Crni Pek - Ponornice 90-ih

Kompilacija eksperimentalne i autsajderske muzike iz Srbije 90-ih, koja pruža uvid u brižljivo čuvana, kapitalna i dosad gotovo nepoznata dela, objavljena je u elektronskom izdanju i dostupna je za besplatno preuzimanje sa interneta, a prati je i edicija albuma u ručnom pakovanju i u kolekcionarskom tiražu.

Kompilaciju “Crni Pek” sa 20 pesama moguće je besplatno preuzeti sa sajta Nacionalne asocijacije za umetnost i kulturu (www.nauk.rs/crnipek.php) koja je izdavačku aktivnost započela 2010. godine kompilacijom “Električna Post-Yu NEBRIGA”- antologijom najreprezentativnijih dela elektronske muzike nastalih u Srbiji u proteklih desetak godina.

“Crni Pek” je, osim kompilacije, i edicija albuma koji su objavljeni na fizičkim diskovima u malim i numerisanim tiražima, u ručno pravljenim pakovanjima, u duhu autsajderske “diy” umetnosti.

Za sada su objavljeni albumi četiri benda: "Crna Kutija" (Raritet, 1991), "512th Variant" (Skattor Minox, 1994), "1997" (Antitelo, 1997) i "Mordubian" (Mordubian, 1999).

Prema navodima izdavača, kompilacijom “Crni Pek” žele da pokažu da 2000. nije nulta godina za eksperimentalnu, freak folk, noise, free improv, industrial i sličnu muziku, jer su mnogi to radili i 90-ih, pre lavine, i samo takvi autsajderi su na kompilaciji. Jedini zastupljeni iz 1999/2000. su projekti ljudi koji su “i ranijih godina hrabro i ludo eksperimentisali”.

“Autsajderska muzika će uvek biti u izolaciji i senci, jer to je njeno prirodno stanište. ‘Crni Pek’ pruža javnosti kratki voajerski uvid u privatne kreacije, a pritom se trudi da ispoštuje magičnu privatnost kako ove retke cvećke ne bi izgubile miris pod prstima indiferentnih prolaznika. Zbog toga, ‘Crni Pek’ nije samo kompilacija, već pre svega serija albuma eksperimentalne muzike iz Srbije 90-ih”, navela je Nacionalna asocijacija za umetnost i nauku, napominjući da među tim projektima ne postoji ni faktička, ni stilska veza koja bi bila zametak nekakve zajedničke scene, ali ih je ipak, zarad snalaženja pri slušanju, moguće podelimo u tri kategorije.

Prva se odnosi na početak 90-ih koji predstavlja slepo crevo 80-ih. Tadašnji eksperimentalni bendovi, kako je navedeno, činili su scenu koja je nestala pre nego što je i nastala, a mogla je biti prva prava new wave scena u Srbiji - pojavila se generacija koja, za promenu, nije odrastala na Hendriksu. Taj deo “Crnog Peka” dokumentuje alternativnu istoriju: kako bi zvučala Srbija da nisu mobilisali peru-miku-lazu. Ti bendovi nisu bili primarno koncipirani kao izolantski, njih je izolocija prosto zatekla. Ipak, zaslužuju da budu na kompilaciji, jer su ostali tvrdoglavo dosledni nesvakidašnjim muzama, sve dok ih nije progutao mrak istorije.

Sredina 90-ih je limbo dosade, vetrometina bez časovnika i kompasa. Čudaci koji su tada eksperimentisali nisu stvarali kao umetnici, već pre kao divljaci ili autistični bolesnici koji su digli ruke od svega i kojima je ostalo samo da udaraju loncima i buncaju, uprkos svemiru. Njihovu (detinjastu) poetiku karakteriše ekstremna introvertnost - ali i ozbiljnost; retko koji umetnički materijal je tako autentičan, iskren i sirov.

“Do kraja 90-ih gorivo ludila je ishlapelo i ljudi su uglavnom blenuli u jednu tačku, svako u svoju. I kao na kraju nekog apokaliptičnog crtaća, kad poverujemo da je entropija pobedila, iz pepela su se pojavili samonikli izdanci nečeg sasvim novog.

Mlada generacija koja još nije ni postala svesna razmere duhovne i kulturne erozije oko sebe, počinje da pomoću kompjutera stvara svoje svetove. Bez samosvesnih umetničkih pretenzija, klinci odrasli na pulp sf-u i igricama počinju da stvaraju maštovitije, emotivnije i umetnički zrelije radove od “ozbiljnih” umetnika. Pulp je baza njihovog duha i estetike, ali i zdravog pristupa radu, koji nije opterećen umetničarenjem, već prosto nastoji da iskomunicira kroz kvalitet. Ova generacija je 2000-ih “razvila krila”.

Izdavači “Crnog Peka” ističu i da poenta tog izdanja nije eskapistička nego aktivistička.

“Svako treba da bude ministar sopstvene kulture, sopstveno ministarstvo unutrašnjih vrednosti i da te vrednosti širi oko sebe. Zalažemo se za totalnu autonomiju pojedinca, umetnika i dela. Ali od njih zauzvrat tražimo javnu objavu te autonomije i demonstraciju njenih vrednosti. Samo takva privatna intervencija može oplemeniti i zalečiti našu javnu kulturu. Od koga očekujete da promovise vaše vrednosti, od države i njenih medija? To nije samo nerealno, to je dosadno.

Treba urezati alternativne kanale u javnost, oni nam nedostaju više od samih alternativnih dela. To uopšte ne mora da bude komplikovano kao što zvuči. Na primer, ovaj tekst i kompilaciju ste dobili putem jednog takvog kanala. Socijalne mreže takođe mogu da posluže kao zgodan kanal, ali se u njima treba čuvati lažnog osećaja proboja i afirmacije naših aktivnosti; to su samo molekuli u bujici podataka i zaborava.

Ako se, recimo, bavite nekom hermetičnom muzikom, nemojte je čuvati za sebe. Objavite je javno, što javnije. Nije važno da li ćete prodati 2, 3 ili 0 diskova, i da li će vam doći 5 ljudi na nastup. Važno je da vaš rad bude dostupan javnosti i da javnost o tome bude dovoljno jasno i glasno obaveštena. Od takvih mikroklimatskih promena ne treba očekivati direktan efekat, ali one su od presudnog značaja za kulturni ekosistem, jer stvaraju klimu izbora i različitosti. Pomislite na sve ljude koje treba iznenaditi, zbuniti, iznervirati, zgroziti, čije ograničene horizonte treba na svaki način razmrdati. To je još važnije nego da sebi osiguramo podršku istomišljenika - istomišljenici su već ‘spaseni’.

Niko nikad nije video Crni Pek. Povremeno, arheolozi otkriju tek njegov trag, u naslagama mulja. Nemojte čekati 2020. da biste otkrili autsajdere koji danas postoje. I čim nekog od njih otkrijete, za uši ga izvucite iz njegove kartonske kutije na svetlo i sušu javnosti”, poručuje Nacionalna asocijacija za umetnost i kulturu.

*Slika na omotu: “Wetlands / Burn”, Maja Kulenović, 2007.

(SEEcult.org)