Balkan u Indokini i još poneko

Na Fakultetu lepih umetnosti Kraljevskog univerziteta u gradu Čang Mai na severu Tajlanda u toku je projekat “Iste kiše, isti vetar” koji je okupio oko 60 umetnika iz celog sveta, među kojima i predstavnike Srbije Mariju Kauzlarić, Marka Tirnanića i Gorana Denića, kao i desetak umetnika iz ostalih zemalja sa Balkana.

Umetnici iz Srbije doputovali su na Tajland u organizaciji Zemunskog malog umetničkog centra - ZMUC, uz pomoć Ministarstva za kulturu, informisanje i informatičko društvo i Banke Intesa Beograd.

Uz podršku ministarstava, županija i sponzora, a u slučaju bosanskog umetnika Josipa Mijića i franjevačkog samostana Široki Brijeg, u Čang Mai su (od većeg broja pozvanih umetnika s prostora bivše SFRJ), uspeli da doputuju i Rene Rusjan i Boštjan Potokar iz Slovenije, kao i Ivo Ćorković, Bojan Šumonja, Ivan Valušek, Hassan Abdelghani i Robert Pauletta iz Hrvatske, kojima su se u zajedničkom radu pridružili inicijator projekta Burhan Hadžialjević i jedan od kustosa Eugen Borkovsky, autori iz Grožnjana u Istri.

Fakultetski atelje

Najvažniji kriterijum prilikom izbora umetnika, prema rečima Hadžialjevića, bio je da je autor nezavisan, a prema njegovom tumačenju, to znači da nema ugovor s galeristom. Borkovsky kao dominantni kriterijum za izbor umetnika za učešće u projektu u Čang Maiju ističe autorovu želju da radi u niskobudžetnom projektu u tom udaljenom delu sveta o sopstvenom trošku.

“Da, zaista je bila ideja SFRJ u Indokini, ali se proširilo. Nezavisni autor jeste širok pojam, ali u ovom slučaju odustalo se od umetnika koji na bilo koji način odgovaraju pojmu državni, koji imaju galeristu ili slično. Svi su autori imali želju učestvovanja i svi su se na razne načine potrudili sakupiti sredstva za ovo događanje. Tu je putovanje, boravak i razni drugi neizostavni troškovi.

Pitanje izbora autora za ovaj projekt ni u kojem trenutku nije bilo limitirano.

Prvi broj autora bio je iz Grožnjanskog likovnog kruga. Kasnije se situacija širila, pa je sledeći neformalni krug bila ekipa sa područja bivše zajedničke države na Balkanu - bivše Jugoslavije. Ideja, ispričana od strane Burhana Hadžialjevića, proširila se među kolegama. To je razlog zašto je na prvom popisu učesnika bilo znatno više autora. Nešto kasnije krug se zaista proširio na mnogo država sveta, pa se sadašnji krug učesnika može zaista nazvati globalnim”, objašnjava Borkovsky.

Eugen Borkovsky i Boštjan Potokar

U svakom slučaju, ideja inicijatora je bila da se zajednički rad i izložba umetnika u Čiang Maiju razlikuju od visokobudžetnih smotri, likovnih manifestacija, poput bijenala, trijenala i sl.

Upravo iz tog razloga u postavci , a potom i u katalogu izložbe, naći će se radovi i onih pozvanih umetnika koji su jako želeli, ali ipak nisu uspeli da nađu sredstva za put na drugi kontinent, odnosno, kako je rekao Borkovsky, u ovom zahtevnom niskobudžetnom projektu “do izložbe sve je nepoznato”.

Iako prvobitno zamišljen kao balkansko-azijski umetnički dijalog, projekat  se proširio izvan jugoistočne Evrope i azijske Indokine (Tajland i Singapur), na SAD, Novi Zeland, Japan i Indiju, budući da su se i ambicije povećale, i to sa idejom da se projekat svake naredne godine seli na neki drugi kontinent.

    Ivo Ćorković sa svojim radom

U međuvremenu, prva postavka, koja će u Art centru FLU u Čang Maiju biti otvorena 1. februara, seliće se po Evropi, a prema planu organizatora, naredne godine će stići i do Istre na Balkanu.

Iako u povoju, projektu u Čang Maiju pridružili su se i umetnici iz SAD (Ira Schneider i Edward Simmons), Kevin Lanwer-Johan iz Novog Zelanda, fotograf koji deset godina živi u Tajlandu, Japanac  Ikuo Eiso, predavač na odseku za vajarstvo u Čang Maiju, kao i video umetnik iz Indije Ranjit Makkuni. Zatim Belgijanac Jan Theo Vleeschauwer i Britanac Gail Moriss.

U interkontinentalnoj umetničkoj razmeni  ideja i tehnika učestvuje i 30 tajlandskih umetnika, među kojima je i jedan od inicijatora projekta, vajar Udom Chimpukdee, inače predavač na FLU. Takođe, očekuje se dolazak grupe umetnika iz Singapura, na poziv slikara i jednog od kustosa Milenka Prvačkog, umetnika sa naših prostora koji već godinama živi i radi u toj azijskoj zemlji.

Burhan Hadžialjević, dekan FLU profesori na zajedničkoj večeri

U ogromnom univerzitetskom kompleksu, koji trenutno broji 32.000 studenata, od kojih 700 studira na nekom od umetničkih odseka, učesnici projekta “Iste kiše, isti vetar” smestili su se u nekoliko prostranih, dobro opremljenih ateljea. Radovi su mahom u začetku ili se tek osmišljavaju, iako umetnici po ceo dan provode u ateljeima. Za sada se vreme ipak više troši na međusobno upoznavanje i propitivanje, a najviše znatiželje usmereno je upravo na radove azijskih umetnika koji se najmanje uklapaju u evropsko poimanje likovnosti.

“U keramici ima etna, sve drugo je evropeizirano”, komentar je Borkovskog na viđeni art u Tajlandu čije svršene studente umetnosti poredi sa onima u Veneciji. “Ko se ne zaposli kao predavač, farba maske ceo život”, kaže Borkovsky aludirajući na manir “ukrašavanja” svega i svačega čemu su Tajlanđani skloni i često u te svrhe umetnicima daju posao.

Radovi su baš onakvi kakve bismo negde na Zapadu nazvali “istočnjačkim”, kaže Borkovsky.

Vajar Boonpard Cangkamano, inače predavač na odseku za vajarstvo FLU, uživa sve privilegije zaposlenika na Kraljevskom univerzitetu, ima natprosečnu platu, vozi dobar auto i granice prelazi službenim pasošem, pa mu nije sasvim jasno pitanje: “Od čega žive tajlandski umetnici po završenom fakultetu?” Opet, takav stav se možda može pripisati i naučenoj životnoj skromnosti jednog budiste, jer ta “izuzetna” plata ne prelazi 500 evra. A jedan obrok ga košta jedan evro. Hrana se i inače obilato deli, i to ne samo budističkim monasima koji u narandžastim odorama i bosi svakoga jutra pevaju molitvu za malo hrane, ili i u malim porcijama pored drveta ispred kuće “za dobru sreću”.

Takvu hranu, tvrdi jedan taksista, u Tajlandu prosjaci neće pojesti, jer gladnih nema, dok je sasvim drugi slučaj u Vijetnamu i Kini.

Zvuči neverovatno, ali u Kraljevini Tajland nema poreza na hranu, zbog čega gomila njegovih stanovnika na bilo kakvom grejnom telu ispred kuće priprema i prodaje neki od istočnjačkih specijaliteta. Kuriozitet je i da sav preostali porez ne prelazi 7 odsto.

Tu tajlandsku organizovanost i svakodnevno lako funkcionisanje hrvatski vajar Ivan Valušek poredi sa prelaskom ulice sa gustim saobraćajem i to bez pešačkog prelaza.

“Taj prelazak ulice zapravo najbolje opisuje Tajlanđane. Ako gledaš kad ćeš preći, nećeš nikad. Nego, samo pređeš. Ako ti je ritam ustaljen, vozači te lako promaše”, kaže Valušek koji je ubeđen da je u Tajlandu na sceni matrijarhat.

“Da, žene rade i izdržavaju porodice. Rade i muškarci, ali ono što im žene kažu. Žene su u ovom društvu mačo”, dodaje Valušek.

Cenzure u Tajlandu nema (posebno ne u porno industriji), osim kad je kralj Tajlanda Rama IX u pitanju.

Kraljevska porodica je apsolutno zaštićena. Ta zaštita ide do apsurda, poput u Tajlandu zabranjenog kućnog videa u kojem princ slavi rođendan svoje pudlice zajedno sa princezom u toplesu. Iako smešno dekadentan, video se može videti samo na WikiLeaks-u.

Iako ima parlament i redovne izbore, Tajland je u prošlosti imao i mnoge vojne udare, a da se vojnici kunu u kralja svedoči i Valušek koji je sa jednim vodom tajlandskih vojnika stigao iz Bangkoka do Čang Maija trećom klasom.

“Pitam ja njih: ‘Jeste li vi neki specijalci?’, a oni će gotovo u glas: ‘Mi smo King’s soldiers’”.

Narod voli lepu premijerku Jinglak Šinavatra, inače rođenu sestru nekadašnjeg preduzetnički nastrojenog premijera Taksina Šinavatre, koji je, posle optužbi za utaju poreza, zaštitu našao u Crnoj Gori, uloživši određenu sumu u novo državljanstvo.

Cenzura je takva da u Tajlandu nisu čuli za Montenegro, a kamoli za sudbinu bivšeg premijera.

Čang Mai je svakodnevno pun bizarnih scena koje je zaista teško opisati evropskom čitaocu.

Od toga da se na motoru, kojih je grad pun, nonšalantno voze porodice sa decom, preko zahvaljivanja pešaka vozačima koji ih propuste da pređu ulicu, pa do telesnih vežbi koje sa pojasom za kičmu usred dana radi jedan policajac u dvorištu policijske stanice, uz zapadnjačku ritmičnu muziku.

Kratko vreme boravka i upoznavanja s Tajlanđanima, potpuna nerazumljivost tai jezika koji oni pevuše dok ga govore, ili nešto treće, tek komentari evropskih gostiju iz bivših socijalističkih republika, koje su imale sasvim određen odnos prema bogu, neretko zvuče surovo.

“Mislio sam da je budizam nešto drugo, ali vraga, i to je religija. Shvatio sam da su religiozni i to mi se nije dopalo. Na primer, čistiš karmu tako što platiš u hramu da pustiš pticu iz kaveza. Kad ono, za pet minuta ptice su opet tu, naučene da se vrate. Ništa nije erotično, samo je egzotično”, komentar je jednog od bivših Jugoslovena.

Fotografije iz Čang Maija nalaze se u Foto galeriji portala SEEcult.org, odnosno OVDE

Vesna Tašić