Art scena: Siniša Ilić
Vizuelni umetnik Siniša Ilić, aktivan i u oblasti izvođačkih umetnosti, govori u intervjuu za SEEcult.org o ulozi umetnosti danas, razlozima čestog osvrtanja na istorijske teme, ideje i zaboravljene vrednosti, kao i na probleme rada, prekarijata i eksploatacije u savremenom društvu, opterećenom imperativom neoliberalnog kapitalizma. Dobitnik niza prestižnih nagrada, aktivan i na međunarodnoj sceni, Ilić je u periodu korona krize započeo seriju crteža o strahu i kontroli, a sa grupom prijatelja i kolega beleži i život u izolaciji i njenim posledicama na sadašnjost i moguću budućnost.
Siniša Ilić, Boarding, mart/april 2020.
- Tvoju umetničku praksu karakteriše bavljenje različitim fenomenima savremenog društva i istorije, odnosno pitanjima proizvodnje, rada, prekarijata, eksploatacije, međuljudskih odnosa, nasilja, stanja nestabilnosti, tenzija i kriza… Koliki je, prema tvom mišljenju, domet savremene umetnosti u osvešćivanju šireg društva o tim temama, koje su na neki način večno aktuelne na ovim prostorima?
Siniša Ilić: Mislim da smo svi mi svesni tih problema, muče nas i nemoguće ih je zaobići u svakodnevnoj egzistenciji i radu. Ako baš ne menja svet, mada je i to upitno, jer umetnost ima vrlo tanane komunikacijske kanale, otuda je uložen toliki trud u njenu kontrolu, treba da teme koje pominješ, kao i one još osetljivije, učini vidljivima, ali i da interveniše unutar svojih konvencija prikazujući ih jednim od sastavnih delova procesa umetničke prakse, jezika, estetike i egzistencije.
Siniša Ilić, Klasno društvo, 54. Zagrebački salon umetnosti, Bez anestezije, kustosi Branka Benčić i Tevž Logar
- Baviš se u različitim radovima i pitanjem sećanja, posebno ukazujući na određene aspekte jugoslovenskog nasleđa iz doba socijalizma. Budući da si dosta aktivan i u regionu, posebno u Hrvatskoj, kako vidiš odnos prema nekadašnjoj zajedničkoj državi i vrednostima koje je promovisala gotovo 30 godina nakon njenog raspada i početka ratova? Da li ti se čini da su te ideje zauvek porušene?
Siniša Ilić: Mislim da je socijalistička Jugoslavija - ta složena koncepcija koja nije strukturirana oko nacionalnih i privatnih vlasništva i podela, čiji jedini cilj nije bio ekstraprofit i koja je u suštini bazirana na jednakosti, solidarnosti i participaciji, ideja za koju se generalno treba kontinuirano boriti. Da li su te ideje porušene? Upravo suprotno – mislim da su snažne i da teško i sporo nalaze svoje načine delovanja u ekstremističkom društvu eksploatacije, paradoksa i manipulacije, kakvo je neoliberalni kapitalizam.
Siniša Ilić, Slike regulisanih ili nekontrolisanih teritorija, Narodna biblioteka, Užice, 7-10.11. 2015. deo programa Okupljeni na Trgu partizana
- Deo tvoje umetničke prakse posvećen je i mogućim idejama o boljoj budućnosti i utopiji. Takođe, bavio si se i istorijom revolucija, povodom stogodišnjice Oktobarske. Gde vidiš danas potencijal za promene u društvu i otpor sve surovijem kapitalizmu koji je postao globalni fenomen?
Siniša Ilić: Rad Orijentacija u 100 revolucija koji smo Bojan Đorđev i ja uradili povodom stogodišnjice Oktobarske revolucije koncipiran je sa idejom podsećanja na razloge i teme revolucija i društvenih nemira u istoriji, koristeći reč orijentacija kao smer za promišljanje pozicija u društvu i politike kroz koje delujemo i koja je oko nas – u vremenu kada je teško orijentisati se, jer je jedini orijentir preživljavanje, odnosno kapital. Orijentacija u 100 revolucija u svom kompletnom sastavu je apstraktna slika, izvedba spiska anti-establišment revolucija i nemira u proteklih sto godina i segment romana Pesma Oskara Daviča, u kojem nabraja entitete i identitete koji moraju da dignu glas protiv ugnjetavanja – od obogaljenih, siročadi, samaca i samica, matorih i jadnih do morskih sunđera i nebeskih tela. Potencijal promene? Iskreno ne znam – verovatno je u dekonstrukciji rada institucija i rada uopšte, obrazovanju, kolektivitetima, nebinarnim podelama, promeni vlasničkih odnosa, razumevanju tuđih pozicija, u učenju iz svojih grešaka i individualnim promenama, razmišljanju o novim definicijama slobode.
Siniša Ilić, Orijentacija u 100 revolucija, 2017.
- Bavio si se i mehanizmom funkcionisanja institucija – u saradnji sa Tinom Gverović realizovao si izložbe u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i Tejt Modern u Londonu, koje su se bavile različitim aspektima pitanja muzeja i njegove namene. Kako ti danas izgleda budućnost MSUB-a, tri godine posle ponovnog otvaranja posle desetogodišnje rekonstrukcije, retrospektive Marine Abramović "Čistač" koja je trebalo da ga vrati na svetsku mapu i novog v.d. stanja?
Siniša Ilić: Da, u nekoliko radova se bavim različitim aspektima i atmosferom institucionalnog rada, što uključuje reprezentaciju nematerijalnog rada i umetnosti, koreografije i procese oko institucionalnih procedura, donošenja odluka, proizvodnje vrednosti i konvencija, izgradnju i koncipiranje društva, pa i što da ne, radne zajednice, arhitekturu kao scenografiju… Među te radove spadaju Izvrnuta kuća, videi Kameleon i Odsjaj, rađeni sa Tinom, ali oni koji u nekom širem kontekstu dodiruju te teme su i Paviljon, Scena, Prelazak u zbilju.
Siniša Ilić, Izvnuta kuća (sa Tinom Gverović), Tejt Modern, London, kustoskinje Hana Djuar (Hannah Dewar) i Una Popović, 2014, Tate photo
Ukupan mi je utisak bio da je društveni događaj Čistač priča o svima nama – akterima druge polovine 20. i ranog 21. veka, kroz koje se prelamaju identiteti i borbe od partizanskog herojstva do osećanja slobode, podela sveta na Istok i Zapad, mentalitetske priče, koncept porodice, današnja celebrity i medijska kultura – i sve te pozicije, uz diskusiju o problemima oko te izložbe i lavinu savremenog radikalnog konzervativizma koji ju je pratio, od ogromnog su značaja za razumevanje umetničke scene i društveno političke klime u kojoj živimo. Institucije – mislim da one jednostavno moraju da se izbore za autonomiju, kritičnost i dobre uslove rada i umetnika i saradnika i zaposlenih, i da ih brane kao javno dobro.
Siniša Ilić, Paviljon, Galerija Doma omladine Beograda, 2016, foto: Boris Burić
- Godinama već sarađuješ i sa Bojanom Đorđevim u različitim projektima/predstavama u oblasti izvođačkih umetnosti. Koliko je to iskustvo uticalo na tvoju praksu u oblasti vizuelnih umetnosti, s obzirom da pojedini tvoji radovi sadrže performativne ili koreografske elemente i podrazumevaju/pozivaju na aktivno prisustvo ili pokret posmatrača u određenom ambijentu, instalaciji?
Siniša Ilić: U pravu si, moji radovi koriste performativne elemente – živu izvedbu, ali i ideju efemernosti, privremene misli ili ideje, jedinstvenosti događaja. Ono što mi je trenutno uzbudljivo kod performativnosti jeste koncentracija tela koje miruje, misli, gleda ili je u nekom, na prvi pogled, neutralnom nejasnom trenutku radnje i-ili koreografije.
Siniša Ilić - scenografija za 'Režim Ljubavi', Atelje 212, režija Bojan Đorđev, tekst Tanja Šljivar, foto Boško Đorđević, 2018.
Veliki broj radova je, da kažem, jednokratan – još od crteža i slika na zidovima galerija preko niza site specific instalacija ili postavki sa nađenim objektima – sve su to skriptovi mogućih ponovnih prostornih izvedbi. Bojan i ja imamo bogatu saradnju, ona je saradnička i koautorska, prijateljska i ona koja osluškuje međusobne poetike i interesovanja. Umetnički procesi i zajedničko znanje utiču i na naše pojedinačne prakse i na prostor koji spaja likovne, izvedbene i pozorišne umetnosti u kojem često radimo – ispitujući uticaj prostora i pozicija gledališta na izvedbu, participaciju i mesto publike, likovnost i njenu ’autonomiju’ u odnosu na druga dešavanja na sceni, odnose slike, objekata i teksta.
Dizajn izvedbenog prostora za Diskretan šarm marksizma, autora Bojana Đorđeva, HAU3, Berlin, 2015.
- U svojim radovima često kombinuješ crtež, sliku, instalacije, video… Koliko ti je važno eksperimentisanje različitim umetničkim medijima i kako vidiš budućnost savremenih vizuelnih umetnosti? Da li misliš da će granice različitih disciplina sve više nestajati?
Siniša Ilić: Nisam siguran. S jedne strane odavno su nestale – kada razmišljam o umetnosti, nema disciplinarnih granica, koristim jezik i medij koji najviše paše konceptu, koji je moguće izvesti i koji uostalom najviše volim. S druge strane, disciplinarna podela čuva sisteme proizvodnje umetnosti i mislim da trenutno veliki uticaj na reorganizaciju disciplina imaju institucije.
Siniša Ilić, Bez naslova, Jalovička likovna kolonija, selektor Branislav Nikolić, 2019.
- Da li i kako razvoj savremenih tehnologija utiče na tvoj rad? Da li tu vidiš neku novu inspiraciju za delovanje?
Siniša Ilić: Puno umetničkih narativa i koncepcija komunicira kroz društvene mreže, njihovu estetiku, formate, dramaturgiju vremena i pažnje, prave se nove vrste arhiva, i to je sve uzbudljivo i inspirativno, nema šta. Naravno da je problem sa tehnologijom to što je stvar privilegije, prebrzo se razvija, iako ne deluje na prvi pogled ona je papreno skupa i teška za upravljanje tako da su joj i dometi veoma ograničeni. U isto vreme inspirativni su mi i predmeti, stolice, nosači, postamenti, kolekcija pratećih objekata umetnosti, koji danas imaju nedefinisani status istorijskih objekata pre nego praktičnih, oni koji omogućuju i ‘nose’ tehnologiju ili medij misteriozni su u svojoj izgubljenosti kada ne služe svojoj originalnoj nameni.
Siniša Ilić, Kolažni poged na didaktičku izložbu (izvedba Dušan Barbarić), Biblioteka MSU, Beograd, kustoskinja Biljana Ćirić, foto: Hy Yun, 2019.
- Dobitnik si niza prestižnih nagrada, poput “Dimitrije Bašičević Mangelos” i nagrada 25. Memorijala Nadežde Petrović i 56. Oktobarskog salona. Koliko su takva priznanja važna, posebno u ranijim fazama karijere umetnika?
Siniša Ilić: Nagrade su super kada omogućavaju dalji rad i razmišljanje o praksi, izlaganje, materijalnu ili produkcijsku podršku, ukratko – pomažu kontinuitet rada i egzistenciju, lepši su deo sveta umetnosti i jer su podrška koja dolazi od koleginica i kolega.
Siniša Ilić, Kolažni poged na apstrakciju, Srpske lepe umetnosti 2, kustos Branislav Dimitrijević, Ostavinska galerija, 2019. foto: Jelena Mijić
- Učestvovao si na brojnim umetničkim rezidencijama. Koliko tu takvi programi bitni za mlade umetnike sa ovih prostora i šta bi im preporučio prilikom izbora i prijavljivanja?
Siniša Ilić: Makar kako bilo opšte mesto, na rezidencijama vidite da je umetnost raskošna, komplikovana, da muči, da je i romantična, i politička, i da se sve dešava u isto vreme. Šta bih preporučio? Strpljenje u radu na prijavama i da imaju na umu da su rezidencije samo deo prostora koji možemo da iskoristimo za umetnički izraz.
- Kako vidiš posledice pandemije korona virusa na umetnike i kulturne radnike i šta misliš o odnosu nadležnih prema tom pitanju?
Siniša Ilić: Ova zdravstvena kriza je doslovno nacrtala svima koji su je ignorisali potpunu i zastrašujuću sliku prekarnosti života i egzistencije danas, i u širokom potezu pokazala koliko je društvo sa svim svojim službama fragilno i raslojeno. Čini mi se da nam je “nevidljivost neprijatelja“ – novog korona virusa, dala jasne konture nas samih i uslova u kojima živimo. Kako govorimo o umetnosti i kulturi, bilo bi važno da kao posledica u perspektivi ne dođe do rangiranja profesija, pa umesto da se vidi njen značaj, umetnost spadne u zapećak društvenih prioriteta. Videćemo kakvi će se formati razvijati, to je sve ogroman posao. Verovatno će se promeniti rituali pravljenja, gledanja i promišljanja umetnosti. A sama umetnost je kao i sve drugo u krizi, ali komunicira se, razmišlja o koroni, budućnosti, svojoj i tuđoj egzistenciji paralelno.
Siniša Ilić, Evropa, crtež, 2020.
Sada, kada preteći pojmovi socijalna distanca, samoizolacija i rad od kuće postaju i zvanična preporuka za naš opstanak i preživljavanje, radim seriju crteža o strahu i kontroli; Tina Gverović, Ben Kain, Katarina Popović, Goran Ferčec, Bojan Đorđev i ja skupljamo i radimo beleške o životu u kući i kako nam izolacija organizuje pažnju, telesnost, asocijacije i kako vidimo trenutno vreme i neko ispred nas.
U PRILOGU: Kratak video intervju sa Sinišom Ilićem o sopstvenom položaju i umetničkoj sceni u Srbiji i u svetu. Prilog je deo serijala "3 x ?" portala SEEcult.org, u okviru kojeg objavljujemo stavove umetnika različitih generacija, počev od 70-ih do danas. Video prilog je snimljen pre proglašenja pandemije korona virusa.
(SEEcult.org)
