prevazilaženje finansijskih teškoća nastalih usled posledica epidemije COVID-19. Tako utvrđenim procedurama, putem Fonda solidarnosti pomenuta sredstva su dodeljena najugroženijim pojedincima, samohranim roditeljima, domaćinstvima sa decom, kao i pojedincima koji su ostali bez svih ili većine prihoda u domaćinstvu.
Ujedno, ovaj konkurs je dao i poražavajuće podatke o radnom i socijalnom položaju radnika i radnica u sektoru kulture u čitavoj Srbiji – od vizuelnih umetnika, muzičara, angažovanih u pozorištu, kompozitorki, književnica, dizajnera, izvođača itd. Dakle, nije se radilo samo o Beogradu, već su se ljudi prijavljivali iz manjih sredina, iz sela i gradova – od Kovačice, preko Leskovca, Niša, Negotina, Babušnice, Bora, Novog Pazara, Majdanpeka, Kuršumlije, Jagodine do Vranja i mnogih drugih. Iz ove konkretne saradnje više organizacija pokazala se nužnost da se moramo kontinuirano zajedno organizovati i pritiskati nadležne institucije kako bi one radile u interesu svih nas.
– Reagovali ste više puta i povodom konkursnih procedura – poslednji put povodom izmena Zakona o kulturi krajem 2021. godine, kojima je produžen rok za raspisivanje konkursa sa 30 na 60 dana od dana usvajanja državnog budžeta. Sugestije NKSS i stručnih udruženja u tom pogledu nisu prihvaćene. Ukazali ste i na kozmetičke promene konkursnih procedura i zatražili dijalog sa nadležnima… Posebno je problematična situacija u vezi sa konkursima lokalnih samouprava, uključujući Grad Beograd, koji je i 2021. godine imao niz spornih slučajeva dodele sredstava. Da li je u međuvremenu uspostavljena neka komunikacija sa nadležnima i koji su vaši naredni koraci?
Vida Knežević: Ova državna tela i lokalne samouprave ili ne smatraju da je to prioritet ili nemaju stručne kapacitete da to sprovedu, u svakom slučaju nije bilo dovoljno konstruktivnih dijaloga i realizacija u vezi sa izmenom konkursnih procedura. Dodatni problem je taj što komisije za dodelu sredstava za projekte često čine osobe koje nisu dovoljno upoznate sa radom nezavisnih aktera u polju kulture, te ne mogu zasnovano ni da donose odluke koje se tiču nezavisne scene. Naši pokušaji da utičemo predlozima za uključivanje poznavalaca u konkurne komisije obično nisu nailazili na pozitivan odgovor, ali ćemo nastaviti da se zalažemo za zastupljenost svih učesnika u javnim pozivima i u komisijama kroz javno predlaganje kandidata, kao i predlog da to bude definisano uredbom kojom se sprovode konkursi.
Mi se upravo nalazimo u još jednom kršenju konkursnih procedura na koje ćemo reagovati, u saradnji sa drugim udruženjima i organizacijama, poput Međunarodnog udruženja likovnih kritičara AICA – sekcija Srbije, kao i Stanice Servisa za savremeni ples i Bazaarta, koji su reprezentativna udruženja u kulturi, a planiramo da u ovakve zagovaračke aktivnosti uključimo i druge relevantne aktere u kulturi.
Dakle, uprkos obećanjima nadležnog Ministarstva da će rezultati konkursa biti objavljeni na zvaničnoj internet strani Ministarstva najkasnije 60 dana od isteka roka za podnošenje prijava, mi i dalje nismo obavešteni o rezultatima konkursa. Zamislite kakvi su to uslovi rada za mnoge organizacije i pojedince koji čekaju do maja ili juna kako bi počeli sa realizacijom programa. U takvim okolnostima, radi se pod mnogo većim pritiskom, produkcija programa je time ugrožena, veštački se koncentracija aktivnosti dešava tek tokom druge polovine godine, dok publika često ne može ni da isprati toliku količinu programa.
Konferencija za novinare povodom objavljivanja rezultata konkursa za 2017. godinu, Medija centar, foto: NKSS
– NKSS je vodila i kampanju za 1% budžeta za kulturu, koja je imala potencijal da okupi širu kulturnu i umetničku scenu, ali je dolaskom pandemije utihnula. Da li planirate nove aktivnosti u tom pogledu?
Vida Knežević: Da, planiramo, budući da je to deo novog Strateškog plana NKSS od 2021 do 2025. godine u kojem je jedna od prioritetnih tačaka zagovaranje odgovornog, transparentnog i participativnog budžetiranja i dodele javnih sredstava. Ono je u vezi sa našim kontinuiranim zagovaračkim radom za bolje uslove rada u kulturi zajedno sa reprezentativnim udruženjima, sindikatima, nevladinim organizacijama, institucijama, kao i drugim akterima u kulturnom, medijskom i obrazovnom polju.
– Šira reakcija kulturne scene izostala je i povodom izmena Zakona o kulturi kojima je promenjen sastav Nacionalnog saveta za kulturu izbacivanjem predstavnika reprezentativnih udruženja. Da li imate dijalog sa kolegama u stručnim i reprezentativnim organizacijama koje bi mogle da budu partneri u procesu zagovaranja promena kulturne politike i zašto izostaje uglavnom koordinisani pristup problemima koji su zajednički?
Vida Knežević: Predstavnici NKSS-a i drugih organizacija jesu reagovali na promenu Nacionalnog saveta za kulturu, i to na javnoj raspravi koja je u Beogradu organizovana povodom izmena i dopuna Zakona o kulturi. Tada smo ukazali na ozbiljan problem budući da se iz tog važnog tela na nacionalnom nivou izbacuju predstavnici reprezentativnih umetničkih udruženja, a ostavljaju samo oni podobni vladajućim strukturama, oni na koje se na ovaj ili onaj način može uticati. Posledice za same kulturno-umetničke proizvođače su ogromne, budući da se njihovi predstavnici tendenciozno sklanjaju sa pozicija gde bi mogli da štite njihove radno-pravne, socijalne i druge interese.
Kao što se može videti u javnosti, naročito od perioda početka pandemije, mada je tih koraka bilo i ranije, svest o dijalogu i saradnji oko zajedničkih interesa je sve prisutnija, i NKSS radi na tome da se ta komunikacija učvrsti i proširi. Za sada imamo posebno dobru komunikaciju sa ULUS-om, AICA Srbija, Stanicom, SULUV-om, Bazartom, i često nastupamo zajedno u pregovorima spram donosioca odluka.
– Koliko Ministarstvo kulture, s druge strane, dotiču uopšte reakcije stručne i šire javnosti? Koliko su, na osnovu vašeg iskustva, svrsishodna saopštenja, pisma podrške i drugi izrazi solidarnosti ili protesta?
Vida Knežević: Smatramo da su reakcije stručne javnosti i slični vidovi podrške neophodni, pogotovo onda kada su deo šire društvene borbe. Skoro sa sigurnošću možemo da tvrdimo da nije bilo toliko organizovanog pritiska i zajedničkog javnog nastupanja mnogih organizacija i reprezentativnih umetničkih udruženja tokom prve godine pandemije, pitanje je da li bi mere pomoći, koliko god bile minimalne, uopšte bile realizovane. Dakle, iz našeg iskustva, i te kako su sve navedene aktivnosti potrebne. Poražavajuće je što je tako, ali tako je. Naročito sada, kada se reprezentativne organizacije i umetnička udruženja izbacuju iz važnih pregovaračkih tela, poput Nacionalnog saveta za kulturu.
Skupština NKSS, Novi Pazar, 2017, foto: NKSS
– Kako je pandemijska kriza uticala na rad nezavisnih kulturnih centara? Ima li inicijativa za otvaranje nekih novih prostora, poput Magacina u Kraljevića Marka koji je postao model uspešnog samoorganizovanja scene?
Vida Knežević: Nezavisni kulturni centri u Srbiji su malobrojni, uglavnom kratkotrajni, i postoje u prekarnim uslovima, a upravo su oni vrsta inkubatora različitih inicijativa u polju savremene umetnosti i kulture, ali i mesta aktivnog i demokratskog samoorganizovanja grupa i pojedinaca. Pored "Magacina", slični primeri dobre prakse su i AKC „Gnezdo“ u Kruševcu, AKC “Poligon u Kosjeriću, "Matrijaršija", Alternativni umetnički prostor "Kvaka" (oba u Beogradu) i Crna kuća u Novom Sadu... Tako je upravo u pripremi realizacija saradničkog projekta između Magacina, Gnezda i Poligona, koji će i kroz niz zajedničkih umetničko-edukativnih i radnih procesa i građenje kapaciteta kroz razmenu programa, napraviti pomak ka održivom delovanju u svojim zajednicama.
– Koliko su mediji senzibilisani za probleme nezavisne kulturne scene, a i kulture uopšte? Kakva je saradnja NKSS sa medijima i kakav je, prema vašem mišljenju, učinak medijske produkcije koju sami članovi NKSS realizuju kroz emisiju Sceniranje, časopis Manek?
Vida Knežević: Problem sa medijima je što su skoro u potpunosti privatizovani, osim RTS-a. Dakle, vođeni su, mahom komercijalnim interesima, a neretko partijskim, pa između toga, vrlo malo ostane prostora za praćenje nezavisne kulturno-umetničke scene. Uvek ima izuzetaka, posvećenih novinarskih radnika i radnica, malih i nezavisnih medijskih prostora koji posvećeno i kritički prate važna dešavanja na sceni.
Što se tiče Sceniranja i Maneka, važno je da postoje prostori u kojima će sami protagonisti nezavisne scene imati medijski prostor, prilagođen specifičnom formatu. Sceniranje daje prostor aktuelnim temama bitnim nezavisnoj sceni, Manek, prikladno formatu časopisa, ima više prostora za kontemplativnu formu i prostor da se na jedan ekstenzivniji kritičko-analitički način bavi pitanjima vezanim za kulturnu politiku, aktuelnu umetničku produkciju kao i za refleksiju sopstvenih programa i projekata.
GIFEST - Na sopstveni pogon 2018. Foto: NKSS
– Neki od aktera nezavisne kulturne scene danas su lideri koalicije „Moramo“, koja je učestvovala na proteklim izborima. Vidite li među opozicionim snagama još neke potencijalne saveznike u borbi za poboljšanje položaja nevladinog sektora u kulturi i kulture uopšte?
Vida Knežević: Čini nam se da je malo opozicionih aktera koji imaju konkretan program koji se bavi sektorom kulture, ili, ukoliko se bave, vidi se ključno nerazumevanje potreba sektora – zagovara se jače tržišno i profitno delovanje, i promoviše se dalje povlačenje javnih ulaganja u kulturu.
– Korona kriza je uticala i na posećenost događaja u kulturi. Mislite li da će biti problem vratiti publiku na događaje uživo i da li će biti potrebne neke nove strategije razvoja publike?
Vida Knežević: Pandemija je veoma uticala na posećenost događaja. Pored smanjivanja broja posetilaca zbog kovid mera i učestalih porasta broj obolelih među posetiocima i izvođačima, motivacija mnogih je značajno opala. Ono što nas veoma raduje je to da primećujemo da su se ljudi uželeli kontakta, komunikacije i kulturnih sadržaja, što se vidi po povećanoj poseti događajima. No, čini se da je tu još jedan problem. Šira publika je opterećena egzistencijalnim problemima, usled ekonomske krize, koja je sve prisutnija. Puno se radi, a malo je slobodnog vremena koje može da se posveti kulturno-umetničkim programima. O tom problemu treba, takođe, da razmišljamo.
– Šta mislite o epidemiološkim merama u oblasti kulture? Da li su bile jasne, opravdane, dovoljne?
Vida Knežević: Epidemiološke mere su bile iste svugde, pa i u sektoru kulture – one nisu vođene sa ciljem da se ljudi zaštite, već privatnim i političkim interesima vladajuće strukture. To su pokazale i kontradiktorne mere Kriznog štaba od samih početaka pandemije. Od neprimerenog zatvaranja ljudi u periodu vanredne situacije pa do primoravanja zaposlenih i angažovanih u sektoru kulture da izvode programe, predstave i koncerte usred pandemije, uprkos velikom riziku od zaražavanja, poput slučaja Beogradske letnje scene na Tašmajdanu tokom 2020. godine, kada su čitavi glumački ansambli upućivali javne apele da se odloži igranje, budući da oko sebe imaju stare roditelje i hronične bolesnike.
– Da li je pandemija uticala na regionalnu i međunarodnu saradnju NKSS i koliko je ona važna za programske i zagovaračke aktivnosti? Šta bi trebalo uraditi za njeno jačanje, posebno u svetlu jačanja desničarskih pokreta koje je primetno u celom regionu, a i šire?
Vida Knežević: Asocijacija NKSS pre svega ima razvijenu regionalnu saradnju, naročito kroz Kooperativu – regionalnu platformu za kulturu, čija smo članica, ali i sa mnogim drugim organizacijama sarađujemo. Zajednički interesi postoje, oni su sve vidljiviji i otvoreniji, na njima se i te kako radi; sama struktura i forma naših saradnji govori o tome da se radi o jedinstvenom prostoru kojeg vežu mnoge teme, i na kojima je važno da zajedno radimo. Samo jednu da navedemo – bolji i sigurniji uslovi rada u sektoru kulture, posebno na nezavisnoj sceni.
Kada je reč o problemu jačanja desnice, mnogi od nas na regionalnoj nezavisnoj desnici godinama unazad daju veliki doprinos menjanju narativa o zajedničkom prostoru, interesima i ciljevima, kritički dekonstruišu nacionalističke mitove i doprinose borbi protiv njihovog širenja.
*Naslovna fotografija: Peti festival "Na sopstveni pogon", održan od 21. juna do 6. jula 2019. u Kragujevcu, Nišu, Subotici, Zrenjaninu i Šapcu. Foto: NKSS
(SEEcult.org)
*Ovaj tekst nastao je u saradnji s Kooperativom – Regionalnom platformom za kulturu u sklopu projekta REG.LAB. Za sadržaj ovog teksta odgovaraju isključivo autori i partneri na projektu, te on ni na koji način ne odražava mišljenje Evropske unije. Projekat je sufinansiran sredstvima Evropske unije, program Kreativna Europa (2014–2020), u sklopu otvorenog poziva usmerenog na jačanje kulturne saradnje i konkurentnosti kulturnih i kreativnih industrija na Zapadnom Balkanu.
Project Regional Action Lab – independent culture as engine of mutual support and exchange in times of crisis (Reg Lab) is supported by the Balkan Trust for Democracy, a project of the German Marshall Fund of the United States and the USAID.
