Digitalno restaurisana Virdžina

Igrani film „Virdžina“ (1991) Srđana Karanovića digitalno je restaurisan u okviru projekta A1 Kinoteka, a nova kopija premijerno je prikazana 20. novembra u Jugoslovenskoj kinoteci, i to u dve dvorane zbog velikog interesovanja.

Publici u prepunoj sali “Makavejev” obratili su se slavni reditelj i scenarista Karanović, glumci Marta Keler, Miodrag Krivokapić i Slađana Bebić, kao i direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić i nova direktorka kompanije A1 Srbija Judit Albers.

„Virdžina“ je već 35. film koji je digitalno restaurisan u proteklih sedam godina u okviru projekta A1 Kinoteka, i tako trajno sačuvan za buduće generacije, istakla je Sanja Arsić Topalović koja je zadužena za taj projekat u okviru kompanije A1 Srbija.

Jugoslav Pantelić izjavio je da u vezi sa „Virdžinom“postoje brojni kurioziteti, između ostalog - smatra se da je to poslednji jugoslovenski film.

U pogledu teme „i u vremenu kada je nastao delovao je vrlo provokativno, a danas, u kontekstu savremenih filmskih tokova, čini se aktuelnim i može proizvesti nova čitanja“, rekao je Pantelić.

Srđan Karanović, pozdravljen snažnim aplauzom, izjavio je da je film “Virdžina” sanjao i pripremao deset godina, a snimao ga je u doba početka raspada Jugoslavije i to „baš na mestu gde je možda to počelo, u okolini Knina“.

„O raznim avanturama, doživljajima i nedaćama“ tokom tog procesa moglo bi dugo da se priča, rekao je Karanović, pa uputio one koje interesuju detalji na časopis „Kinoteka“, jer je u novembarskom broju prenet njegov razgovor o tome sa Stefanom Arsenijevićem, iz knjige „Malo iznad tla“.

Što se tiče ideje ovog filma, „činilo mi se da je priča o devojčici koju teraju da bude muško, a koja to ne želi, nego želi da bude ono što jeste, ustvari priča o onome što i mi u svojim životima i sazrevanjima uvek želimo i čemu težimo - da nas okolina pusti da budemo ono što jesmo, a ne što bi ta okolina htela da budemo“, rekao je Karanović.

„Raduje me što razni ljudi čak i u svetu pamte taj film još iz vremena kada se pojavio na festivalima i što misle da je i danas aktuelan, možda i više nego tada. Ponosan sam na njega, a ponosan sam i na trud svih članova ekipe iz sada bivše Jugoslavije, koji su se vrlo zdušno, zajedno sa mnom, borili za njega i uspeli da ta priča bude ispričana“, istakao je Karanović, navodeći da su na filmu radili ljudi iz Beograda, Zagreba, Pariza, Sarajeva, Novog Sada, Bratislave.

Marta Keler je kao vrlo mlada za naslovnu ulogu u „Virdžini“ dobila nagradu Feliks Evropske filmske akademije u Berlinu 1991. godine.

„To je bila vrlo ozbiljna priča jednog deteta, odnosno devojčice koja je sa 15 godina dobila tako značajnu nagradu, a koja nije bila svesna kako treba da se ponaša, kako da nosi tu slavu. Bilo mi je vrlo neobično, čudno. Ipak, izgleda da sam dobro istrajala čim sam i dalje u ovoj profesiji“, rekla je Marta Keler.

Njenog oca je igrao Miodrag Krivokapić, koji je primetio da se do „Virdžine“ već bio naigrao i u pozorištu i na filmu i televiziji, ali da je ovaj film za njega nešto posebno, te se obratio reditelju rečima: „Hvala ti, Điđo, što si me izabrao“.

„To je bilo neverovatno iskustvo. Snimali smo ga šest meseci i sve nas je „tuklo“, od politike, društvenih okolnosti, do bura i vetrova, zemljotresa. Sve je nekako bilo protiv tog filma, a s druge strane, to je jedna od najboljih filmskih ekipa koju sam do sada imao. Neverovatno društvo posvećenika. Naravno, to uvek ide od glave. Điđa je to sve skupa držao, imao je neverovatno strpljenje i samopouzdanje. Snimanje smo dva-tri puta prekidali, ali uspeli smo da ga završimo i ponosan sam na taj film“, izjavio je Krivokapić.

Slađana Bebić se prisetila svog učešća u „Virdžini“ kada je imala samo 12 godina. „Išla sam tada u šesti razred osnovne škole. Slučajno sam izabrana ili sam se malo više nametnula. Bilo je sjajno. Mesec dana na snimanju sa ovakvim režiserom. I nije me zaboravio. Poslao mi je razglednicu iz Amerike 1992. godine. U vreme rata kada niko nije dobijao pisma, ja sam dobila od njega i od Marte“, ispričala je Slađana Bebić.

„Virdžina“ je snimljena u produkciji beogradskog „Centar filma“. To je peti film Karanovića koji je restaurisan u projektu A1 Kinoteka, uz „Miris poljskog cveća“ (1977), „Petrijin venac“ (1980), „Nešto između“ (1983) i „Za sada bez dobrog naslova“ (1988).

Judit Albers je istakla da joj je čast i privilegija da prvi put od kako je na novoj funkciji prisustvuje premijeri jednog od remek dela srpskog filma restaurisanog u okviru A1 Kinoteka.

Napominjući da ima običaj da gleda klasične filmove sa porodicom, ocenila je da projekat A1 Kinoteka spaja generacije i odražava brigu za kulturno nasleđe kroz povezivanje umetnosti, istorije i tehnologije.

(SEEcult.org)