Dijana Milošević: Obrazovanje je temelj dobre budućnosti
Rediteljka Dijana Milošević, suosnivačica i umetnička direktorka Dah teatra, smatra da je pravo na nadu danas jedno od osnovnih evropskih vrednosti i ujedno vrsta revolucionarnog čina u istorijskom i političkom trenutku koji vodi samo ka očaju i pasivnosti. Dobitnica specijalnog priznanja “Helena Vaz de Silva” za doprinos evropskoj kulturi i kulurnom nasleđu, koje joj je nedavno uručeno u Lisabonu, Dijana Milošević u intervjuu za SEEcult.org konstatuje da u Srbiji postoje ljudi koji svojim radom svedoče evropske vrednosti i evropsko nasleđe, ali ima i onih koji ga uskogrudo stavljaju u kontekst nacionalizma. Vrhunski patriotizam za nju je brinuti za one kojima je briga potrebna, a kojih je sve više, s obzirom na duboko socijalno raslojavanje društva.
Osvrćući se i na izazove i na prednosti rada na nezavisnoj sceni, kao i na mogućnosti uticanja na kulturnu politiku, odnos aktivizma i umetnosti, posledice pandemije u oblasti kulture, ali i na rat u Ukrajini, Dijana Milošević ukazuje da veliki umetnici u teškim vremenima ne kalkulišu da li je nešto zgodno i podobno, već hrabro progovaraju. Kao posebno važnu u savremenom društvu, Dijana Milošević, koja je i profesorka na Institutu za umetničku igru, ističe borbu za kvalitetno obrazovanje, jer ono daje moć razmišljanja i kritičkog mišljenja.
Dijana Milošević sa članicama Dah teatra i Irinom Subotić na dodeli nagrade Helena Vaz de Silva, foto: Marcie Lesse
– Kada govorimo o evropskim vrednostima, bilo bi zanimljivo početi od toga da utvrdimo da li su evropske vrednosti ujedno i srpske vrednosti? Šta podrazumevamo pod njim?
Dijana Milošević: Evropske vrednosti za mene su, pre svega, pravo na slobodu, na slobodno mišljenje, slobodnu reč, pravo na različitost na svim mogućim nivoima. Ali za mene je to i pravo na nadu, jer mislim da nada nije nešto što je romantično i meko. Nada je danas nešto krajnje subverzivno. Mi moramo i možemo da izaberemo nadu, imamo pravo na nju, jer je nada i neka vrsta revolucionarnog čina danas, tim pre što nas sve istorijske i političke situacije guraju da budemo očajni, pasivni i neaktivni. Kada govorimo o pitanju da li su evropske vrednosti ujedno i vrednosti Srbije, odmah pitam – o kojoj Srbiji pričamo? Postoji Srbija u kojoj divni ljudi pokušavaju da održe evropske vrednosti, koji osećaju da su deo sveta, ali postoji i Srbija koja manipuliše nacionalizmom, koja svoje nasleđe stavlja u kontekst nacionalizma, koja ga shvata uskogrudo, ne shvatajući da u kulturnom nasleđu nema mesta nacionalizmu, posebno ne vulgarnom patriotizmu. Patriotizam nije to kada jezik branimo arhaizmima neprimerenim savremenom govoru, a zaboravljamo da moramo da imamo dobre bolnice. Patriotizam je za mene imati veliku brigu o onima kojima je ta briga potrebna. To mi je pravi patriotski odnos prema svojoj zemlji. Srbija je, nažalost, i tu kao i u svemu drugom, podeljena na dva pola... Ističu se oni koji se jako dobro snalaze, kojima nacionalizam služi za bogaćenje i strahovito korišćenje prirodnih i kulturnih resursa, koji koriste nasilje da ostvare cilj. Oni za mene nisu patriote.
– Svet se prevrće naglavačke. Čovek je već dugo roba. Upotreba čoveka postaje ozbiljan biznis. Ponovo se moramo boriti za već usvojene vrednosti, za koje se čovek izborio u ne tako davnoj istoriji. Umaraju li vas te stare bitke koje se ponavljaju? Kako nalazite motive da u svemu tome istrajete tri decenije?
Dijana Milošević: Nisam se umorila i to jeste fascinantno, jer mi zaista mnogo radimo i s pravom bi mogao da nas umori rad u istim okolnostima koje se jako teško menjaju. Međutim, mi smo davno, već kad smo počinjale, shvatile da moramo da kreiramo sopstvene uslove. To jeste vrlo teško u ovim okolnostima, ali kada – znam da to zvuči potpuno romantičarski, ali jeste tako – sledite svoj san i donosite prave odluke, dobijate iz toga ogromnu energiju i otvaraju vam se mnoga vrata. Nama se upravo to desilo. Baš ovih dana, uoči odlaska u Lisabon, pregledale smo materijal kojim ćemo se predstaviti na ceromoniji dodele nagrade i bile smo zapanjene jer smo se podsetile koliko su naše teme uzbudljive i teške. Razmišljale smo kakav će to utisak ostaviti na ljude, jer je to samo jedan deo naše stvarnosti. Mi smo u Dah teatru pune humora, volimo da se provodimo, volim da slavimo. Uvek postoji vreme za rad, vreme za kritiku, ali i vreme za slavlje jer nam je nešto pripalo u datom trenutku i pripada nam. Nisam osećala da nas obeležavaju teme kojima se bavimo, koje zaista jesu mračne strane društva. Mi smo osećale da je to neka vrsta našeg poziva, da moramo da sipamo taj alkohol u ranu društva.
– Moglo bi se reći da je lako sipati alkohol na ranu u velikom gradu gde postoje mehanizmi za bar neku odbranu ranjivih grupa, ali kako pomoći ljudima, posebno ženama, u malim sredinama, u kojima ne smeju da pisnu jer ih to može koštati glave? Kako im pomoći da se naoružaju znanjem i veštinama da se uspešno bore? Čine li Beograd, Novi Sad, Niš, išta po tom pitanju? Na državnom nivou imali smo priču o potrebi decentralizacije kulture, a šta je od toga ostalo?
Dijana Milošević: Mi smo poznati po tome što stalno putujemo i ljudi misle da smo mi stalno u inostranstvu. Ali mi putujemo i po našoj zemlji, i po regionu. Proteklog leta sam bila u u Prištini na Femart festivalu. Bila sam u tom periodu i u Donjoj Gušterici, srpskoj enklavi. Nedavno smo bili i u Kosovskoj Mitrovici na svetski važnom festivalu scenske umetnosti i koreodrame, a odmah potom sam bila i u Dablinu. Nama je, dakle, podjednako važno da smo prisutni i kod nas, i na svetskoj sceni, u regionu, bilo gde u svetu. Ta kritika da centri misle da van njih ne postoji ništa je jedna vrsta političke manipulacije zato što elitama na vlasti ne odgovaraju ljudi koji misle.
Što se tiče zvanične politike, primećujem da se van velikih centara uglavnom šalju neki komercijalni sadržaji, nešto što je zabava za mase, iako, ne želim da uvredim nikog, i tu možda bude kvalitetnih ostvarenja. Sreća je pak što su nove generacije u prilici da, zahvaljujući internetu, budu u dosluhu sa savremenom umetnošću i kulturom, bez obzira žive li u Boljevcu, Beogradu, Nišu... Ljudi traže nešto drugo i vrlo su zahvalni kada takvi sadržaji dolaze kod njih. U tom smislu mnogo je doprinela i Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) koja vrlo svesno pravi svoje programe i stimuliše tu saradnju sa organizacijama koje su van velikih centara. To je definitivno velika promena. Na primer, u toku je festival “Na sopstveni pogon” koji se održava po celoj Srbiji, što je fantastično jer je to način da se stvari promene. Publika po manjim mestima i gradovima jednako je željna moderne umetnosti i savremene kulture kao u Beogradu, ali nema često mogućnost za njih.
– Da li je put osmišljavanja i realizacije jednog projekta za vas danas lakši nego pre? Da li se zbog svega što ste do sada uradili lakše finasirate danas nego nekada ili je uvek sve isto, pionirski, iznova?
Dijana Milošević: Svakako da je proces lakši. Mi smo stvarno samouki u tom fandrejzingu, u toj priči oko sakupljanja sredstava. Ako ne prvi, onda smo bili jedni o prvih koji su to počeli sistematski da rade jer smo shvatili da je to jedini način da preživimo. Mi smo danas zato možda veštiji u apliciranju i formulaciji nekog projekta. S druge strane, ja sam rediteljka i najsrećnija sam kada radim predstave, pišem, ili osmišljavam neke od naših festivala i događaja. Taj fandrejzing pokušavamo da prihvatamo kao deo nečega šireg što volimo i znamo da radimo, nečeg što je važno za naše društvo. Nije lako, ali nam je sve to danas olakšala činjenica što Srbija ima pristup fondovima i to je velika pozitivna promena koju je Ministarstvo kulture uspelo da uvede. Mi danas možemo da konkurišemo za razne fondove, Kreativnu Evropu i razne druge, te su i šanse da dobijemo sredstva veće.
Ranije smo često u projekte kretali i donkihotovski, uvek smo imali ideju koja nas zanima i počinjali bismo da radimo na njoj i bez resursa i sredstava. S jedne strane, to je bilo fantastično, a s druge je donelo velike lomove u našoj organizaciji, jer su ljudi morali od nečeg da žive. Shvatili smo u međuvremenu da moramo da radimo malo drugačije, mada mene i danas povuče neka ideja, pa kažem – ok, naći ćemo sredstva, ali srećom kolege me upozore da ne možemo tako... Mi ne gledamo šta je ono što fondovi finansiraju, mi gledamo ono što nas zanima, ono za čim gorimo i onda pokušavamo da procenimo gde bismo mogli da apliciramo.
– Smeta li vam što je apliciranje gotovo isključivo uslovljeno aktivističkim momentom? Da li je to neka vrsta nasilja nad kulturom? Zapravo, može li kultura danas da bude neaktivistički intonirana? Sme li?
Dijana Milošević: Kultura je uvek aktivistička, ali često citiram dva fantastična umetnika koji su dva pola tog pitanja: jedan je Bertold Breht koji – na pitanje da li će biti pevanja u mračnim vremenima – kaže da hoće, i to o mračnim vremenima. Drugi umetnik je čuveni slikar Matis koji je posle Drugog svetskog rata rekao da je ponosan što je dva svetska rata prošao, a da nijedan nije ušao u njegovu umetnost. Po meni, to je takođe aktivistički stav.
Ja mislim da su prava kultura i prava umetnost uvek svesne trenutka u kojem nastaju, da moraju imati odnos prema društvu, ali isto tako mogu i da svesno ignorišu to društvo, što je takođe aktivistički stav. Moj životni i umetnički partner Neša Paripović, vizuelni umetnik, konceptualista, ima stav kao Matis. On ne dozvoljava da dnevna, banalna politika uđu u njegov rad. Moj stav je drugi stav, onaj Bertolda Brehta - da pevamo o mračnim vremenima. Prava umetnost je uvek angažovana, samo je pitanje da li će nas se ticati Pikasova “Gernika” ili Pikasove fantastične žene i portreti koji su jednako velika umetnost, ali druga tematika. Važno je da ljudi koji rade u kulturi, i sami umetnici generalno, ne koriste dnevno politički, banalni aktivizam u svom radu. Ja sam aktivistkinja i meni je potpuno jasno kada se stavljam u kontekst aktivizma da to onda nije umetnost. Mi smo često pozivane da učestvujemo u raznim akcijama, a naročito dobro sarađujemo sa Ženama u crnom, i na tu smo saradnju posebno ponosne jer je to fantastična grupa apsolutno najhrabrijih žena koje znam. One su uradile jako važne stvari za naše društvo, bez obzira koliko to nekad izgleda utopijski. Kada smo sa njima na ulici, mi možemo da kažemo – ok, mi koristimo neka naša umetnička sredstva da bi aktivistička akcija bila delotvornija i jasnija, da bi ideja brže došla do građana, ali onda nismo u polju umetnosti, nego aktivizma. To je jako važno razgraničiti, jer vidimo mnogo predstava koje su kao aktivističke, a u suštini služe da se ljudi isprazne u tom trenutku i suštinski nisu zapravo čak ni katarzične, i onda su kao takve banalne i gore od predstava koje populistički podilaze publici.
– Kako biste ocenili našu umetničku scenu, sveukupnu? Ima li na njoj umetničkog kredibiliteta koji ume tačno da govori o svim distopijama života na Balkanu? Ima li dela posle kojih ne znate kojim se putem ide kući?
Dijana Milošević: Retko. Dešava se, ali retko. Nije to problem samo kod nas, nego generalno svuda u svetu. Ja sam imala sreću da doživim dela koja su promenila moj život, ali takva su dela retka. Neša Paripović kaže da umetnik ne može da napravi više od dva velika dela. Ako napravi tri – onda je genijalan. Ostalo su ponavljanja i neka vrsta istraživanja na koja umetnik ima pravo. Velika dela koja pokreću su retka i ne mogu da se proizvode svako malo, a to je možda i dobro. Ona moraju da istrpe test vremena.
– Možda velikih dela danas ima malo ili sve manje zato što je ovo vreme velikih kalkulacija?
Dijana Milošević: U jednoj predstavi Dah teatra lik Majakovskog govori njegovu čuvenu tezu o revoluciji, po kojoj revolucija počinje kada umetnici prestanu da budu kukavice i progovore na sav glas. “A vi ćutite, građani”, zaključuje Majakovski. U tome je poenta. Ako hoćemo da stvaramo velika dela, ne možemo da imamo nikakvu vrstu kalkulacije. Veliki umetnici ne razmišljaju da li je nešto zgodno i podobno. Velika dela nisu nastala sa takvim razmišljanjima, i to je ono što daje nadu.
– Počeli ste da radite pre 31 godinu i tada je na sceni bilo još dosta umetnika koji su u međuvremenu nestali. Vreme je bilo teško za sve, šta se desilo, gde su i zašto nestali?
Dijana Milošević: Priče su različite. Materijalni uslovi na nezavisnoj sceni bili su jako teški. Ljudi su stvarali porodice, imali decu i nisu uspevali da žive od svoje umetnosti, pa su birali druge profesije, ili odlazili u inostranstvo. Oni koji su otišli znaju da tamo nije lako da se baviš umetnošću i kulturom. Zapravo, radi se o količini i vrsti energije koja je kod nas očigledno bila na duge staze. Traje i dalje. Za 20 godina Dah teatra imali smo fantatičan festival koji smo nazvali Prenošenje plamena. Taj plamen mora da se neguje. Međutim, teške okolnosti u kojima su ljudi živeli učinile su da neki ljudi ipak odustanu.
– Kakav je današnji odnos Ministarstva kulture prema nezavisnoj sceni, ima li ona uticaja na odluke tog ministarstva?
Dijana Milošević: Iskustva govore da je NKSS uspela donekle da utiče na neke aspekte Ministarstva kulture, naročito što se tiče konkursa. Mada, i dalje se borimo da se ti konkursi raspišu ranije, da se ne raspisuju početkom godine, pa da razultate dobijamo u aprilu – maju, a sredstva ko zna kad, što urušava rad scene. Postoji neki pozitivni pritisak NKSS na Ministarstvo, pa smo jedne godine zbog netransparentnih procedura kod konkursa došli i do suda. Sada je to mnogo transparentnije: na vreme znamo ko su članovi komisije, a jako je važno da znamo ko procenjuje ko će dobiti sredstva. I čini mi se da je generalno bolji dijalog u različitim oblastima. NKSS danas okuplja stotine organizacija širom Srbije i veliki je igrač na kulturnoj sceni. Jedna od važnih stvari koju pokušavamo da objasnimo ljudima je da najzad postanu svesni da, kada kažemo nezavisna scena, to ne znači da smo mi nezavisni od fondova. Fondovi pripadaju svim građanima i građankama, bez obzira da li smo zaposleni u Jugoslovenskom dramskom pozorištu ili u Dah teatru kao nezavisnoj organizaciji koja se sama osnovala. Mi imamo jednaka prava da učestvujemo u konkursima i finansiranju. U nekim zemljama nezavisni umetnički kolektivi se čak finansiraju na godišnjem nivou.
U tom smislu, Dah teatar povremeno dobija godišnju podršku Ministarstva kulture, što je zaista fantastična promena, jer mi imamo brojne projekte, ne samo predstave. S druge strane, ta sredstva su jako mala, i to su, dakle, i dobra, i loša strana svega. Važno je da naglasimo da su nezavisni umetnici izabrali da budu nezavisni, iz raznih razloga. Ja, na primer, nisam htela da se povinujem diktatu vremenskog ograničenja po kojem jedna predstava mora da nastane za mesec dana. Ja sam želela da imam prostor i vreme za eksperiment. Kasnije su, naravno, stigli razlozi političke prirode. Devedesetih godina, na primer, ne bih ušla ni u jednu instituciju. Dakle, mogu da postoje razni razlozi zašto neki umetnici ne žele da budu u instituciji, ali i jedni i drugi moraju da imaju jednaka prava. Mi sa nezavisne scene svesni smo da ćemo teže doći do finansija, tako masovno, i možda bi onda bilo logično da oni koji traju dugo imaju prednost, da nas finansira neko zvanično telo, ali ne mogu mnogo da se žalim jer sam izabrala nezavisnu poziciju. Naglasiću samo da je prevaziđeno i banalno razmišljanje da alternativa radi po nekim memljivim podrumima i garažama. Neko radi na maloj sceni Narodnog pozorišta, a neko u parku – kao mi, ali dometi tog stvaranja i uslovi treba da budu poštovani.
– Anticipirali ste mnoge teme koje su danas vrlo popularne u korpusu politički korektnih tema, između ostalog i položaj umetnica. Šta Vam se čini, kakav je on danas? Ima li razlike u položaju umetnica na nezavisnoj sceni u odnosu na ostale. Da li ima mizoginije, da li ima nasilja na nezavisoj sceni onakvog o kojem smo tokom pandemije čuli da ima u pozorištima i pozorišnim školama?
Dijana Milošević: I same smo često primećivale da su teme kojima smo se nekada bavile opet aktuelne i “in”. Da idemo ispred vremena, to nam se stalno dešava. Ja sam završila režiju i kod nas je na klasi Dimitrija Đurkovića i Slavenka Saletovića bila posve netipična situacija. Bile su tri žene i dva muškarca, tada potpuno neuobičajeno za režiju: Gordana Lebović, Jadranka Anđelić, ja, pokojni Predrag Lucić i Aleksandar čijeg se prezimena ne mogu sad setiti koji je otišao iz umetničkih krugova. Bio je to prodor u odnosu na raniji običaj: jednu ženu naspram četiri muškarca. Kasnije se to promenilo i danas vidim dosta koleginica, što mi je jako drago. Položaj pozorišnog reditelja ili rediteljke podrazumeva položaj moći i to je ono što sam ja vremenom naučila. Kao rediteljka, ja se nisam sretala sa bilo kakvom vrstom pritiska, mobinga ili nasilja, i onda sam glasno počela da se pitam zbog čega ide ta velika priča o nasilju da bi mi moje koleginice, glumice, dramaturškinje, organizatorke ispričale svoje priče i onda sam shvatila da je slika potpuna drugačija, da mobing i te kako postoji, da je pritisak ogroman. Mi smo duboko patrijarhalno društvo koje se jako polako menja, menja se ali sporo, i kod nas se nasilje nad ženama još uvek ne prepoznaje kao nasilje. Mi često možemo da čujemo grozne izjave koje se uopšte ne prepoznaju kao nasilje, kao perpetuiranje predrasuda prema ženama. I dalje se smatra da je normalno da žene rade određene poslove, a muškarci neke druge određene poslove. I to se jako polako menja. Mene više zabrinjava to nevidljivo nasilje koje, nažalost, praktikuju i žene, i muškarci.
– Možda žene još i bolje kad dođu na poziciju moći ili vlasti?
Dijana Milošević: Ne bih rekla - žene još bolje. Mislim da su žene uvek ugrožena strana i strašno je važno raditi na prepoznavanju i identifikovanju tog nasilja, jer ne mora ono biti doslovno fizičko, koje je takođe ogromno. Nasilje u porodicama je ogromno. Mi smo sa Ženama u crnom učestvovale ovih dana u jednoj aktivističkoj akciji protiv femicida. Ne zaboravimo da je kod nas od početka godine do sada ubijeno oko 25 žena (još čekamo zvaničan podatak), što je ogroman broj na malu populaciju. Nasilje je enormno i ono raste u situacijama velikih pritisaka, pandemije, ratova, svega što smo preživeli. Nasilje je i dalje prisutno, ali moramo da se borimo da ga učinimo vidljivim.
Što se tiče moje profesije, ne znam kolika je srazmera upravnika i upravnica u pozorištima u Srbiji, ali u Beogradu to je tragično. Imali smo kratko Ivanu Vujić u Narodnom pozorištu... Nemam ništa protiv bilo koga ko je na tim pozicijama, ali tu su sve muškarci. Šta to znači? To samo znači da su oni i dalje na pozicijama moći. Selektori velikih festivala su muškarci, a samo muškarci su primljeni i u Akademiju nauka - opet boys club. Mesta nije bilo za veliku kompozitorku Ivanu Stefanović, ili profesorku Milenu Dragičević Šešić. Mogla bih sada da napravim listu zaslužnih žena koje bi morale imati mesto u SANU. Situacija je jako loša i moramo da je menjamo. Čini mi se da je jako važno to što postoji sve više muškaraca koji su svesni da ni oni ne mogu srećno da žive u društvu i svetu u kojem je jedna polovina žitelja pod raznim vrstama pritisaka, nepravde i nasilja.
– Nakon pandemije svet su stigli rat u Ukrajini i kriza, pa retko pričamo o koroni. Jesmo li tokom nje postali svesni nečeg čega smo svesni i posle nje, što nam je ostalo kao važan utisak?
Dijana Milošević: Koliko god da je sitaucija kod nas bila haotična, kada smo imali onaj karantin sa nebuloznim pravilima, pa smo izašli na ulice kada su hteli da nas zatvore, ja sam više volela sitauciju kod nas koja nije bila toliko represivna pod izgovorom zdravlja, kao u mnogim drugim, pa i evropskim zemljama. To se kod nas, nažalost, nije desilo zbog nekog velikog promišljanja, već zbog toga što je kod nas sve aljkavo, pa i sprovođenje mera, ali i zbog specifičnog mentaliteta i – u ovom slučaju – za mene neke vrste pozitivne anarhije. Na koncu, statistike su pokazale da su rezultati tokom pandemije – zatvarali ili ne zatvarali – bili vrlo slični. Meni lično je mnogo više prijalo to što smo mi uglavnom radili, osim u tom kratkom periodu kratkog karantina, jer su posledice tog zatvaranja u nekom smislu bile manje.
Ono što sam po svetu videla su velike posledice karantina. Mnogi ljudi koje znam zatvorili su se u neke svoje čaure, kao da im je taj karantin poslužio da razviju sve svoje strahove, da ih poneguju u tim zatvorenim situacijama i prostorima. Mnogi su mi pričali da im je bilo potrebno mnogo vremna, a nekima još uvek treba, da se oporave od psiholoških posledica zatvaranja. To nije neki njihov hir ili poza, jer postoje studije o ljudima u zatvorima i tome šta zatvaranje – a pandemija je bila neka vrsta zatvora, čini ljudima. Ako ljudi nemaju kontakt, to opasno počinje da menja njihovu psihu i posledice mogu da budu nemerljive. Optimistično je da smo svi zajedno shvatili da nema alternative ljuduskom kontaktu. Možemo da komuniciramo preko svih modernih tehnoligija, da pratimo lajvstriminge, ali alternativa živom kontaktu ne postoji. Postoje razni radovi, namenski transformisani za drugi jezik, razne forme koje koriste teatarske elemente, ali opet živi kontakt ne može ničim da se zameni. Teatar je živi kontakt. On postoji u sadejstvu gledaoca i izvođača i to se pokazalo vrlo jasno. Ja sam bila vrlo besna oko zatvaranja. Smatrala sam da te mere nisu bile blagotvorne.
Pandemija je, osim toga, kao i svaka druga situacija velikih pritisaka, učinila da poraste nasilje između četiri zida, među ljudima koji su sada bili više i duže upućeni jedni na druge. Tokom pandemije smo došli i do jedne nove vrste nejednakosti koja je dodatno raslojila društvo: neki ljudi su imali kuće sa dvorištima i za njih pandemija nije bila isto što i za nekoga ko je živeo u stanu (bez balkona), a da ne idemo dalje u priču o tome da su neki ljudi odlazili da žive u vikendicama na moru, u šumi... Pandemija je sve podele učinila strahovito gorim. Jako sam srećna što sam živela u nekoj vrsti besklasnog društva, sa svim njegovim problemima. Moje odrastanje u Jugoslaviji od mene je napravilo da se osećam udobno, bilo da sedim na stepenicama ispred pozorišta, ili u dvorcu – jednako. Mislim da mi sve to pripada, i meni, i mojoj generaciji. Primećujem, međutim, da mnoge mlađe generacije smatraju da im ne pripada, na primer, visoko obrazovanje, da im ne pripada zdrava hrana... Odustaju, jer misle da im ne pripada ono što nam svima zapravo mora pripadati. To je učinio, i to potencira taj ogroman jaz između bogatih i siromašnih koji je sada vrlo uočljiv i kod nas.
– Bogati i siromašni često imaju i drugačiji stav prema ratu u Ukrajini. Obični ljudi ovde sećaju se naše pat pozicije devedesetih, dok bogate brine što su im neki kanali zbog rata uskraćeni, pa ne zarađuju kao pre, dok drugi opet zarađuju i više... Gde su umetnici u svemu tome, ovdašnji umetnici?
Dijana Milošević: Rat u Ukrajini je krvavi zločinački rat. Mi ovde, nažalost, ni pre njega igrom slučaja, nismo imali kontakt sa ukrajinskim umetnicima i umetnicama i zato je fantastično ovo što sada radi “Krokodil”. Mi ćemo povodom Internacionalnog dana ljudskih prava 9. i 10. decembra u “Parobrodu” organizovati neku vrstu prologa Festivalu umetnosti i ljudskih prava koji će biti u junu. Sada pak hoćemo da obeležimo taj dan jednim programom koji će biti susret sa ukrajinskim i ruskim umetnicima na temu toga šta umetnik može da uradi sa ugroženim ljudskim pravima. Važan nam je i kontakt sa ruskim umetnicima koji su ne slažu sa Putinovom politikom. Bili smo u junu u Gruziji, u Tbilisiju, gde smo se sreli, prvenstveno sa ruskim umetnicima i aktivistima, a preko Zuma je učestvovalo i nekoliko ukrajinskih umetnika i aktivista. Govorilo se i o sličnostima sa našom situacijom devedesetih.
Mi smo bili protiv zločinačke politike koju je bodrila (Slobodan) Miloševićeva vlada, a trpeli smo i ogroman pritisak sveta jer smo bili iz Srbije. Ja se prezivam Milošević i možete misliti šta sam sve doživljavala tada, pogotovo kada sam putovala van zemlje, čak i to da su nas izbacivali sa festivala, da ne govorimo o pritiscima ovde. Naše kolege i koleginice, ruski umetnici i umetnice isto tako trpe pritiske i osećam da moramo da komuniciramo sa njima, da podelimo naša iskustva. Ne želimo da kreiramo neku banalnu situaciju dijaloga. Ne, jer dijalog je jako teško ostvariti dok god je ovako strašno nasilje u toku. Ali, kao što je nedavno rekla istoričarka Dubravka Stojanović, koja nam je gostovala na panelu koji smo organizovali, rad na pomirenju Srba i Hrvata tokom devedesetih godina počeo je još za vreme rata. Nije se čekalo da rat završi, već je tokom njega počela da se stvara baza. Ovo što mi radimo danas možemo u nekom smislu da nazovamo semenkama mira.
– Na početku razgovora rekli ste da je naša dužnost da pronađemo nadu. Da li su možda ekološki pokreti koji se bude ta neka nada i da li se bojite da će i oni biti politički upotrebljeni?
Dijana Milošević: Oni se već sada zloupotrebljavaju sve više, kako kod nas, tako i u svetu. Ono što radi “Ne davimo Beograd”, što radi “Eko straža”, što rade sve ove mreže koje su se ujedinile oko “Kreni-Promeni” jako su važni procesi za sve nas. Ali, kao i u svemu, i tu postoje ljudi koji su nepotkupljivi, a videćemo da li ima i potkupljivih. Pritisak je veliki na njih, užasan, neljudski koji trpe od takozvanih elita. Teško je ne pokleknuti, ali ako su izabrali da rade to što oni rade u ovom kontekstu, moraju da treniraju nepristajanje. Vreme će pokazati ko se ogrće tim idejama, a radi nešto drugo.
Kod nas je još uvek u toku potpuno banalni napad, brutalan i opasan, a pre svega primitivan napad vlasti na te ljude, dok je u svetu to mnogo perfidnije. Tamo je problem što velikim pokretačima inicijativa nedostaje znanja i elementarne obrazovanosti da bi zaista shvatili šta se sve radi. Čitala sam fantastičan tekst u časopisu “Lice ulice”, koji je sjajan projekat, o ekonomijama siromaštva, u kojem je dat primer jedne velike kompanije koja zagovara i organizuje deljenje hrane siromašnima. U tekstu se kritikuje taj čin jer on samo perpetuira siromaštvo. Vi nahranite ljude, u trenutku rešite trenutni problem, ali sve se na tome završi. Mi zapravo moramo, svi zajedno, da radimo na razgrađivanju sistema koji je doveo da su neki ljudi užasno siromašni, na ulicama, a ne samo da peremo savest tako što ćemo im podeliti hranu i ostaviti ih opet u istoj situaciju u kojoj će biti i oni, i njihova deca i deca njihove dece. Da bismo demontirali taj sistem potrebno je obrazovanje i tu dolazimo do jako bolne tačke da je obrazovanja svuda napadnuto. U SAD je, na primer, ono dostupno samo elitama, jako bogatim ljudima. Danas postoji mnogo manji kvalitet obrazovanja i sve je mnogo skuplje, a to je veliki napad na obrazovanje koje daje moć – moć razmišljanja. To se dešava u Evropi, ali i kod nas. Najgore je tamo gde vlada siromaštvo i zato svi zajedno moramo da zagovaramo pravo na obrazovanje i otvaramo svest o važnosti kvalitetnog obzovanja koje će negovati kritičko mišljenje.
*Naslovna fotografija: Ivana Milenović Popović
(SEEcult.org)
*Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS-a i Ambasade SAD, već isključivo autora.
