Četvrt veka Fantazije

25. Međunarodni filmski festival FanTasia, Montreal, 5-25. avgust 2021.

Piše: Dejan Nikolaj Kraljačić

Uprkos nikad veće limitiranosti proizvodnje filma globalno, još jedno virtuelno izdanje Fantazije (uz nekolicinu projekcija uživo pod restriktivnim merama) okončano je dostojno svom jubileju - zavidnim kvalitetom programa. Tako se i selekcija azijskog filma, nakon skromnijih dometa u prethodne dve godine, vratila u od Fantazije uvek očekivanom velikom stilu (pride sa čak tri debitantska dugometražna ostvarenja koji plene zrelošću i umešnošću izvedbe).

Jedan od njih razložno je i dobitnik ovogodišnjeg Gran prija Cheval Noir - južnokorejski "Glas tišine" (Voice of Silence) autorke Hong Juićan (Eui-jeong), već ovenčan nagradama u matičnoj zemlji. "Glas tišine" otpočinje dobrodušnim siromašnim tandemom ukljanjača leševa koje gangsteri ostave za sobom, toliko pouzdanim da ih gazda prinudi da se pobrinu o kidnapovanoj osobi na jedan dan. No, iskusnom uklanjaču i njegovom nemom, asocijalnom mladom šegrtu koji živi u izolovanoj seoskoj straćari sa svojom malom sestrom, ne samo da je uloga kidnapera potpuno strana, nego ih od iste još više udaljava kada se ispostavi da je žrtva jedanaestogodišnja devojčica. Povrh svega, gazda iznenada biva ubijen, čime se realizacija otkupa, o kojem dvojac ništa ne zna u potpunosti, prebacuje na njihova nejaka pleća.

Ono što ovaj tihi uradak glasno izdvaja od drugih je autorkino superiorno vladanje ukrštanjem najdelikatnijih obrazaca scenaristike i režije (ispraćeno i ubedljivim glumačkim interpretacijama). A to znači dinamično sprovođenje životne socijalne (i porodične) drame bliske umetničkom filmu (uz pobuđivanje emocija bez kakvog lažnog sentimentalizma omiljenim "dokumentarističkim" sredstvima), uokvireno (pod)žanrom trilera otmice i protkano rafiniranim humorom. Jednostavno rečeno, prvenac koji je retka majstorija što pokriva oba pola ljubitelja - filma i onih prizora stvarnosti.

"Iza beskonačna dva minuta" (Beyond the Infinite Two Minutes) čista je bravura autora Junte Jamagučija (Yamaguchi), nastao prema scenariju dramatičara i scenariste Makoto Uede i kao rezultat rada glumačke radionice. Novi japanski mikrobudžetski hit najavljivan kao dragoceni naslednik Šinićiro Uedinog fenomena "Mrtvi u jednom kadru" (Fantazija 2018) - čije istančano vrednovanje naglašava i sam poster filma: "remek-delo filmskog stvaranja prepuno radosti", nije samo to već i korak dalje - ovaj dugometražni debi krasi i potencijal veće prohodnosti od "Mrtvih" kod šire publike. Uspešno simulirajući 70 minuta u "jednom kadru" u celosti snimanim na iPhone-u, Jamaguči se naslovnim beskonačnim dva minuta referiše na nedaće protagoniste (i njegovog okruženja) kada se u svom stanu iznad kafea čiji je vlasnik najpre on (a konsekventno i svi ostali) susretne na ekranu monitora sa sobom iz budućnosti - tačno 2 minuta kasnije (u kafeu, naravno). Seleći se iz sobe u kafe i nazad, kako bi održavao komunikaciju sa samim sobom i shvatio o čemu se tu zapravo radi, neobični fenomen počne intrigirati i njegovu konobaricu i prijatelje, dovodeći ekipu do teških situacija poput direktnih susreta sa gangsterima,... i komšinicom u koju je protagonista tajno zaljubljen.

Vanserijski kvalitet izvedbe koncepta (sve sa impresivnom glavnom rolom Kazunari Tosea) omogućava da ova nadasve nadahnuta, inteligentna i maštovita komedija izaziva salve smeha i pregršt pozitivnih emocija, sa pravom je kvalifikujući za ultimativni film putovanja kroz budućnost, pogotovo budžetski gledano. Dobitnik prve nagrade publike Fantazije za najbolji azijski film.

"Još ne baš mrtav" (Not Quite Dead Yet) Šinđija Hamasakija priča je o devojci u konfliktu sa svojim ocem, principijelnim radoholičnim direktorom farmaceutske kompanije i pronalazačem preparata za večnu mladost. Dok ona ima death metal bend, opčinjena smrću koju želi i sopstvenom ocu zarad zapostavljanja (zbog eksperimenta nije stigao provesti ni poslednje trenutke sa njenom majkom - umirućom suprugom u bolnici), otac se odlučuje da popije tabletu što će ga učiniti mrtvim na dva dana i time pružiti mogućnost da unutar sopstvene kompanije razotkrije pretnju da njegov vredan preparat ne stigne u ruke gramzljive rivalske kompanije. Otac se naravno vraća kao duh, čime i započinje proces dubljeg razumevanja kćerke i oca, tj. odrastanje - sazrevanje.

Nadahnuto napisan (scenario Jošimicu Savamoto / Yoshimitsu Sawamoto) i sigurno realizovan od Hamasakija kome je to dugometražni prvenac, "Još ne baš mrtav" varira niz žanrovskih konvencija od tinejdžerske komedije i porodične melodrame do filmova o duhovima i (veoma aktuelnim) korporacijskim (farmaceutskim) intrigama, začinjen nizom efektnih filmskih referenci (naročito nezaboravnom Odiseji u svemiru 2001). A sve to u službi da nas nasmeje i emotivno ispuni, nauči kako i dva dana lažne smrti itekako može voditi životu.

"Divlji ljudi" (Wild Men) Tomasa Daneskova, koji je i koscenarista sa Mortenom Pejpom (Pape), novi je uspeli produkt zasigurno najubedljivije evropske kinematografije našeg veka - danske.

Nastavljajući niz izuzetnih danskih komedija, što će reći visokosofisticiranih na autentično nordijski kreativan način, Daneskov poput sunarodnika mu Tomasa Vinterberga u recentom remek-delu "Još jedna tura", takođe tematizuje krizu srednje dobi na osvežavajući način, zamenjujući eskapizam kroz alkohol bekstvom u prirodu i identifikaciju sa korenima, onim drevnim vikinškim.

Benevolentni protagonista "Divljih ljudi" (izvrsni Rasmus Bjerg) napušta skladan život sa suprugom i dve kćerkice ne bi li živeo slobodno u šumi daleko od sputavajućeg konzumerizma i svakodnevnih obaveza. Deseti dan u prirodi obeležava mu susret sa narko dilerom arapskog porekla (ubedljivi Zaki Jusef / Youssef, Sinovi Danske, 2019), koji se povređen nakon saobraćajnog udesa sa novcem domogao šume. Gonjeni od nezaboravne policijske trojke predvođene šefom (norveška filmska ikona Bjorn Sunkvist), divlji čovek pomaže dileru da se domogne trajekta sa druge, norveške strane planine. No, diler nije jedini preživeo udes već i njegova dva kompanjona, te i oni kreću u poteru, što čini i zbunjena supruga sa kćerkama. Suptilno ostvarenje što na duhovit način tretira naše manjkavosti, ali i snagu ljudskog (po)vezivanja.

"Plavi_Kit" (Blue_Whale) je najsvežiji izdanak tzv. screenlife konceptualne platforme, pomerajućeg filmskog izraza koji je plasirao Timur Bekmambetov (Fantasia 2014. i 2018). Ovaj put na ruskom jeziku, "Plavi_kit" u izvrsnoj režiji debitantkinje Ane Zajceve (Anna Zaytseva, potpisnica i scenarija sa Evgenijom Bogomjakovom i Olgom Klemeševom) tretira stvarni, gorući problem samoubistava tinejdžera iniciranih smrtonosnim društvenim igrama na internetu.

Sumnjajući kako uzrok neobjašnjivog samoubistva njene sestre leži u izvesnoj igri na netu, protagonistkinja joj sama pristupa i saznaje cilj - obaviti čak 50 zadataka u 50 dana, a svi oni počivaju na mentalnom i fizičkom somopovređivanju, pri čemu je naravno naredni uvek rizičniji od prethodnog. Ne bi li raskrinkala stratega fatalne igre, ne preostaje joj ništa drugo nego da igra...

Vrsno pisan triler prepun tenzije, obrta, a pre svega UPOZORENJA!

I konačno, najupečatljiviji kanadski film poslednje decenije - "Pravednici" (The Righteous), ovenčan nagradom za najbolji scenario. Reč je o prilično impresivnom nastupu afirmisanog kanadskog glumca Marka Obrajana (O'Brien), jer on ovde pored upečatljivo odigrane role, po prvi put potpisuje scenario i režiju dugometražnog filma, i to ni manje ni više nego eshatološku studiju u ruhu okultnog horora.

Sveštenik koji je napustio crkvu ne bi li zasnovao porodicu (odlični Henri Čenri / Henry Czerny), gubi svoju voljenu usvojenu kćer u saobraćajnom udesu. Shrvan tugom i poljuljane vere, jedne noći pronalazi nepoznatog povređenog mladića u svom dvorištu i prima ga u kuću da bi mu pomogao. Da li je mladiću koji tvrdi kako je izgubio pamćenje zaista potrebna pomoć, ili možda njegovom domaćinu? Slučajnost ili deo dijaboličnog osvetničkog plana misterioznog posetioca?

Horor filmovi postavljeni kamerno - krajnje sveden broj lica na dominirajuće jednom izolovanom objektu (ovde 3 glavna lika + 2 epizode, kuća na selu pored šume), često jedino i igraju na kartu sablasne atmosfere. No, pored uspelog građenja napete atmosfere (dodatno naglašene i primenom crno-bele fotografije), "Pravednike" krasi i ono sve ređe ovakvim budžetski svedenim produkcionim okvirima - razvoj likova i priče sa smislenim obrtima. Preispitivanje božije pravde, bremena počinjenog greha, žrtvovanje i iskupljenje, sprovedeno minucioznim pisanjem, režijom, glumom i kamerom, lansira Obrajenov prvenac realizovan sa skromnim sredstvima u probranu grupu ostvarenja zavidno visokog nivoa rezonantnosti.