Analogne prepreke digitalnog razvoja (1) - ljudstvo
Ustanove kulture u Srbiji suočene su sa nekoliko ključnih izazova u procesu digitalizacije, pokazale su javne diskusije održane u okviru projekta “Vodič kroz digitalizaciju kulture” u Novom Sadu, Kraljevu, Kragujevcu, Zrenjaninu i Beogradu. Iako situacija nije ista u Beogradu i Novom Sadu u odnosu na ostale gradove, jer se u njima nalaze nacionalne ustanove koje su među prvima počele i najviše napredovale u digitalizaciji, zajednički problem svih je nedostatak ljudi koji bi se bavili samo tim procesom. Za ustanove u unutrašnjosti značajan problem predstavlja i nedostatak sredstava za nabavku opreme i softvera za digitalizaciju. Zajedničko očekivanje svih je i da će na nivou cele zemlje biti uspostavljeni jasni i precizni standardi digitalizacije, utvrđeni prioriteti u tom procesu i omogućeno objedinjavanje digitalne građe u virtuelnom prostoru kako bi bila unapređena njena dostupnost, kako za stručnu, tako i za najširu javnost.
Iako su to sve problemi čije je rešavanje Ministarstvo kulture i informisanja Srbije najavilo, zaposleni u ustanovama – kako se pokazalo, imaju utisak da se ništa još bitno nije dogodilo što bi pomerilo stvari sa mrtve tačke, pa postojeći – doduše skroman pravni okvir, koji je zasnovan na pravilnicima i smernicama, smatraju previše uopštenim, a sredstva koja se izdvajaju za digitalizaciju na osnovu godišnjeg konkursa resornog ministarstva nedovoljnim i nedecentralizovano raspoređenim, bez jasnih kriterijuma i prioriteta. Osećaju se prepušteni samima sebi, ali su često i ponosni na ono što su postigli pre svega zahvaljujući entuzijazmu i sopstvenom naporu da se bave digitalizacijom pored redovnog posla, s obzirom da je zapošljavanje u ustanovama u kulturi, kao i u javnom sektoru uopšte, zabranjeno zbog mera štednje.
Dešavaju se važne stvari i krupni koraci, uprkos skromnim resursima, najčešći je komentar koji se čuo u diskusijama održanim u Galeriji Matice srpske, Narodnom muzeju u Kraljevu, Univerzitetskoj galeriji u Kragujevcu i Gradskoj biblioteci “Žarko Zrenjanin” u Zrenjaninu, nakon predavanja o izazovima digitalizacije i mogućnostima aktivnijeg uključivanja korisnika u kreiranje i promociju digitalnog sadržaja.
Nedostatak ljudstva
Uz ponovljene ocene da je potrebno institucionalno povezivanje učesnika digitalizacije u kulturi i jasna strategija digitalizacije, diskusije su protekle u znaku potrebe rešavanja gorućeg pitanja slabog ljudskog kapaciteta. Kao primer u tom smislu može da posluži Centralna biblioteka Univerziteta u Novom Sadu, čija se upravnica dr Mirjana Brković, pored redovnog posla, i sama bavi digitalizacijom, uključujući operativne poslove skeniranja.
“Otprilike 15.000 publikacija podrazumeva jednog zaposlenog, a mi imamo 30.000 publikacija, pa bi po tom ključu trebalo da imamo bar dva zaposlena. Imamo mnogo preduslova da se zaposle novi ljudi, da rade ne samo bibliotečke poslove, nego i poslove digitalizacije, ali nikako da dođe to vreme kada će moći da se pod punim radnim vremenom neko zaposli, na koga ću ja moći da se oslonim i planiram poslove. Jer sve je u redu kada imate entuzijazam i kada želite nešto da uradite, ali drugo su realne mogućnosti zato što i drugi poslovi čekaju bibliotekare - proces digitalizacije je samo jedan od njih”, navela je Mirjana Brković, demonstrirajući proces digitalizacije u Centralnoj biblioteci UNS, koja ima skupocenu opremu nabavljenu donacijama EU, poput robotizovane kamere koja je koštala 70.000 evra.
I u Narodnoj biblioteci “Stefan Prvovenčani” u Kraljevu smatraju da je najveći problem u procesu digitalizacije nedostatak ljudskih kapaciteta.
“Iako je u prvom trenutku izgledalo da je najteže nabaviti sredstva, jer su potrebne skupe mašine, najveći problem ne samo kod nas, nego svuda u Srbiji, jesu ljudi”, konstatovala je Emilija Dimovska iz Zavičajnog odeljenja, ukazujući da je u tom pionirskom poslu potrebno obrađivati u kontinuitetu i savremenu građu, raditi pres-kliping i veb-kliping, video zapise… a pritom istovremeno obrađivati građu koju Biblioteka već ima.
Pojedine ustanove snalaze se tako što angažuju vojnika na civilnom služenju vojnog roka ili dolaze do novih privremenih saradnika preko tzv. javnih radova, ali se dešava da oni prestanu da rade upravo kada savladaju sve zahteve posla. Pojedini poslovi, poput rada na osetljivim robotizovanim kamerama, nisu ni preporučljivi za neiskusne saradnike.
I u Narodnoj biblioteci Srbije, u kojoj se desetoro ljudi bavi digitalizacijom, uključujući petoro operatera, ukazuju da je to nedovoljno i da zabrana zapošljavanja i racionalizacija direktno ugrožavaju digitalizaciju, jer su tu potrebni mlađi ljudi koji će se time baviti i koji se interesuju za to. “To je najveći problem sada - zaposliti mladog čoveka”, rekla je Tamara Butigan Vučaj, koja vodi Odeljenje za digitalizaciju.
U diskusijama je više puta stoga ponovljen stav da bi u rešavanje problema ljudskih kapaciteta za digitalizaciju, kao jednog od proklamovanih prioriteta Vlade Srbije, trebalo uključiti i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, jer Ministarstvo kulture i informisanja očigledno ne može samo da promeni bitno situaciju.
(SEEcult.org)
*Tekst je nastao u okviru projekta Vodič kroz digitalizaciju kulture u Srbiji, koji SEEcult.org realizuje u saradnji sa Centrom za medijsko obrazovanje i kulturu, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije
