Bez intervencije

Criticize This! Kiklop, režija: Ivica Buljan, produkcija: PUO Velika Gorica/ Teatar &TD

Piše: Nikola Skočajić

Predstava "Kiklop", po Euripidovoj satirskoj igri, u režiji Ivice Buljana, nastala je u okviru Pučkog otvorenog učilišta Velika Gorica, kao poslednja pozorišna produkcija pod upravništvom glumice i rediteljke Senke Bulić. Šturo objašnjenje otkaza koji je Senka Bulić dobila, nakon što je na nju vršen pritisak da se sama odrekne pozicije, bilo je da Pučko otvoreno učilište mora imati i druge programe osim pozorišta. POU Velika Gorica imalo je i druge programe, ali za četiri godine - koliko je Bulićeva bila na poziciji, fond Pučkog otvorenog učilišta jeste mahom usmeravan na pozorišne produkcije. Međutim, Velika Gorica za to vreme postaje značajna tačka hrvatskog pozorišta, kako u umetničkom, tako, valja pomenuti, i u komercijalnom smislu, ali uprkos uspešnoj decentralizaciji hrvatske pozorišne mape, Senka Bulić kao politički nepodobna, dobija otkaz od Hrvatske demokratske zajednice koja je u tom trenutku bila na vlasti. Međutim, projekat "Kiklop" je, nakon odlaska Bulićeve, od POU Velike Gorice otkupio zagrebački &TD, te on nastavlja da živi, pritom na sebe preuzimajući teret svojevrsnog simbola borbe protiv takve vrste vlasti.

Na osnovu prevoda Kolomana Raca i Gordana Maričića, dramaturg Goran Ferčec je, uz ne toliko radikalne intervencije koje se mahom tiču osavremenjivanja, sastavio tekstualni predložak za Buljanovog "Kiklopa". Ansambl čini 16 muških izvođača, među kojima su, pored glumaca i plesača, i članovi benda LET3, sa kojima je Buljan sarađivao i 1996. na Fedri Rasina/Cvetajeve. Kiklopom zajedno pokušavaju da se obrate upravo onoj zajednici koja sebi može da priušti smenjivanje Senke Bulić. Odisej (Marko Cindrić) se izgubio na putu iz Trojanskog rata i on i njegova posada pristaju na Siciliju, u podnožje Etne, koja je naseljena kiklopima. Susreću satire i njihovog oca Silena (Frano Mašković) koje je jedan od Kiklopa (Zoran Prodanović) porobio. U relaciji ova dva suprotstavljena tabora, Buljan prepoznaje odnos između civilizacije, u liku Odiseja, i divljaštva u likovima Silena, satira i Kiklopa.

Scenografija koju potpisuje Ivan Fijolić, za ovu predstavu nagrađena Ardalionom na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu, praktično je sačinjena od rekvizite. Ona ne predstavlja nikakav geografski prostor, niti značenjski sugeriše nekakav socio-istorijski kontekst. Scena je ispunjena plastikom i drvenim letvama koje će izvođači koristiti mahom kao muzičke instrumente (ali i seksualna pomagala), dok su sa leve i desne strane gledališta postavljene konstrukcije od plastičnih cevi, o koje će se satiri trljati već dok publika ulazi u salu. Kostimografkinja Ana Savić Greca, Fijolićev PVC kontrapunktira životinjskim kožama na razgolićenim telima satira i Kiklopa, a podržava predimenzioniranim falusom na Silenu, napravljenim od selotejpa. Savić Greca je takođe za svoj rad dobila u Užicu istu nagradu.

Unutar tako stilizovane vizuelne estetike, Buljan smešta energiju fizičkog teatra, kojem, u možda prebukvalnom sprovođenju, plaća i danak. U plastične cevi i burad, kao i u gola prsa, izvođači udaraju besomučno. Njihove akrobacije se čine samo eksploatacijom njihovih plesnih mogućnosti, a sporadično izmeštanje glumaca (i scenografije) sa scene u publiku se čini samo poštovanjem jedne od Artoovih zamisli. Bez obzira na to da li je preskakanje rampe dodvoravanje Artou ili nekom drugom teoretičaru pozorišta, ono ne služi ničemu jer publika i dalje ostaje pasivna i svakako manje ugrožena nego na koncertu riječkog benda kojeg (ovakvo) pozorišno izvođenje izgleda cenzuriše. Bend izvodi muziku uživo na sceni, ali pokušaj da se energija njihovih koncerata preseli u pozorišnu salu nije dovoljno uspeo. Teško da se golotinja u hrvatskom pozorištu može smatrati tabuom, tako da nije dovoljno što je izloženo međunožje Damira Martinovića Mrleta najznačajniji doprinos ovom transponovanju, uz litre na sceni prolivenog alkohola koji se oseća i u publici. Nesuvislo je problematizovati Mrletov “lik” kojem se glavna fizička radnja svodi na tumaranje po sceni i uvrtanje sopstvenih stidnih dlaka. Njegova funkcija je evidentno ograničena na to da, kada svoje međunožje konačno sakrije fotografijom Jadranke Kosor, objasni svima koja je to kontracivilizacijska struja protiv koje Odisej nastupa i protiv koje bi Ivica Buljan hteo da govori. Po pitanju eksplicitne kontekstualizacije, Buljan ne radi ništa više, a ono što implicitno proizilazi iz diferencijacije likova Odiseja i Silena se čini problematično.

Silen je prostak, što je u njegovoj satirskoj prirodi, i Mašković ga igra kao što bi verovatno igrao i seljaka u ruralnoj farsi, ali banalno je samo na konto toga upoređivati ga sa biračkim telom HDZ-a. Kao što je banalno što se Kiklopove dimenzije džina rešavaju tako što Prodanović hoda na stubovima napravljenim od knjiga (dakle, umesto da ih čita, on gazi po njima). Međutim i u samom tekstu je jasno da je Silen izmanipulisani i porobljeni podanik, tako da ovaj put Euripid spašava Ivicu Buljana od mogućih problematičnih implikacija da samo dečko iz grada može spasiti dečke sa sela. Opcija koju nudi Odisej, koga Cindrić pristojno igra, je u svakom slučaju nejasna. Koja je to civilizacijska tekovina kojoj Buljan i Ferčec optimistično dopuštaju da na kraju predstave pobedi – a koja ga fundamentalno odvaja od Kiklopa/Jadranke Kosor. Nije jasno čemu se Buljan raduje.

"Kiklop" je na Festivalu malih scena u Rijeci proglašen najboljom predstavom, ali on je svoj veći domet imao na pomenutom festivalu u Užicu, gde je u toku izvođenja salu napustilo šezdesetak ljudi, doduše nažalost uznemirenih samo onim visceralnim. Paradoksalno je to da se, imajući u vidu gore pomenuti način prikazivanja odnosa civilizacija – kontracivilizacija, značajnijim čini što je "Kiklop" u Užicu gostovao kao primer pozorišne produkcije napravljene van pozorišnog centra. Sve ostale selektovane predstave festivala su bile produkcije velikih pozorišta glavnih gradova bivših republika SFRJ, tako da je Užicu, koje takođe ima svoje produkcije, "Kiklop" morao da bude i od značaja drugog tipa. Sve u svemu, najveći problem ovako egzaltirano postavljenog "Kiklopa" u (sada već gradskom) kontekstu kojem je "Kiklop" i namenjen, je taj što itekako može da ostavi gledaoca ravnodušnim, jer rizika za njega, kao ni za izvođače – nema.

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.