Art scena: Anica Vučetić
Beogradska umetnica Anica Vučetić prepoznatljiva je po video instalacijama i ambijentima u kojima otkriva snove, nesvesne i psihološke procese, koji često mnogo toga govore i o spoljašnjem svetu. U intervjuu za SEEcult.org, Anica Vučetić govori o uzorima, inspiraciji, materijalizaciji svog "unutrašnjeg teatra" u video formu, kao i o pokušaju da umetničkim radom podstakne introspekciju pojedinca, važnu između ostalog i zbog kritičkog sagledavanja okruženja. U tom smislu, nada se da i aktuelna pandemija korona virusa, koja podrazumeva izolaciju i socijalno distanciranje, može biti iskorišćena kao prilika za preispitivanje sopstvenih prioriteta, stremljenja i ciljeva, a time i za zajedničko stvaranje nekog boljeg sveta.
Anica Vučetić, Između svetova, foto: Srđan Veljović
- Diplomirala si slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na kojem si i magistrirala, a važno mesto u tvom umetničkom radu zauzima video performans, od kojeg nastaju upečatljive instalacije i ambijenti – svojevrsni vizuelni eseji u nizu, kakve je publika imala priliku da vidi i na izložbi “Između svetova” u oktobru 2019. u Podroomu KCB-a. Kako si se opredelila da se baviš videom kao umetničkim izrazom?
Anica Vučetić: Bavila sam se u početku objektima i instalacijama, zatim mobilima i ambijentima i najzad video instalacijama i video ambijentima. Moji uzori su bili različiti, a neki od njih su Pol Bury i Jean Tinguely, u periodu kada sam se bavila mobilima (1992-98). Buri me je "inficirao" sporim pokretanjem njegovih mobila i taj spori pokret se provlači kroz moje radove i danas, skoro kao čin zavođenja ili hipnotisanja posmatrača. U početku bavljenja videom (1999 - do danas) moja prva fascinacija je bila radom Billa Viole.
Razlog ulaska u video je bila potreba za uvođenjem pokretne slike u radove koji su se ticali snova i njihove reprezentacije u prostoru. Snovi se prvi put indirektno pojavljuju u mobilu-instalaciji “Spavači” (1994, Galerija ULUS), u kojem veliki baloni od najlona, pokrenuti mašinama sa mehovima harmonika, lagano dišu. Na izložbi “Veliki talas” 1997. u Salonu MSUB, u okviru rada “Dnevnik”, prvi put pokazujem materijalne tragove sna – oko 180 metara dugu papirnu traku EEG-a, snimljenog u toku jedne noći spavanja i sanjanja, i tekstove u kojima su sadržana moja tri sna o velikom talasu.
Anica Vučetić, Sa druge strane, frejm
Izložba “Snovi o velikom talasu” 1999. u Ludvig muzeju u Ahenu (Ludwig Forum für Internationale Kunst) proširila je niz materijalnih tragova ili mogućih predstava sna na pokretnu sliku (video projekcija velikog morskog talasa u slow motion tehnici), tekstove o snovima i kompjuterski prikaz EEG-a sa naznačenim intervalima REM faza. Iza ovog vizuelnog, literarnog i neurološkog prikaza sna postavljeno je pitanje – gde se san zaista odigrava? San je neodvojivi deo našeg psihičkog života, jedna od mogućnosti da komuniciramo sa našim nesvesnim. Putem snova nesvesno šalje simbolične poruke svesti, koje su egzistencijalno važne i koje treba razumeti da bismo uspostavili balans u sebi. San se odvija na našem unutrašnjem mentalnom ekranu kao film ili teatarski komad u simbolima. Kako su se moja istraživanja uglavnom koncentrisala oko polja psihe, nesvesnog, psihičkih stanja i procesa, pokretna slika postaje osnovni medij koji mi još uvek na najbolji način omogućava da realizujem svoje namere i ideje.
Inače, prvi snimci kamerom su bili dokumentarci o mojim izložbama i procesu rada, od kojih je nastalo i nekoliko manjih video radova o objektima koje sam tada radila (Objekti '87. sa Mišom Miloševićem u DKSG-u, Aždaja, Zmaj...). Montažu sam u to vreme radila manuelno, koristeći dva VHS rekordera, pritiskajući dugmiće na obeleženim mestima tajmera (brojača sekundi) i beskonačno premotavanje traka napred-nazad dok se ne potrefi traženi frejm...
Opstajanje u mediju videa za mene, između ostalog, znači i svojevrstan samoodrživi koncept sa minimumom sredstava – umesto ateljea radni prostor je sto, alati su kompjuter i neka trenutno dostupna kamera. To je svođenje aktivnosti na minimum u okviru datih mogućnosti.
Anica Vučetić, Putovanje, frejm
- Tvoje radove karakterišu poetični psihološki narativi koji su zasnovani na ličnom iskustvu i promišljanju intimnih događaja, ali su i snažne metafore višeslojne simbolike koje su deo zajedničkog iskustva današnjeg čoveka i svojevrsni poziv da se introspekcijom zapravo prepoznaju neke opšte tačke savremenog života. Koliko ti je važno da tvoji radovi izazovu empatiju, komunikaciju, podstaknu na razmišljanje, postanu možda deo neke kolektivne svesti?
Anica Vučetić: Važno je da posmatraču u ambijentu koji formiram omogućim jedinstven doživljaj. Reakcije publike na moje ambijente me često obraduju, naročito reakcije dece. To su te nevidljive tačke dodira, prenosa i uticaja, kada verujete da umetnost ipak može da ima snagu komunikacije i transformacije. U svojim video instalacijama i ambijentima bavim se unutrašnjim granicama individue, odnosom unutrašnjeg prostora i prostora koji je okružuje, procesom individuacije i formiranja/razgradnje identiteta u uslovima brzih promena i egzistencijalne nestabilnosti, bavim se sadržajima i potencijalom nesvesnog, psihološkim stanjima, percepcijom, snovima... Izmeštanjem posmatrača iz realnosti u zamračeni prostor galerije, izložbeni prostor se pokretnim slikama preobražava u neku vrstu teatra, u kojoj je posmatrač glavni akter. Za razliku od filma, moguća naracija mojih video ambijenata se gradi nelinearno, u prostoru, slobodnim (random) kretanjem posmatrača između projektovanih slika. Prostorno je razložena montaža slika, one su postavljene simultano i mogu se opažati jednovremeno, a posmatraču je ostavljena sloboda da ih poveže u svojoj percepciji u određeni narativ. Najčešće usporeno kretanje slike u mojim radovima posmatrača uvodi u stanje povišene koncentracije na datu pokretnu sliku i otvara prostor za njegove psihičke projekcije i istraživanje individualnih mentalnih sadržaja. Percepcija istog događaja može biti dijametralno različita ako se on posmatra u realnom ili u usporenom protoku vremena. Kada se vreme usporava, subjektivni doživljaj pokretne slike se intenzivira, poprima skoro hipnotičko dejstvo. I kao što bi lagano padao u san, posmatrač je ovde prizvan pokretnim slikama da uroni u prostor nesvesnog i suoči se sa numinoznim, transcendentnim doživljajem Sopstva.
Anica Vučetić, Izvan fokusa II, frejm
- Istražuješ u mnogim radovima pitanja unutrašnjeg bića, nesvesnog, sna, izmeštene realnosti, identiteta, kretanja kroz vreme i prostor… Koliko je, prema tvom mišljenju, naš unutrašnji svet danas ugrožen od spoljašnjeg i na koji način je moguće sačuvati energiju i duhovni mir u situaciji dominacije materijalnog u svim segmentima života?
Anica Vučetić: U savremenom svetu sve je roba i ima svoju cenu i upotrebnu vrednost, profit i zgrtanje materijalnih dobara kapitalizam nameće kao osnovni cilj egzistencije. Sa druge strane, živimo u vremenu virtuelne, nematerijalne slike i ekrana. Preplavljeni smo slikama koje najčešće nose minimum značenja, velikom brzinom se smenjuju i prema kojima nemamo kritički otklon, primamo ih površno i bez potrebnog angažovanja pažnje i koncentracije, a to ide na ruku strukturama koje mogu da nas manipulišu i uvode u podređeni položaj.
Tanano razmeđe našeg unutrašnjeg, psihičkog prostora i prostora koji nas okružuje, čini da verujemo više onome spolja, opipljivom i materijalnom, nego tom krhkom, promenljivom, nestabilnom unutrašnjem. Ono što pokušavam u svome radu je da prevodim sadržaje nesvesnog i simbole sna u instalaciju, ambijent, svoj unutrašnji teatar materijalizujem u prostoru, kako bih posmatraču dala priliku da na ponuđene slike projektuje sopstvene sadržaje i u procesu introspekcije preispita odnos prema svojim nesvesnim procesima. To bi bio nekakav vid podsticaja individuacije, kroz koju svi neminovno prolazimo tokom života. Prema Jolandi Jakobi, individuacija “predstavlja postupni put sazrevanja ljudske duše do njenih najviših mogućih dometa razvoja i jedinstva njenih svesnih i nesvesnih delova putem uključivanja njenih istorijskih korena i sadržaja u njenu sadašnju svest”. Put individuacije, po Jungu, može se smatrati pokušajem da se dezorijentaciji savremenog čoveka parira aktiviranjem stvaralačkih snaga njegovog nesvesnog i njihovim svesnim uključivanjem u celinu psihe. Najkraće rečeno, smisao individuacije bi bio – istražiti sebe, uspostaviti unutrašnji balans i okrenuti se uređenju sveta oko nas.
U novonastaloj pandemiji korona virusom svet se zaustavio i prisilno je doveden u situaciju izolovanja pojedinca, koji je primoran da se distancira od zajednice i okrene sebi, čime dobija priliku da preispita svoje prioritete, stremljenja, ciljeve. Analitičari kažu da svet posle korone više neće biti isti. Imamo sada retku i neočekivanu priliku da ga učinimo boljim.
Anica Vučetić, Revoluciju sanjam, frejm
- Za tvoju umetničku praksu karakteristična je procesualnost rada, počev od promišljanja ideje vizuelne predstave do montaže. Šta sve podrzumeva taj proces, koji je uglavnom zasnovan na autoperformansu, a najvećim delom ga sama i realizuješ?
Anica Vučetić: U video radovima često koristim sopstveno telo kao alatku u nekoj vrsti video performansa, koji se kasnije inkorporira u rad. Autoperformans je odrednica koju sam počela da koristim pre nekoliko godina, u toku rada na video instalaciji "Sa druge strane". Svoje telo počela sam da koristim u radu već početkom 2000-ih, u potrebi da se određena situacija snimi i iskoristi u montaži, za realizaciju video instalacije ili ambijenta. Tada mi nije padalo na pamet da bi se taj deo rada mogao podvesti pod neku formu performansa. Umesto da angažujem nekoga, bilo je najjednostavnije da sama odigram ono što mi je bilo potrebno za rad. Ponekad sam sama izvodila i snimanje, pa je bilo komplikovano kontrolisati sve segmente rada istovremeno.
Kompletan proces nastanka rada je u trajanju i fazama, promenljiv je od rada do rada. Ono što je bitno u razmišljanju o nekom radu i u njegovom stvaranju su: početna ideja o pokretnoj slici koju treba smestiti u određeni prostor, okvirne skice i proračuni, planiranje i izvođenje snimanja, montaža, prilagođavanje prostoru u kojem se rad izlaže i tehničkim uslovima.
Ideja za novi rad obično biva inicirana nekom slikom koju pokupim negde - u prirodi, u snu, na TV-u, internetu... Slika me zakači, fascinira nekim svojim slojem, mogućim značenjem i ja je dalje razvijam i vizualizujem do određenog ishoda, koji bi mogao da prenese moju ideju. Glavno težište je u montaži. Tu se ideja razvija i finalizira. A, većinu zadataka u radu izvodim sama i tako kontrolišem realizaciju od početka do kraja.
Anica Vučetić, Prozor, frejm
- U tvojim radovima kritičari prepoznaju čistu filmsku estetiku, a s druge strane, reč je o nelinearnoj vizuelnoj naraciji, koja dopušta publici da sama gradi određenu celinu. Šta ti, nakon dugogodišnjeg iskustva istraživanja u polju videa, predstavlja najveći izazov u tom umetničkom mediju?
Anica Vučetić: Montaža je teren na kojem se razrešava ideja. To je najkreativniji deo procesa rada i on najduže traje. U toku montaže se dugotrajnim pregledanjem snimljenog materijala, pažljivim odabiranjem najboljih sekvenci, finim brušenjem, komponovanjem lejera i različitih alatki koje program za montažu nudi, dobijaju krajnji rezultati i zaokružuje ideja. Sama ideja može pretrpeti izmene u toku montaže, jer montaža često otvara različite nove mogućnosti. Potrebne su desetine, pa i stotine sati da se jedan rad završi. Na primer, na video instalaciji "Višnja" (2007), koja traje 13 sekundi, radila sam sa prekidima oko godinu dana.
Ono što mi je važno u ovom mediju je uticaj koji pokretne slike u prostoru imaju na posmatrača i njihova komunikacija sa publikom. Hteo – ne hteo, posmatrač u zamračenom prostoru galerije biva uvučen u "predstavu" u kojoj je on glavni akter i, krećući se između pokretnih slika, u tom spontanom odigravanju ja, kao autor, očekujem da mora doći do nekakvog alhemijskog amalgama.
- Da li bi, da su drugačije mogućnosti produkcije, nešto radila na drugačiji način, odnosno koliko uopšte produkcijski uslovi utiču na formu i sadržaj umetničkog rada? Da li praviš u tom pogledu neke kompromise?
A. V: Mislim da produkcijski uslovi svakako utiču na formu, pa eventualno i na sadržaj umetničkog rada. U boljim uslovima mogu se otvarati mnoge mogućnosti za različite rezultate, u skromnijim uslovima težište je na dovitljivosti i prilagođavanju datim okolnostima, što će krajnje rezultate voditi u nekom drugačijem pravcu. Korišćenje visoke tehnologije nam neće samo po sebi obezbediti dobar rezultat.
Ipak, najvažnija je ideja i svaki put ka njenom ostvarenju može biti dobar.
Kompromisi, uglavnom tehničke prirode, se u mome radu podrazumevaju - prilagođavanje prostoru u kojem postavljam radove, tehničkim i finansijskim uslovima... Centralna ideja se sprovodi, ali je otvorena za male izmene koliko to uslovi diktiraju. Ne mogu da pretpostavim u kom pravcu bi se moja istraživanja kretala da sam radila u drugačijim, boljim uslovima produkcije. Posle svih ovih godina rada u skučenim uslovima, morala bih dobro da se potrudim da bih se prešaltovala na razmišljanje i rad u dobrim uslovima. To je neka vrsta autocenzure – ni ne usuđujete se da maštate visoko, jer znate da su vam krilca mala.
Anica Vučetić, Sa druge strane, frejm
- Koliko je za savremene umetnike danas važno izmeštanje iz prostora svakodnevnog života i šta su za tebe značili rezidencijalni programi u kojima si učestvovala? Da li su uticali na neki način na tvoju praksu?
Anica Vučetić: Putovanja su za mene uvek bila važno iskustvo - izvor energije, radosti, informacija. To je specifično bestežinsko stanje, kada se preda mnom otvara svet u kojem sam samo plutajući posmatrač. Najlepši momenti u osvajanju slobode bili su ti trenuci otkrivanja novih prostora. Putovanje se pojavljuje u mojim radovima kao putovanje vasionom, putovanje iz jedne realnosti u drugu, putovanje kroz različite nivoe paralelnih svetova u kojima obitavamo, putovanje kroz snove i nesvesno, i kao realno putovanje prevoznim sredstvom.
Bilo je nekoliko rezidencijalnih boravaka, koji su bili značajni za moj rad: realizacija izložbe Nostalgija u Muzeju savremene umetnosti Univerziteta u Sao Paulu 1995/96. (Brazil); AIR 1999. u Muzeju Ludwig Forum za internacionalnu umetnost u Ahenu (Nemačka); realizacija izložbe video instalacija u Galeriji ICAIC-a i rezidencijalni boravak 2002. godine pri Fundacion Ludwig de Cuba u Havani; kao predstavnik Trećeg Beograda 2012. u AIR Wander u Hagu (Holandija). Važna su bila i druga putovanja, sa kojih sam ponela vrlo različita iskustva: u Italiji, Francuskoj, Holandiji, Brazilu, Paragvaju, Nemačkoj, Engleskoj, Grčkoj, Švedskoj, Danskoj, Kanadi, Japanu, Kubi, Dominikani...
Početak mog bavljenja videom vezuje se za boravak u Ludwig Forumu u Ahenu 1999, kada sam radila na svom prvom video ambijentu. Tada sam u Frankfurtu imala priliku da vidim retrospektivnu izložbu Bila Viole i to je bio konačni preokret u mom radu koji me je trajno usmerio ka videu.
Anica Vučetić, Na kraju krajeva, frejm
- Dobitnica si niza nagrada, uključujući Politikinu i nagrade Memorijala Nadežde Petrović. Da li su ta priznanja i kako su uticala na tvoju karijeru?
Anica Vučetić: Nagrade su srećan sticaj okolnosti, podsticaj i odgovornost u daljem radu, podizanje motivacije. Stizale su u pravo vreme, kada mi se činilo da se steže obruč, da nema odjeka i da mi je potrebna promena. Bile su značajna moralna podrška i satisfakcija, naročito zato što su bile neočekivane. Ne znam da li su imale značajnog uticaja na moju "karijeru". Šta bi to bilo "karijera" samostalnog umetnika u našim uslovima i na našoj kulturnoj sceni?
Status samostalnog umetnika je kod nas obesmišljen, mi smo diskriminisana grupacija, socijalni slučajevi, uplate naših doprinosa svedene su na najnižu osnovicu (još 2003), ne postoje honorari za izlaganje na samostalnim i grupnim izložbama, fond za dodelu ateljea više ne postoji, nismo oslobođeni poreza na osnovna sredstva za rad itd. I kada već govorimo o nagradama, ne mogu a da se ne osvrnem na izvod iz teksta Inicijative "Vizuelna umetnost i kultura u tranziciji", objavljenog krajem novembra 2018, u kojem smo se moje kolege Dragoslav Krnajski, Mirjana Denkov, Nina Todorović i ja bavili analizom i mogućim rešenjima vezanim za položaj i nagrađivanje vizuelnih umetnika: "Značaj nagrada je obezvređen. U znatnoj meri je prisutno ukidanje ili umanjenje finansijskog dela vezanog za najznačajnije nagrade. Neke važne nagrade su ugašene, a druge zakonom predviđene nikad nisu dodeljene. U poređenju sa brojem nagrada u oblasti književnosti, vizuelne umetnosti su potpuno zanemarene. I dok država ima restriktivan odnos prema kulturi, priznanja u sportu na pr. funkcionišu bez zastoja, i pored činjenice što su iznosi koje država izdvaja za ove namene višestruko veći nego za umetnike. Da apsurd bude veći, sredstva dobijaju i sportisti u oblastima koje su visoko profitabilne i poznate po milionskim zaradama koje se u njima ostvaruju".
U urušenom sistemu vrednosti država koja ima destruktivan odnos prema svojoj kulturi nema budućnost!
Anica Vučetić, Revoluciju sanjam, frejm
- Aktivna si i u okviru Inicijative vizuelnih umetnika, jedne od retkih neformalnih grupa koja već godinama dosledno analizira kulturnu politiku u odnosu na oblasti vizuelnih umetnosti, ukazuje na probleme i moguća rešenja radi promena na bolje. Svojevremeno si bila aktivna i u ULUS-u, a 2012. godine si rezolutno izašla iz članstva i pozvala kolege da se uključe u pokušaj vraćanja digniteta i struci i samom udruženju. Kako ti deluju najnovije promene u vrhu ULUS-a i šta bi savetovala kolegama?
Anica Vučetić: Inicijativa je od 2007. (kao tadašnji Inicijativni odbor članova ULUS-a, koji je brojao desetak članova) pokušavala da utiče na uvođenje udruženja u legalne tokove rada. Susretali smo se sa brojnim problemima – status samostalnih umetnika, funkcionisanje u okviru Koordinacionog odbora umetničkih udruženja, dodela ateljea i falsifikovanje ateljejske liste, nepoštovanje Statuta i netransparentnost u radu Radne zajednice i tela ULUS-a, propusti u finansijskom poslovanju i još mnogo toga. Kada smo iscrpeli sva sredstva, podneli smo tužbe, koje smo dobili na prvom stepenu, ali se još čekaju drugostepena rešenja i to se u našoj državi razvlači već šest-sedam godina. Jedini motiv za ovu našu aktivnost je bio vraćanje digniteta struci i samom udruženju, njegova profesionalizacija i stvaranje zdrave platforme za rešavanje gorućih problema umetnika i njihovo zastupanje pred državom i Gradom. Udruženje je bilo podeljeno na interesne grupe i većina kolega uopšte nije bila zainteresovana da se više pozabavi i informiše o stanju u njemu.
U novu promenu u ULUS-u niko nije do kraja verovao, čak ni kolege koje su tu promenu izvele na Skupštini krajem prošle godine. Došlo je do smene generacija i to je dobro. Primećuje se da tu još ima infiltriranih starih struktura koje se još uvek bore za uticaj, ali treba novim telima dati vremena. Kolegama će trebati mnogo strpljenja, uloženog vremena i energije, upornosti da se uhvate u koštac sa problemima udruženja. Pa, videćemo u narednom periodu kuda sve to ide. Ne smemo odustajati!
A, moramo pohvaliti napor kolega da u ovo vreme pandemije organizuju krizni štab u cilju pomoći svim članovima udruženja kojima je pomoć potrebna, kao i reagovanje u cilju zaštite umetnika i radnika u kulturi slanjem zahteva nadležnim republičkim i gradskim institucijama da hitno izađu u susret zahtevima ULUS-a i reše aktuelne probleme slično institucijama u susednim zemljama, kako novonastala situacija pandemije ne bi dovela u pitanje opstanak čitavog sektora kulture i širih društvenih struktura.
Anica Vučetić, Prozor, frejm
- Imajući u vidu i druge probleme u oblasti savremene umetnosti, uključujući situaciju u vezi sa MSU, na koji bi način bilo moguće osnažiti važnost mišljenja stručne javnosti i značaj savremene umetnosti u društvu uopšte?
Anica Vučetić: Problem partokratije i politizacije imamo već decenijama. Sadašnja vlast nema kadrove na rukovodećim mestima koji bi se kompetentno bavili uređenjem kulture, čini se da oni nemaju školovane kadrove ni za jednu oblast društvenog uređenja. Imamo poslednji primer sa novopostavljenim v.d. direktorom MSUB-a, koji dolazi iz tzv. kulturnih industrija, kao prst u oku kulturne javnosti i to neposredno posle uspešne i važne izložbe Marine Abramović. Podmeću nam kulturne industrije i guraju kulturu i stvaralaštvo na tržište kao robu, što pokazuje njihovu apsolutnu nekompetentnost i nepoznavanje ove specifične i kompleksne problematike. Pritom finansiraju te iste kreativne industrije, koje bi po definiciji trebalo da same proizvode profit i skinu se sa državnih jasala.
Važnost mišljenja stručne javnosti izgleda da više nema težinu. Moramo neprestano i uporno da se borimo i suprotstavljamo entropiji, razvaljivanju i devastaciji. Država neće ništa promeniti na bolje ukoliko je konstantno ne pritiskamo, ne iznosimo kritiku i ne radimo dosledno svoj posao. To je iscrpljujuć i dugotrajan proces, ali iz ove klopke nemamo kud!
U PRILOGU: Video intervju o položaju na umetničkoj sceni, kao i o umetničkoj sceni u Srbiji i u svetu - deo je serijala "3 x ?" portala SEEcult.org, u okviru kojeg objavljujemo stavove umetnika različitih generacija, počev od 70-ih do danas. Prilog je snimljen pre proglašenja pandemije korona virusa.
+ Anica Vučetić - CV (srpski/engleski) + katalog izložbe Između svetova
(SEEcult.org)
