Beograd zahvalan Todosijeviću

Dragoljub Raša Todosijević, jedan od međunarodno najuglednijih savremenih umetnika iz Srbije, nedavno je ostao bez ateljea na Starom sajmištu u Beogradu. Tim povodom, Todosijević govori u intervjuu za SEEcult.org o situaciji u umetnosti nekad i sad, kulturnoj politici, umetničkom obrazovanju, nepostojanju sistema vrednosti i interesovanja za umetnost, te o šansama mladih umetnika, kojima savetuje da odu negde van. Smatra da vlastima ne treba kultura, jer okuplja brojčano malu populaciju koja je u smislu glasačke mašine bezvredna.

- Nedavno ste napunili 70 godina i, s obzirom na Vaš značaj na umetničkoj sceni u Srbiji i na međunarodnoj nivou, to bi trebalo da bude povod za neku veliku izložbu ili bar za monografiju ili neki drugi vid obeležavanja jubileja. Međutim, ostali ste i bez ateljea na Starom sajmištu?

R.T: Tačno, 2. septembra sam napunio 70 godina, što dođe negde oko 50 godina rada, pa i više, jer sam bio jako talentovan kao mlad i krenuo sam rano… Znajući kakva je situacija ovde, kakav je odnos prema modernim stvarima, naravno da nisam očekivao bilo kakvo pominjanje u medijima ili izložbu, pogotovu sad kad ne rade muzeji, a drugo, svaka veća stvar zahteva dosta novca, a ovde se teško daje novac za neke veće poduhvate. Štaviše, po okolnim zemljama sam dobijao pozive za retrospektivu koje nisam odbio, ali sam nekako izmakao, jer sam znao da bi to za mene bio veliki poduhvat sa mnogo obaveza, sa puno organizacije, što samo po sebi podrazumeva i veliku količinu novca. Retrospektive nisu nešto što možete za deset dana da spetljate, pokupite po kući radove i jednostavno ih okačite. Potreban je sistemski rad - od kataloga, dokumentacije, arhivskog materijala itd. Drugo, ja sam čak dobio i nagradu na 54. Bijenalu u Veneciji za najbolji paviljon u selekciji mahom istočnoevropskih zemalja, što je Srbija čekala čitavih sto godina, ali i to je prošlo tek tako, sa jednom malom svečanošću i odjedared palo u zaborav.

- Šta se desilo sa Vašim ateljeom?

R.T: Sa mojim bivšim ateljeom, bolje rečeno. Evo kako stvari stoje. Nekada davno Staro sajmište je bilo prvo neka vrsta omladinskog štaba za izgradnju Novog Beograda. Nakon toga je Moša Pijade sa još nekim umetnicima, Mićom Popovićem i još nekim, rekao da Staro sajmište, uključujući i kulu, ne bi bilo loše da se da umetnicima. I tako je i bilo. Stvoren je jedan sistem - u jednu ruku jednostavan, u drugu dosta komplikovan, da Udruženje likovnih umetnika napravi listu prioriteta prema broju bodova - ko ima više izložbi, aktivnosti… i da mu se dodeli atelje. Ja sam na atelje čekao 30 godina. To je vrlo zanimljiv podatak, i na kraju sam ga dobio.

Sistem je jednostavan, prvo ULUS predloži, onda se to pošalje Skupštini grada, onda Skupština dodeljuje ateljee koji su tog trenutka prazni, u koje može čovek da se useli. Međutim, jednog dana je neko iz Skupštine grada ceo taj posao formalizovao ili je to eufemizam za nešto drugo, da sledeća instanca bude Poslovni prostor. Tako je relacija išla: ULUS - Skupština grada - Poslovni prostor.

Ja sam napravio ugovor s Poslovnim prostorom ne obraćajući pažnju da u dnu postoji formulacija koja glasi da svaka od ugovornih strana ima pravo da raskine ugovor. Mislio sam - dobiješ atelje, koristiš ga do kraja života i kad umreš - dođe drugi umetnik. Začudo, ja sam se uselio u atelje Zorana Petrovića koji je meni bio profesor na Akademiji i verovatno se vrteo u grobu kada je doznao to. Dobro, na stranu šalu. Ali, jednog dana počinje po gradu da se vrti priča kako bi Staro sajmište, koje se nalazi u centru grada, a zapušteno je do te mere da se nije obnavljalo od Drugog svetskog rata, moglo da bude pretvoreno u memorijalni centar žrtvama logora koji je tu faktički bio. Logor je srušen odmah posle rata, to je sasvim jasno. Tu su bile barake, administrativni centar - zgrade od čvrstog materijala su ostale kao neka vrsta administracije za policijske potrebe, tako da od onog pravog logora nema ništa.

Kada sam došao da prvi put vidim atelje koji sam dobio, to je bio pravi horor, zgrada za snimanje naučno-fantastičnog filma – “Deseti putnik” iz prošlog vremena. Neodržavano, aljkavo u poluruševnom stanju, ali u zgradi arhitektonski izuzetno modernističkoj, dobro građenoj. Mogla je da posluži. Ja sam tu dobio jedan veliki atelje i tako je krenulo. Međutim, kada je po gradu počela da se valja priča o memorijalnom centru, jednog trenutka je došlo do toga da je Poslovni prostor hteo da očisti tu kulu od stanara i da verovatno na tom mestu počne neka rekonstrukcija cele zgrade i da se napravi memorijalni centar žrtvama nacističkog logora.

Naravno, ponuđen mi je atelje od 20 kvadrata negde na Novom Beogradu. To je bila napuštena bakalnica koja bi istog trenutka kad bih ja ušao bila preimenovana u poslovni prostor, a ne u atelje, što znači da bi bila veća kirija, da bih morao preko cele godine da plaćam grejanje, za 23 kvadratnih metara, toalet i izlog. Rekao sam da je to besmislica. Odbio sam i to je sve.

Međutim, neki umetnici su pristali, što je njihova lična odluka u koju neću da se mešam, ali na taj nagli i dosta nepristojan način proterivanja umetnika niko u gradu, počev od samog ULUS-a, preko medija, do ljudi iz kulture - niko nije mrdnuo repom da bi bilo šta rekao u ime zaštite ljudi koji su jednostavno proterani odatle.

Neko će reći - nisu proterani, nešto im je nuđeno u zamenu. Ali, to je kao kad date džak krompira, a za to dobijete šaku oraha. Ja na to nisam hteo da pristanem.

Apsolutno ne znam ko je to iz Skupštine grada jednog dana pre trideset i nešto godina predao Poslovnom prostoru na upravljanje ceo taj kompleks. Zašto je to urađeno? Jedan deo umetnika do tada nije plaćao nikakve kirije, osim vodu, struju itd. I to sa ateljeom se dugo razvlačilo iz prostog razloga što je bila živa gospođa Olga Jevrić koja, kad je otišla u večna lovišta, jer otišla je jedna tako ugledna ličnost za ove prostore, rekli su - eto lepog li trenutka da ovu boraniju izbacimo. To je to.

- Vi sad praktično nemate atelje?

R.T: Ovog trenutka ga nemam, ali nije samo to što nemam atelje, nego sva moja dokumentacija, arhiva, veliki broj umetničkih dela, posebno onih glomaznijih, sve je to rasuto na stotinu mesta tako da, kada bi se jednog trenutka ponovo pravila neka retrospektiva ili ozbiljnija izložba, to bi bilo jako teško. A i ja nemam baš neki entuzijazam da ovog trenutka pravim tako nešto. Stvarno me ne zanima, jer to je gubljenje mog ličnog vremena i gubljenje ličnog novca, a ja ne bih hteo u Srbiji da gubim ni vreme ni novac.

- Nedavno ste rekli da situacija u umetnosti u Srbiji tera suze na oči. Kada se osvrnete na protekle decenije i uporedite situaciju nekada i sada, možete li reći kada je bilo bolje ili najbolje?

R.T: Za jedan određeni sloj ljudi, a oni su stariji, mnogi su pokojni, ili je to samo refleks tog vremena, mislilo se da su početak i sredina 60-ih bile zlatno doba za kulturu. Adminsitracija je brže odlučivala itd. Ali, naravno, to je bilo za jedan sloj ljudi koji su bili u atmosferi jednog socijalističkog modernizma, s primesama ostataka, repova Pariske škole. To je vreme koje je stvarno pogodovalo atmosferi socijalizma, a ne mladim avangardnim umetnicima koji su hteli druge stvari. Ne samo pitanje medija, pogleda na umetnost, nego i pitanje autoriteta, pogleda na stvari, posebno povezanost sa 1968. godinom, kada je bunt protiv svega bio. I naravno, taj bunt je propao, nije uspeo. Neka majka svih odluka, to je bilo 70-ih kada smo počeli da radimo u Studentskom kulturnom centru i kada smo rekli -  ovo što smo zatekli nije dobro, ne vodi ničemu, mi imamo nove ideje… To je bila granična linija, majka svih odluka. E, onda je to izazvalo animozitete kod dobro prihvaćenih klasičnih umetnika koji su govorili da su to budalaštine, da ti novi mediji nisu ništa, da su performansi cikuzantsko zezanje, i da ne nabrajam sve te sulude komentare... Centar svih tih događanja, mada je centar pogrešna upotreba reči jer je u pitanju bila margina, bili su SKC, Tribina mladih u Novom Sadu, studentski centri u Zagrebu i Ljubljani, nekoliko ljudi u Subotici… To su mesta na kojiima su mladi ljudi, daleko izvan kulturne, policijske ili političke kontrole, bili i radili neku umetnost. Ako bismo sada na sto postavili karte, u jednom istorijskom pasijansu, sa jako oštrim kriterijumima, videli bismo da su ti punktovi dali najbolje umetnike koji su danas u Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji, dominantne ličnosti i da su oni, bez obzira na okolnosti (u Srbiji), na ovaj ili onaj način stekli međunarodnu karijeru, međunarodni ugled kakav prethodne generacije i uz podršku države nisu uspele.

Govorim o tome kao da je nekad bilo lepo i krasno. Meni ta vremena nisu bila ni lepa, ni krasna. Ja sam 30 godina, to sam pomenuo, morao da čekam atelje, jer su mislili da se bavim glupostima itd. Moja jedina zabluda, a to uvek priznajem, jeste da će korak po korak doći do liberalizacije i da moje trpljenje u neprijatnim i neprijateljskim okolnostima neće dugo trajati i da će, eto, proći deset godina, pa će ljudima da dođe iz dupeta u glavu i shvatiće da to nešto vredi. Nažalost, to se nije desilo ni sada, posle 40 ili 50 godina. I pored našeg međunarodnog uspeha, u stvari više ugleda nego uspeha, a ne govorim samo o Marini Abramović, nego i o drugim umetnicima, ovde je to isto jedna stigma. Tako da se u Srbiji vraća retrogradni proces i dekadencija, mada ne - dekadencija je jedna šarmantna stvar, a ovo je propadanje, povratak u prošlost, anahronizam itd. A o novcu, o njemu neću ni da pričam.

- Koliko je ipak pitanje novca važno? I rekonstrukcija Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja traju godinama… Možda nije u pitanju samo neshvatanje značaja savremene umetnosti, već odnos prema umetnosti uopšte?

R.T: Mislim da ste 90 posto u pravu. Ali, ja ne bih kukao i plakao zato što eto ne rade muzeji - nema se para da se obnovi i MSU, a naravno i Narodni muzej, koji je konstitutivna institucija jedne države, već je pitanje cele atmosfere. Ako je država ta u čijim su rukama odluke o rekonstrukcijama te dve velike ustanove, ali šta se događa sa gradom, šta se događa sa ljudima koji su takođe nezainteresovani za umetnost. Ne govorim samo o birokratiji i političkim odlukama, nego i o atmosferi – ljudi su se isto vratili unazad i kupuju koještarije za sitne novce ili su se prebacili na neku vrstu pseudoreligiozne umetnosti.

Stalno je fokus na tome da nema para, država ne da novca za rekonstrukciju te dve važne institucije, koje su stvarno ustanove od krunskog značaja za našu kulturu, ali to je u šakama administracije, države. Šta je sa ostalima? I na privatnom nivou, od galerija, preko trgovaca, kolekcionara itd. I tu se desio retrogradni proces odbijanja od percepcije avangarde i vraćanje na neke tzv. zlatne 60-te godine. Stvarno je to sramota. To je sramota monumentalnih razmera to što se razvlače, i to se nonšalantno razvlače te rekonstrukcije. Biće para, pa biće do sledeće godine, evo kladim se, stavim sat, hajde po hiljadarku da će sledeće godine biti gotovo... To je takav jedan bezobrazluk i sramota monumentalnih razmera, koja se ne događa ni u mnogo siromašnijim zemljama.

S druge strane, morate da budete uvereni u jednu štetu, a to je da u Srbiji, a i prethodno u celoj Jugoslaviji, nikada nisu postojale ustanove, galerije, muzeji, koji bi se bavili međunarodnim kulturnim odnosima. Vi ni u Srbiji, a ni u Jugoslaviji, niste imali nijednu galeriju, nijedan muzej sa međunarodnom kolekcijom. MSU Beograd se vadi činjenicom raspada Jugoslavije. Lepe li zgode, pošto se raspala Jugoslavija, a mi, koji smo sticajem okolnosti bili glavni grad, pa smo mogli da imamo najbolja dela umetnika iz cele Jugoslavije, neka MSU bude muzej u neformalnom smislu -  muzej raskomadane Jugoslavije. Dok su drugi muzeji, novi MSU u Zagrebu i novi MSU u Ljubljani, rekli - ok, mi ćemo da skupljamo naravno i naše umetnike, ali i umetnike iz bivše Jugoslavije, ali ćemo u svojim kolekcijama i izlagačkim prostorima u trajnom obliku držati i ljude sa međunarodne scene. Umetnost nije jednosmerna ulica, pa ćemo mi pod mišku da nosimo naše umetnike i da ih nutkamo kojekuda po svetu. Kultura je dvosmerna stvar. Ako ti ne prihvataš umetnike iz inostranstva, zašto bi neko dolazio? Imali smo one Uneskove putujuće izložbe, koje krenu od Pakistana, preko Filipina, od Filipina do Novog Zelanda, od Novog Zelanda donde… pa eto prođe i kroz Beograd. Ovde je dobro što je sada ova izložba Gotfrida Helnvajna u Salonu MSU, gde mi razgovaramo, dobro je da prvi put jedan austrijsko-irsko-nemački umetnik izlaže, i to je jedan lep gest. Ali, pitam se da li bi neko rekao: “OK, lepo je što je umetnik izlagao, ali da li bismo mogli da imamo jedno delo tog umetnika za našu kolekciju?” Pa, ne bi, jer to niko neće da kupi. Prvo, nemaju toliko para, a drugo nemaju ni zanimanja. Mi bismo svi da idemo vani i da se tamo očešemo za neke novce, ali mi da damo novac za nekog stranog umetnika - to ne.

- Austrijski kulturni forum i drugi strani kulturni centri podržavaju izložbe svojih umetnika u stranim zemljama, a kod nas se i u Kulturnom centru Srbije u Parizu dešavaju neprimereni događaji. Da li je to samo stvar kulturne politike?

R.T: Ja mislim da to nije kulturna politika, to je stvar mentaliteta i to je stanje stvari, strah od nečeg spolja. Šta će nam to kog varga, da nam smeta u našoj mirnoj barici? To je pitanje. Nije pitanje samo političke, kulturne strategije, nego nevoljnost cele kulturne javnosti. Možete da imate američke filmove, možete da prevodite knjige, možete muziku - toga ima, to donosi neke novce, prodaju se CD-i, filmovi se prikazuju u bioskopima, ide se na koncerte… Kada je reč o vizuelnoj umetnosti, tu je jednostavno stavljena blokada.

- U celom sistemu umetnosti koji bi trebalo da funkcioniše u rasponu od umetnika, preko galerista, muzeja i kolekcionara, do medija i publike, da li možete da kažete, na osnovu iskustva izlaganja i odnosa prema vama u drugim zemljama u kojima ste izlagali, da li u Srbiji uopšte postoji i funkcioniše sistem umetnosti ili svako u tom lancu gleda samo neke uže, svoje interese?

R.T: Sve velike zemlje Francuska, Britanija, Nemačka, delimično Italija, SAD, svi njihovi muzeji su međunarodne zbirke. Oni imaju i neke muzeje koji se tiču samo, recimo, američke umetnosti. Dok su MoMA, Metropoliten… međunarodni. Isto se događa i u Nemačkoj. Ako odete u Berlin, svi veliki muzeji i sve privatne kolekcije pretvorene su u muzeje međunarodnog tipa. Štaviše, po akademijama, školama, institucijama, rade profesori koji su međunarodni umetnici, međunarodna elita. Italijani, Španci, Grci… Kod nas čak ni toga nema. S druge strane, jedno vreme sam živeo u Švedskoj, vrlo kratko, i u to vreme direktor Muzeja moderne umetnosti (Moderna Museet), glavne institucije u Švedskoj, bio je Britanac Dejvid Eliot (David Elliott). Sada zamislite da naš MSU vode, recimo, jedan Ukrajinac, ili Hrvat, ili Italijan. To je neshvatljivo. I to nije pitanje samo Srbije, nego i drugih zemalja bivše Jugoslavije. I oni imaju veliki otpor. Sećam se, bili smo na izložbi “Aspekti/pozicije” u Muzeju moderne umetnosti u Beču, koja je zahvatala period od oko 1945. pa do recimo 1975. godine, nemojte me držati za reč, sa radovima umetnika koji su živeli u Austriji, Poljskoj, Italiji, bivšoj Jugoslaviji, Rumuniji… Napravili su monumentalnu izložbu koja je potom putovala… Direktor tog muzeja savremene umetnosti u Beču bio je Mađar Loran Heđi (Lóránd Hegyi), koji je kasnije postao direktor Muzeja moderne umetnosti u Sent Etjenu. Tako da i dan danas, za stalno je ustanovljen međunarodni bord koji operiše sistemom izbora direktora. Naravno, za direktorsko mesto raspisuju međunarodni konkurs.

- To otvara pitanje kriterijuma i postojanja sistema vrednosti naspram prakse koja se svodi na partijska imenovanja i interese?

R.T: Da se razumemo, i kada je Dejvid Eliot postao direktor Muzeja moderne u Švedskoj, naravno da je lokalna socijalistička elita, koja je izlagala sve i svašta u tom muzeju, rekla da neće tog stranca. Ali, rekao im je - ili ćemo da napravimo muzej sa međunarodnim ugledom ili ćete da ostanete periferni severnjački muzej. Jer su tu, kao po nekoj ulusovskoj listi, izlagali svi koji su digli četkicu u Švedskoj. On je napravio veliki, značajan muzej. Eto, to je razlika u pristupu. Iako je Švedska bila zemlja koja je dosta držala do te neke administracije i potenciranja lokalnih umetnika, ipak je prevladao mozak da Muzej moderne umetnosti treba da bude muzej s međunarodnom kolekcijom. Naravno, ima i švedskih umetnika u tom muzeju. Ljudi su se bunili protiv toga, a on je rekao - ili ćete imati dobar muzej ili ja odoh, a vi terajte sanke…

- Često kritikujete i sistem umetničkog obrazovanja i pišete o tom i o mnogim drugim problemima umetnosti i na društvenim mrežama. Da li ste dobijali pozive da držite predavanja na nekom od umetničkih fakulteta u Beogradu?

R.T: Ne, nisam. Jedini moj razlog da budem aktivan na društvenim mrežama je čisto egoistične prirode, jer su ovde za mene mediji bili zatvoreni. Jedino mesto je bilo da preko interneta prikažem šta radim, kakvi su ti moji radovi, da kažem šta mislim, šta pišem, šta planiram da uradim… Ne, ovde me niko nikad nije zvao na neka predavanja kontinuirano. Ne govorim o tome da me pozove neki prijatelj da u Murtinici održim predavanje, i to ja odradim. Kontinuirano - ne. Jedno vreme sam predavao u SAD, u San Francisku u Kaliforniji, tamo sam bio gostujući profesor i to je bila potpuno normalna stvar. To je Berkli (univerzitet) angažovao Institut moderne umetnosti da ja tamo budem i držim predavanja. Eto, zove vas vrh vrhova, jer iznad njega nema kriterijuma, sem plavog neba, ali ovde toga nema. Štaviše, mislim da sam bio i nepoželjna ličnost za naše kulturne institucije kao što je Akademija. Ja sam jedan od retkih koji nikada nije mogao da ide ni na postdiplomske studije. To je jedan primer tog drskog ponašanja. A onog trenutka kada ne možeš da završiš poslediplomske studije, ti ne možeš ni posle da konkurišeš za asistenta itd. To je bilo 1969. Ja se ne ljutim zbog toga… Hajde, uzmimo dve šake i pogledajmo prste i da izbrojimo koliko Srbija ima umetnika s međunarodnom reputacijom, ugledom. Hajde, recite.

- Mnogi misle da imaju taj ugled...

R.T: Ako vi živite u Patagoniji i mislite da ste internacionalni umetnik, onda grdno grešite. Ili ako ste srpski umetnik koji živi u Portugalu i mislite da ste umetnik sa međunarodnom reputacijom. Ma nije - on jednostavno živi u Portugalu, ili u Patagoniji, ili u Hondurasu, ali on nije čovek od ugleda, on samo umišlja da je sa reputacijom. Tako i mnogi naši umetnici koji žive u Parizu misle da sama ta činjenica znači da imaju međunarodnu reputaciju. Pa to je smešno do suza.

- Šta biste preporučili sada nekom mladom umetniku za koga mislite da je talentovan? Šta bi trebalo da radi da bi se probio na sceni?

R.T: Šta bi trebalo da radi? Treba da pobegne iz Srbije. Nema drugog – da ode iz Srbije negde gde su ljudi tolerantni, gde može da ode u jedan muzej da vidi Klea, u drugi da vidi Bojsa, da vidi Mesopotamiju… obilje muzeja i galerija, gde može svakoga dana da vidi nešto novo, da se obrazuje… To je najviše šta umetniku treba – da vidi šta se radi i da pokuša da se upoređuje. Stari Grci su imali sto država polisa, pa su umeli da se upoređuju – Teba je ovo, Sparta je ono, Korint ovo, Atina ono... i iz tih upoređivanja su pokušavali da stvore ideal o državi – kakva bi država trebalo da bude. Gde ovde mladi čovek da ode? Kako da se obrazuje? Reći će neko - imate kompjuter, pa gledajte na Tviteru, pa idite na Pinterest ili… To je smešno. Vi kada odete u neki veliki grad, kao što je Berlin, vidite koliko ima muzeja, koliko se svakodnevno menja scena, koliko novih ljudi dolazi i kolika je istorijska dubina i kakve su naslage te baštine. Videćete da to umetniku treba. Umetniku ne treba da sedi ovde i kuka, da ima neke loše profesore koji nemaju pojma ni o čemu i da traži svoju sreću ovde gde nema ni dinara, da se potuca, da izlaže po provinciji i da provede život u jednom bezgraničnom sivilu i jednom animozitetu prema kulturi, a da i ne govorim prema modernoj umetnosti. Dakle, njegova jedina sreća i jedini način obrazovanja je da se dobro potkuje, da se suoči sa delima savremenih umetnika. Ne mislim na istorijsku građu, a to znači da treba da ode negde vani. Mi više nemamo ni časopise za umetnost. Kome treba časopis za umetnost? Zašto, uostalom, vlastima ne treba kultura, zašto im ne treba kulturni sloj? Zato što je to brojčano mala populacija. Da u Srbiji ima 50.000 intelektualaca - ne to je previše, neka ih ima 30.000, pa kakva su oni glasačka mašina? Nikakva. Treba negovati budale, jer su oni u većini, i to je to.

*Raša Todosijević pripada grupi umetnika koji su krajem 60-ih i početkom 70-ih godina učinili radikalni otklon od ideologije i prakse socijalističkog modernizma i uključili se u nove tokove koji su tek nastajali i na svetskoj sceni.

Rođen 1945. godine u Beogradu, Todosijević izlaže u prestižnim galerijama i muzejima širom sveta. Njegovi radovi su, između ostalog, otkupljeni za Tejt muzej u Londonu, pariski Bobur, stokholmski Muzej moderne umetnosti, MSU u Kamamotou... Todosijević je na 54. Bijenalu u Veneciji dobio Unicreditovu venecijansku  nagradu za izložbu “Svetlost i tama simbola” u Paviljonu Srbije. Između ostalog, dobitnik je nagrade Artslink za 2004. godinu u Njujorku i nagrade Emili Harvi fondacije iz Njujorka 2006. godine, koja se dodeljuje umetnicima povezanim sa pokretom Fluksus. Jedan je od dobitnika nagrade 50. Okobarskog salona u Beogradu, kao i Politikine nagrade za 2009. godinu zajedno sa Marijom Dragojlović.

*Razgovor je vođen u ambijentu izložbe Gotfrida Helnvajna u Salonu MSUB

(SEEcult.org)