From Diaspora to Diversities
Galerija Remont u Beogradu započinje serijal izložbi “From Diaspora to Diversities” na kojima će biti predstavljeni umetnici koji su druga generacija dijaspore, koji trenutno žive i rade u inostranstvu, kao i oni koji transnacionalnu mobilnost, česte i privremene boravke u različitim geografskim, kulturnim i društvenim kontekstima značajno integrišu u svoju umetničku praksu.
Prva izložba u tom ciklusu, koja će biti otvorena 4. aprila, obuhvata segmente produkcija četvoro umetnika - Mladena Bundala, Adrijane Gvozdenović, Jamesdina i Vahide Ramujkić, koji se u različitim autorskim pristupima, poetikama i fokusima istraživanja bave ličnim iskustvima, promisljajući pritom čitav niz tema koje se tiču šire slike i kompleksnosti statusa i pozicija dijasporskih zajednica, grupa ili pojedinaca/nomada u procesima adaptacije, identifikacije, razumevanja i integracija u nove društvene situacije i ambijente, naveo je kustos Miroslav Karić.
Interpretirani kroz crtež, tekstualne beleške, vez, video i fotografski zapis, mape, dijagrame, slike/objekte problemski sadržaji radova odabranih za izložbu dokumentuju, komentarišu analiziraju i otvaraju brojna pitanja o stalnim i kratkotrajnim izmeštanjima i kretanjima van zemlje porekla: o percepciji i recepciji “drugog” i “različitog”, o stereotipima, o domu i pripadanju, o putovanjima, socio-kulturnoj problematici integracija, egizstenciji i rutini svakodnevice u novim sredinama, o identitetskim tranzicijama…
Kako podseća Karić, važan aspekt u razmatranju svake priče o dijaspori ostaju masovne ili individualne migracije ljudi. One mogu biti složene i bolne kada su prinudne, uzrokovane ratom, političkim neizvesnostima ili ekonomskim nestabilnostima, čega smo bili svedoci i na ovim prostorima, ali se i danas suočavamo sa aktuelnom migrantskom i izbegličkom krizom u Evropi. Drugi razlozi (i)migriranja i izmeštanja neretko su aspiracije pojedinca za novim profesionalnim usavršavanjima i sticanjem znanja (ne više samo u zemljama Zapada), kao i želje da se u dužim boravcima ili kraćim i frekventnim geografskim dislociranjima otkrivaju i neposredno dožive ponekad potpuno različita društvena i kulturna okruženja.
Jamesdin, Integracioni kurs, 2011.
Ciklus izložbi u okviru regionalnog projekta “From diaspora to diversities” ima za cilj da kroz umetničke produkcije i prakse autora različitih generacija rasvetli neke od tema i pitanja vezanih za fenomen dijaspore u savremenim kontekstima.
"Promišljajući sam pojam izvan dominantnih etnocentričnih i etničkih definicija, u fokusu se tako nalazi širok spektar iskustava privremenih i trajnih izmeštanja iz matičnih sredina odnosno života i/ili rada ‘negde napolju’”, naveo je Karić.
Redefinisanje termina i koncepta dijaspore već neko vreme je u žiži teorijskih debata, pri čemu su diskusije, kako navodi Karić, posebno inicirane novim konstelacijama globalnih društveno-političkih, tehnoloških, komunikacionih tokova i kretanja, povećane internacionalne mobilnosti ili u poslednje dve decenije sve prisutnijeg i intenzivnijeg kulturnog nomadizma razvijanog kroz hiperprodukciju međunarodnih događaja i rezidencija za umetnike i kulturne radnike širom sveta.
Kakva su iskustva u svakodnevnom i profesionalnom životu, koji su sve izazovi u prilagođavanjima i interakcijama sa specifičnostima drugih/nematičnih sredina, polazna su pitanja u istraživanjima različitih vidova dijasporske egzistencije i povoda migracionih kretanja aktera međunarodne umetničke i kulturne scene poreklom sa Zapadnog Balkana, koja će biti realizovana u okviru projekta “From diaspora to diversities”.
Umetnica Adrijana Gvozdenović iz Crne Gore predstavlja se na izložbi radom “Beleške za putopisni film: To and from Montenegro”, koji je prvi put prikazan na Venecijanskom bijenalu u sklopu izložbe “The Silver Lining” fokusirane na evropske mikro zemlje i njihovu specifičnu političku i ekonomsku, a samim tim i umetničku perspektivu.
Adrijana Gvozdenović, Beleške za putopisni film: To and from Montenegro, 2015; foto Jiří Hroník
Postoji nekoliko polazišta za razmišljanje o njenom radu, koji se bavi konstrukcijom nacionalnog identiteta.
Crna Gora se na većini stranih jezika Crna Gora predstavlja pod nazivom Montenegro, čime to neslovensko ime gubi konekciju sa regionom. Kako zbog toga, a tako i zbog geografske veličine i naseljenosti, Montenegro postaje egzotično mesto. Isto to mesto, filmski junak Džejms Bond posećuje radi kockanja u filmu “Casino Royal” (2006). Iako nijedna scena u tom filmu zapravo nije snimana na teritoriji Crne Gore, te godine su turisti insistirali na brzom vozu kojim se Bond vozio kroz Montenegro.
Adrijana Gvozdenović, umetnica rođena u zemlji koju zovu Montenegro, putuje u istoimeni grad u Brazilu (Montenegro, Rio Grande do Sul), sa idejom da konstruiše novu predstavu reči “montenegro” koja bi imala odlike oba mesta. Na tom putu, koristeći se ličnim iskustvom i znanjem o svojoj rodnoj zemlji, umetnica pravi beleške, koje su uvod u scenario za film “To and from Montenegro”. Cvetni šablon koji čini “hibridna” kombinacija biljaka sakupljenih u Crnoj Gori i brazilskom gradu, kao i mešavina vode i zemlje iz oba mesta, na simbolički način definišu novi konceptualni prostor u pokušaju dislociranja zemlje i dekonstrukcije nacionalnog identiteta, za novi pojam - montenegro.
Adrijana Gvozdenović (1986) trenutno radi i živi u Sao Paulu, a završila je 2010. specijalističke studije na Fakultetu likovnih umetnosti na Cetinju, te 2015. godine post-magistarske studije na Univerzitetu Sent Lukas u Antverpu, nakon dvogodišnjeg mastera u Briselu (Luca-School of Arts). Baveći se potencijalom onoga što se čini uobičajeno, u većini slučaja kroz samoanalizu, njeni radovi ukazuju na mehanizme svakodnevice koji se reflektuju na profesiju i bavljenje umetnošću. Budući da od 2012. živi i radi van Crne Gore, gradeći iskustvo kulturnog radnika-imigranta, iz te pozicije nastaju i njene beleške, radovi i dugotrajni projekti, koji se bave jezikom i prevodom, nacionalnim prestavljanjem i podelama rada u umetničkim sistemima.
Umetnica Vahida Ramujkić iz Beograda učestvuje na izložbi malim retrospektivnim prikazom na temu putovanja i obitavanja (Bez naziva #1).
Vahida Ramujkić, Bez naziva #1 - mali retrospektivni prikaz na temu putovanja i obitavanja, 2016.
Stavljajući u međusobnu vezu segmente izabranih radova proizvedenih u toku prethodnih petnaestak godina (samostalno ili u saradnji), Vahida Ramujkić ukazuje na teme i problematike putovanja, rada i života na novim lokacijama i eventualnog nastanjivanja na njima.
Dijagramska postavka na zidu započinje šemom iz rada “Putovanje i magična bašta” (2000) kojom se diferenciraju tri pozicije: putovanje, dom i privremeno boravište, i širi se u različitim pravcima uvezujući teme koje proističu iz međusobnog odnosa tih statusa: pravne prepreke putovanju i integraciji (Šengen bez muke, 2004), kulturalne i društvene problematike integracije (Dnevnik integracije u Kairu, 2008), strategije za integraciju u kontekstu mobilnosti umetnika (Dokumentarni vez: Vezena mapa Kaira, 2008), pitanja o tome da li je dom jedno mesto i veze koje se uspostavljaju i raskidaju sa lokacijama (Oluja, povratak kući, 2010), migracije i nasilna proterivanja (Geopatografska karta, 2003; radionica Istorija u raspravi, 2011), reprezentacija i transmisija iskustava sa putovanja (Vezeni dnevnici, leto 2007), život sam kao putovanje (dijagrami ličnih životnih istorija sa radionica 2011)…
Rođena u Beogradu, gde je i završila studije umetnosti, Vahida Ramujkić se preselila potom u Barselonu, gde je osnovala kolektiv Rotor sa Laiom Sadurni (2001). Barselonsko naselje Poblenou, tokom 4-5 godina intenzivne aktivnosti Rotora, postalo je poligon za igru i istraživanje globalnih svetskih procesa, testiranje i uvežbavanje novih metodologija baziranih na ličnom iskustvu, intuitivnosti i improvizaciji. Rotor je ujedno delovao na ulici u sadejstvu sa lokalnim zajednicama i aktivističkim pokretima, ali i prikazivao radove u muzejima, kulturnim centrima, galerijama… Povratkom u Beograd (2007/8), težište u njenom radu prebacuje se na teme koje se odnose na mehanizme uposlene u generisanje kolektivnih identiteta i naročito mogućnosti naracije zajedničkih istorija (kako nezvaničnih, tako i zvaničnih) kao alatki političke i društvene subjektivizacije.
Vahida Ramujkić, Bez naziva #1 - mali retrospektivni prikaz na temu putovanja i obitavanja, 2016.
Vahida Ramujkić izlagala je na više od 50 izložbi u zemlji i inostranstvu, a dobitnica je glavne nagrade 52. Oktobarskog salona za rad “Istorije u raspravi”.
Umetnik Mladen Bundalo učestvuje na izložbi radom “Foreign Citizen – Chapter II (Mons, BE)” – prostornom instalacijom u kombinovanoj tehnici (28 fotografskih kadrova uz prateći tekst) koja predstavlja amblematski isečak iz njegovih svakodnevnih dilema, strahova, nada…
Prema njegovim rečima, administrativni aparat razvijenih demokratskih zemalja u kojima je privremeno živeo tretirao ga je kao “strani subjekat”. Kako je tražio više od 20 viza i jednu boravišnu dozvolu u periodu od pet godina, bio je primoran da prođe razne ponižavajuće procedure da bi dobio dozvolu za sklapanje braka u Francuskoj. Pokušao je stoga da razume “o čemu se tu radi”?
“Mogao sam, naravno, da se pretvaram da mi je sve jasno, ali u osnovi nemam pojma zašto je to tako! Pokušavajući da shvatim takav tretman kroz prizmu međunarodnih odnosa, bezbednosnih procedura, ekonomije, kulture, nasleđa... vrlo brzo sam došao do pretpostavke: aktuelna migraciona politika je lepo i razumno upakovano licemerje kao posledica održavanja uskih i nama apstraktnih interesa vladajućih establišmenta u tim zemljama. Pitao sam se ponekad šta ako su oni u pravu? Šta ako su imigranti zaista nešto više od alegorijske reprezentacije rata, siromaštva i patnje. Možda oni zaista donose haos u red i veliku opasnost za razvijene demokratske zemlje. Znajući da je uvid u nečiji unutrašnji monolog krajnji fetiš dobro organizovanog i bezbednog društva (videti knjige/filmove The Minority Report, Nineteen Eighti-Four), počeo sam da izlažem svoje misli u naizgled običnim prilikama tražeći anomalije, nešto opasno i neljudsko”, naveo je Bundalo povodom rada “Foreign Citizen”, foto-eseja koji otkriva unutrašnje monologe pridošlog imigranta. Nastao je 2013. godine, ubrzo nakon njegovog prelaska iz Francuske u Belgiju.
Mladen Bundalo, Foreign Citizen – Chapter II (Mons, BE), prostorna instalacija, kombinovana tehnika, 2016.
Rođen 1986. godine u Prijedoru, Bundalo deluje kao konceptualni i video umetnik koji se najčešće bavi pitanjima emocionalnih i društvenih implikacija imigrantske pozicije. Učestvovao je na više od 80 internacionalnih izložbi, razgovora, festivala, kao i na rezidencijalnim programima. Koautor je knjige "(R)evolucija izlagačkih modela" - studije uticaja internet tehnologije na aktuelni diskurs u umetnosti i kulturi, a kurirao je i 12 međunarodnih umetničkih projekata. Dobitnik je nekoliko nagrada za rad u oblasti savremene umetnosti.
Jamesdin (Aleksandar Jestrović), koji živi i radi na relaciji Beograd-Berlin, učestvuje na izložbi grupom radova nastalih od 2010. do 2014. (Švarcarbajt, tabula Rasa, Moj svijet se raspada, Integracioni kurs).
"Otišao sam pre šest godina, a zbriso bi i ranije nego sam čekao da završi suđenje za ono što su me panduri lemali na Tošinom Bunaru, i da pokupim odštetu od tri i po soma koje sam doživeo kao stipendiju MUP-a za usavršavanje u inostranstvu. To je ok kad već ministarstvo kulture ne nudi ništa slično. Prve dve godine sam putovo vamo tamo i menjo na tri meseca pasoše, hrvatski i srpski da me ne bi škartirali. Pravio sam se važan, kao izlažem ilegalno na tim izložbama na koje sam ovde u Berlinu uspeo da se umuvam. Otud i potiče rad Švarcarbajt. Posle sam krenuo i da studiram opet ovde nešto, a zbog nesavesti radnika na birou rada (Jobceneter) zaboravili su da me skinu sa socijale, pa sam 2 semestra bio i stipedntista ove ustanove. Tražili su sedam soma nazad tužili smo se i opet sam dobio. Sad na kraju studija ovde profesor mi kaže ostavio je utisak na njega Nepalac kad mu je reko: kući sam bio umetnik, ovde sam stranac. U dvadesetim mi je Stranac bio omiljen roman, tripovo sam da ličim na tog tipa. Kažu kad nešto mnogo želiš, možda to i dobiješ. Ima ovde dosta naših koji pokušavaju da prikriju da su stranci, šišaju se drugačije, nameštaju drugačije šal, dobiju nove bore od usiljenog osmeha, ne jedu semenke u bioskopu. Meni to baš ne ide, a ne pada mi na pamet da se vraćam, pa u glavi nisam ni tamo ni vamo. Tako da je već primećeno da se često svraćam kući, pa me ljudi pitaju pa zar nisi ti zapalio, a opet si tu. Kao da je ovo moje ponašanje nepristojno. Čuo sam da je u životu najvažniji tajming, da si na pravom mestu u pravo vreme. Slušam neke likove ovde kako objašnjavaju da su devedesete bile pravo vreme za Berlin. Sudar sa realnošću od kog se još oporavljam je kilometarski red zombi umetnika koji su čekali da predaju rad u novootvoreni Dojče bank kunsthale jer su ovi obećali da će za otvaranje pokazati sve što se donese. Mada nekad uliju snagu i veru da će biti šanse vesti kao što je poziv para japanskih umetnika na oproštajni parti, jer su se nakon decenije ovde smorili i pale nazad u Kinu”.
Jamesdin, Moj svijet se raspada, 2014.
Jamesdin (1972, Zagreb, SFRJ) diplomirao je 2000. na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Čedomira Vasića, a 2016. završava master studije na institutu Art in Context na UDK Berlin. Dobitnik je nagrade Fonda Vladimira Veličkovića za crtež, nagrade Kulturnog centra Beograda na Oktobarskom salonu i nagrade za slikarstvo “Rista i Beta Vukanović” FLU u Beogradu.
Osim slikarstva i multimedijalnih instalacija, bavi se i basketom, a u svojoj biografiji izdvaja i to da nije osuđivan, služio je vojsku i oženjen je.
Remont – nezavisna umetnička asocijacija realizuje projekat “From diaspora to diversities” u saradnji sa Evropskim kulturnim centrom Esperanza iz Skoplja, Kunst Ostom iz Graca i Institutom za savremenu umetnost iz Zagreba.
Projekat “From diaspora to diversities” podržali su Balkanski fond za umetnost i kulturu (BAC), Kooperativa - regionalna platforma za kulturu i Ministarstvo spoljnih poslova Srbije (Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu).
Izložba će biti otvorena u Remontu do 22. aprila.
*Na vrhu: Adrijana Gvozdenović, Beleške za putopisni film: To and from Montenegro, 2015; foto Jiří Hroník
(SEEcult.org)