Breda Beban - izbor Gardijana
Londonski “Gardijan” proglasio je Bredu Beban za “umetnicu nedelje”, povodom izložbe “My Funeral Song” u londonskom Kamden art centru, koja predstavlja novi rad te umetnice poreklom iz Srbije, posvećen njenim bliskim prijateljima i pesmama koje bi voleli da se čuju na njihovim sahranama.
Londonski “Gardijan” proglasio je Bredu Beban za “umetnicu nedelje”, povodom izložbe “My Funeral Song” u londonskom Kamden art centru, koja predstavlja novi rad te umetnice poreklom iz Srbije, posvećen njenim bliskim prijateljima i pesmama koje bi voleli da se čuju na njihovim sahranama.
Prema navodima likovne kritičarke “Gardijana” Skye Sherwin u serijalu “Artist of the Week", izložba Brede Beban “My Funeral Song” intimna je priča koja je u senci velikih istorijskih narativa i epskih tema.
Novi rad Brede Beban prikazan je u formi petokanalne video instalacije u galeriji Kamden art centra, zajedno sa delom serijala “Little Songs to Cry to” iz 2003. godine, koji je snimila spontano, kao “kućne filmove” i svojevrsne posvete ljudima koji su joj najbliži.
Svaki ekran rada “My Funeral Song” odnosi se na po jednog njenog prijatelja, koje je zamolila da odaberu pesmu koju bi voleli da bude puštena na njihovoj sahrani i zamisle kako bi izgledao svet u kojem oni više ne bi bili živi. Jednostavnost njihovih portreta ističe delikatne gestove i preokrete u ekspresiji tog unutrašnjeg putovanja kroz psihološka stanja prisećanja prošlosti i zamišljanja budućnosti u njihovom odsustvu. Nastavljajući upotrebu zvuka kao narativnog sredstva, Breda Bedan tim provokativnim radom ispituje fenomen smrti, kao jedan od tabua današnjice, u kojoj se prevashodno govori o dugom, zdravom životu, dok je smrt skrajnuta.
Ličnosti u filmovima Brede Beban, kako je istaknuto u “Gardijanu”, uhvaćeni su u svojevrsnim bezvremenim ljudskim dramama, koje svi dobro poznajemo i iz sopstvenog iskustva. Baveći se pitanjima ljubavi i gubitka, projekti Brede Beban variraju stilski od mjuzikala francuskog autora novog talasa Žaka Demija (Jacques Demy, 1931-1990) do jednostavnih dokumentarnih portreta.
Inspirisana sopstvenim iskustvom izbeglice sa prostora bivše Jugoslavije, koji je napustila početkom 90-ih i preselila se u London, Breda Beban poseduje, kako je istaknuto u “Gardijanu”, genijalnu sposobnost da prokaže emocionalno preplitanje ličnog i političkog, predstavljajući priče koje medijske kamere izostavljaju iz svoje slike. Među njenim najsnažnijim dokumentarnim filmovima izdvojen je i “The Most Beautiful Woman in Gucha” (Najlepša žena u Guči), snimljen na Saboru trubača u Srbiji, u kojem romska plesačica zavodi pripitog mladića neodoljivim pokretima. Kamera Brede Beban u tom radu, bilo da zumira ili prelazi u sloumošn, višestruko pojačava utisak dinamične igre zavođenja.
Osim što se bavi umetnošću, Breda Beban je i profesorka vizuelnih umetnosti na šefildskom Hallam univerzitetu i kustoskinja onlajn razvojnog projekta i serije izložbi “Imagine Art After”, koji je pokrenut posredstvom “Gardijanovog sajta” 2005. godine, a povezuje u dijalog umetnike koji su emigrirali u Londonu sa umetnicima koji su ostali u njihovim zemljama.
Prema navodima “Gardijana”, kada je reč o iskustvu migracija, jedan od najznačajnijih projekata Brede Beban je serija fotografija nastalih za vreme putovanja s njenim životnim i umetničkim partnerom Hrvojem Horvatićem. Prateći njihov odlazak iz ratom i nacionalizmima zahvaćene bivše Jugoslavije, odnosno Zagreba, u kojem su živeli početkom 90-ih, taj serijal dokumentuje čudne krevete i banalne poglede u sobama koje su iznajmljivali, a završava se prikazom dva odvojena kreveta, smeštena jedan pored drugog u bolnici Homerton u istočnom Londonu, u kojoj je Horvatić iznenada preminuo 1997. godine, dok je Breda bila pored njega. Rad je potresno nazvan “I Lay on the Bed Waiting for His Heart to Stop Beating” (Ležim na krevetu čekajući da njegovo srce prestane da kuca). Te scene postale su snažan marker vremena: potresna studija prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
“Gardijan” je posebno naglasio da mu se Breda Beban sviđa i zbog serijala radova “Little Films to Cry to”, nastalih nakon Horvatićeve smrti - između 1997. i 2003. godine, koji opisuju ljude i mesta koje je umetnica želela da sačuva. Gledajući ih, dobijate osećaj kao da uznemiravate i da ulazite u svet nečijih tuđih kućnih video filmova. Kamera pritom podrhtava dok beleži fotografiju Horvatića.
“Gardijan” podseća i da je Breda Beban kao dete preživela zemljotres u Skoplju, koji je ostavio gotovo četvrt miliona ljudi bez domova. Breda Beban je, prisećajući se te prirodne katastrofe, kada je imala desetak godina, navela da je shvatila da mora nekako da se nagodi ili sa sudbinom ili sa razorenim svetom odraslih. Zaključila je brzo da će u svakom slučaju neka vrsta slobode biti ugrožena i opredelila se protiv obe opcije.
“Gardijan” je pokrenuo serijal “umetnik nedelje”, u okviru kojeg predstavlja izbor umetnika koji zaslužuju posebnu pažnju, a među njima su proteklih sedmica bili i provokativni poljski umetnik Artur Zmijewski, zatim John Bock, Oscar Tuazon, Lee Bul, Rodney Graham, Olga Chernysheva...
Izložba Brede Beban “My Funeral Song” otvorena je 11. juna u Kamden art centru u Londonu, a umetnica je povodom tog novog rada izjavila u intervjuu “Fallyragu” da je bila fascinirana momentima u kojima se ljudsko lice nalazi u stanju prirodne sofisticarnosti kada razmišlja o postojanju ovde i sada i negde drugde nekad.
“My Funeral Song”, prema njenim rečima, svojevrsna je posveta onima koji osećaju da su izvan mreže unapred spremnih odgovora na fundamentalno metafižičko pitanje: “Odakle dolazimo i kuda idemo?”
“Možemo li naučiti”, kako kaže Adam Filips (Phillips), “kako da uživamo u konfliktu, i odustanemo od svih mitova o harmoniji, stalnosti i spasenju”, a da istovremeno shvatimo “koliko značimo jedni drugima”, navela je Breda Beban, koja je rođena u Srbiji, odrasla u Makedoniji, a do početka 90-ih živela je u Zagrebu, nakon čega se sa Horvatićem preselila u London.
Nedavno je završila novi ciklus višefaznog projekta “Imagine art after” - interaktivnog onlajn dijaloga deset umetnika i filmskih autora koji su napustili svoje zemlje i žive u Velikoj Britaniji sa njihovim sunarodnicima koji su ostali u domovini. Taj projekat osmislila je kao kreativni proces koji bi trebalo da predstavi priče koje zvanična istorija nije u mogućnosti da ispriča, a učesnici novog ciklusa IAA izabrani su na osnovu konkursa u 35 zemalja, iz kojih, prema podacima britanskog Ministarstva unutrašnjih poslova, stiže najveći broj molbi za azil.
Među njima je i Srbija, koju su predstavljali u projektu IAA beogradski umetnik Danilo Prnjat i umetnica Ana Čavić, koja se preselila u London 2001. godine. Parovi u dijalogu su bili i iz Kolumbije, Kine, Kameruna, Gruzije, Nigerije, Rusije, Sirije, Turske i Zimbabvea.
Breda Beban ponovo je sarađivala tim projektom s galerijom Tejt Britin (Tate Britain), u kojoj je krajem 2007. održana izložba prvog ciklusa projekta IAA, realizovanog od 2005. do 2008. posredstvom sajta “Gardijana” (Guardian Unlimited).
Breda Beban dobitnica je više nagrada (Paul Hamlyn Award for Visual Arts u Britaniji 2001. godine, Srebrna nagrada za film “Jason's Dream” na Hjuston međunarodnom filmskom festivalu u SAD, 1999). Njeni radovi predstavljani su na niz izložbi i festivala u svetu, uključujući u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, Nacionalnom muzeju kraljice Sofije u Madridu, Nacionalnom filmskom teatru...
Izložba Brede Beban u Kamden art centru biće otvorena do 5. septembra.
Sajt Kamden art centra je www.camdenartscentre.org
*Foto: Segment rada "My Funeral Song"
(SEEcult.org)
