Bez crvene boje
CRITICIZE THIS! – Šejla Kamerić: 1395 dana bez crvene, Galerija-legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, 23. maj - 24. jun 2012.
Piše: Vladimir Bjeličić
U okviru festivala Dani Sarajeva u Beogradu, neposredno posle obeležavanja 20-godišnjice početka opsade bosanske prestonice, u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića otvorena je samostalna izložba Šejle Kamerić "1395 dana bez crvene". Naziv se odnosi na broj dana opsade Sarajeva, tokom kojih je građanima preporučivano da crvena boja nije poželjna u odevanju, jer bi direktno privlačila oko snajperista. Izložbom je prvi put u Beogradu predstavljen opus ove u širem regionu značajne autorke, koja je do sada na lokalnoj sceni prisustvovala samo indirektno, u radovima ostvarenim u saradnji sa umetnikom Urošem Đurićem. Reč je o umetnici koja je prisutna na sceni već nešto više od decenije i koja se, zahvaljujući autentičnoj društveno-angažovanoj praksi, upisala na mapu savremene umetničke produkcije regiona. Koristeći se različitim medijima (video, fotografija, instalacije), ona kao centralnu temu stvaralaštva postavlja ratnu traumu, odnosno lično iskustvo ratnih sukoba 90-ih na području Bosne i Hercegovine, kao i niz procesa koji kreiraju ili dezintegrišu nacionalni identitet. Većina radova nastala je u različitim periodima, neki od njih čak pre deset godina, pa se može reći da oni čine neku vrstu preseka umetničinog opusa.
Postavka koju čine dva filma, video animacija, jedna fotografija i par objekata, podeljena je po spratovima, i to tako da su formirani zasebni segmenti ili bolje rečeno dva sloja izložbe. Ipak, nameće se utisak da filmski radovi čine njenu okosnicu. Video "Sreća", snimljen u Berlinu, na metaforičan način prati dnevne aktivnosti dve žene različitih doba u specifičnim okolnostima ratnog stanja. Mlađa žena korača ulicama grada, sakuplja vodu, dok starija statično sedi u tišini sobe, bez struje. Pored toga što je istoimenog naziva kao i cela izložba, kuriozitet je da film "1395 dana bez crvene" nastaje u kolaboraciji sa albanskim umetnikom Anrijem Salom. Radnja filma paralelno prati depesonalizovanu junakinju (umetničin alterego) koja korača Sarajevom u tišini, uz povremene kadrove koncerta sarajevskog filharmonijskog orkestra. Učestale su i koreografije koje umetnica izvodi sa ,,slučajnim prolaznicima’’, one simbolično asociraju na trčanje Sarajlija kroz ulice i raskrsnice tokom opsade. Klasična muzika (Čajkovski - Simfonija VI Patetik, stav 1), koja prati narativ ovog filma, ponekad pompezna i grandiozna, ponekad smirujuća i dramatična, pokušava da komunicira sa nama i približi nam emociju straha i neizvesnosti ličnih i kolektivnih ljudskih sudbina.
Može se reći da se Kamerićeva koristila dosta sličnim rešenjima za oba filma. Koristeći se formom neverbalnog teatra, suptilno kadrirajući lica glavnih glumica, njihovih strepnji i evidentne otuđenosti, muzikom i svedenim koloritom, ilustruje dramatičnost situacije u kojoj se one nalaze. Takođe, simbolične slike praznog grada, slučajnih prolaznika, smene godišnijh doba, oštećenih fasada... svakako su alegorijski prikazi ratnog stanja koji karakterišu oba filma.
Animacija "Zalazak sunca" zasnovana je na jedinoj kolor fotografiji koja prikazuje varšavski geto u plamenu tokom ustanka 1943. Projektovana na monitoru, ona stoji kao slika, nekakav memento mori koji tiho upozorava na sve strahote ljudskih stradanja. Među izloženim delima su i dva koja reflektuju izvesnu dozu ironije, poruka iz kolačića sudbine "You will never be last in line, you will always excel" (Nikada nećete biti poslednji u redu, uvek ćete se izdavajati), kao i fotografija transparenta sa tim istim sloganom, koja je nastala u evakuacionom tranzicionom centru UNHCR-a u neposrednoj blizini Sarajeva.
Kada je reč o instalacijama, Kamerićeva se, u ovom slučaju, koristi tehnikom šivenja i tkanja, čime se direktno poziva na tradiciju rane feminističke umetnosti koja je, između ostalog, insistirala na pomenutim delatnostima kao primarno ili imanentno ženskim. Upravo u tom maniru i nastaju neki od radova. "Crveni tepih" je dugačka tkanina, rađena u pačvork tehnici, koju čine lični odevni predmeti građana iz perioda opsade Sarajeva. Opet, koristeći se ličnim predmetima, uramljeni objekat "Neka suza-mašala", prostorna instalacija "If I sleep it will be double", kao i objekat "Mera", tematizuju intimno iskustvo rata. Svi ovi radovi u izvesnom smislu funkcionišu kao svojevrsni fragmenti ljudskih sudbina koji koloritom i taktilnošću upućuju na ljudsku potrebu upisivanja sećanja u svakodnevne upotrebne predmete.
Iako je ovo konceptualno dosta jasna i prilično stabilna izložba, postavlja se pitanje koliko se objektivno može manipulisati i na koji način ratnom tematikom. Budući da Kamerićeva živi i radi u Nemačkoj od 2007. godine, ona se nalazi u specifičnoj poziciji. Samim tim što je u novoj sredini koju karakterišu drugačije društveno-političke okolnosti, i koja se na neki način još uvek bori sa sopstevnom prošlošću Drugog svetskog rata, ona ima priliku da se u izvesnom smislu distancira od ličnog iskustva traume i pokuša da uspostavi univerzalni narativ. Sa druge strane, nije redak slučaj da upravo angažovana umetnost, ma kojom tematikom se bavila, biva određena zahtevima umetničkog tržišta i zahtevom za političkom korektnošču javnih financera, pa samim tim postaje paušalna i trendovska. U skladu sa tim, bilo da je uslovljena trendom ili prosto sopstvenom namerom, upitno je zašto se autorka u primeru "1395 dana bez crvene" odlučila za formu dugometražnog filma u trajanju od 60 minuta, kada se čitav ciklični scenosled mogao svesti na, recimo, format 15-minutnog video rada, kao u slučaju filma "Sreća". Zasigurno bi recipijent bio fokusiraniji, dok bi metafora bila jasnija.
"Istina, odgovornost i pomirenje" jesu važni aspekti suočavanja sa prošlošću i formiranja odnosa prema njoj. Čitav je niz različitih načina i sredstava na koji se u domenu vizuelnih umetnosti može komentarisati i baviti njome. Ono o čemu svakako može biti polemisano je koliko je baš strategija koju preduzima Kamerićeva adekvatna pri obradi ove materije. Posebno na komunikacijskom nivou. Samim tim što se pri obradi teme opredelila za potpunu stilizaciju, u formalnom smislu može se reći da je upala u zamku larpurlartizma. Međutim, ukoliko se prisetimo čuvene feminističke maksime da intimno jeste političko, svakako možemo reći da je rabota Kamerićeve potpuno ispravna. Ukratko rečeno, ova vrlo "ženska" izložba je sugestivna i prilično hrabra, a na univerzalan i nepretenciozan način recipijentu pokušava da saopšti sve strahote ratnih stanja i ljudskog stradanja.
Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.
