Diklić: Znao sam u šta se upuštam, voleo bih da je položaj glumaca bolji

Legendarni srpski i jugoslovenski glumac Bogdan Diklić, dobitnik nagrade “Aleksandar Lifka” 30. Festivala evropskog filma Palić, izjavio je da je još kao student glume znao da neće biti lako baviti se tom profesijom, a voleo bi da se situacija promeni i da položaj glumaca i umetnika generalno bude dostojanstveniji i značajniji u društvu.

Navodeći da položaj glumaca nikada nije bio onakav kakav bi, ne samo prema njegovom mišljenju, trebalo da bude, Diklić je 16. jula na konferenciji za novinare na Paliću rekao da je još kada je polagao prijemni ispit znao kakav će njegov položaj biti ceo život.

“A opet, jako bih voleo da se to promeni, da sve bude dostojanstvenije, da bude bolje, jednostavno - da budemo potrebniji nego što smo. Mislim na film i pozorište i sve drugo, mislim da možemo da budemo još korisniji. Kao mlad, znao sam kakva je to profesija. Moja odluka je bila za momka od 19 godina dosta zrela. Znao sam u šta se upuštam. Ni tada nije bio blistav položaj glumaca, umetnika generalno. Ali hajde da budemo optimisti. Biće bolje”, rekao je Diklić, odgovarajući na pitanje portala SEEcult.org o tome šta misli o položaju glumaca u Srbiji i štrajku glumaca u Holivudu.

“Što se ovog drugog tiče, ja bih rado prihvatio sve ono što oni odbijaju da igraju. Šala”, dodao je Diklić, nosilac više od 150 uloga na filmu i televiziji.

Bogdan Diklić i Dušan Kovačević, počasna klupa dvojice velikana, foto: Damir Vujković

Upitan šta za njega predstavlja Palićki festival i kako je reagovao na vest o nagradi “Aleksandar Lifka”, koju mu je prethodne večeri, na otvaranju 30. FEF Palić uručio predsednik festivalskog Saveta Dušan Kovačević, Diklić je rekao da je to veliki i značajan festival i da se često pitam da li je dostojan.

“Čast mi je ova nagrada. Sinoć na uručenju dobio sam tako topao aplauz, ne zato što je bila vrućina”, rekao je uz osmeh dobro raspoloženi Diklić. “Čovek se u tom trenutku jako lepo oseća i negde mu prostruji iz podsvesti da je možda ipak vredelo. Našalio sam se sinoć i rekao – za prvih 48 godina, misleći ako dođe tih drugih 48 godina da odradimo biće lepo. Međutim, neki su to ozbiljno shvatili, ali ja se ne bih obavezivao”, kazao je Diklić, koji je prilikom uručenja zahvalio svim filmskim stvaraocima svih profesija sa kojima je sarađivao proteklih gotovo 50 godina.

“Iskreno to mislim i nije prvi put da sam to rekao - zahvaljujem svima koji su brodili zajedno sa mnom tih 48 godina, ali nisam pomenuo glumce. Nisam i njima zahvalio. Verovatno zato što se to negde podrazumeva. Eto, hvala i njima ovom prilikom, mojim dragim kolegama”, istakao je Diklić, poznat po ulogama u filmovima “Majstori, majstori” (1980), “Variola vera” (1982), “Maratonci trče počasni krug” (1982), “Čudo neviđeno” (1984), “Oktoberfest” (1987), “Sabirni centar” (1989), “Tri karte za Holivud” (1993), “Lajanje na zvezde” (1998), “Bure baruta” (1999), “Mali svet” (2003)…

Prema njegovim rečima, nagrada “Lifka” izuzetno mu znači i zbog dosadašnjih dobitnika.

“Bio sam sam kod kuće. Nisam mogao da podelim tu radost sem sa samim sobom. Lagao bih kad bih rekao samo – pa dobro. Jako sam se obradovao, pogotovo kada sam video ko je pre mene dobio to veoma značajno priznanje, a bilo mi je i malo neprijatno. Veliki su to ljudi, to društvo – moje kolege, reidtelji, umetnici. Neprijatno u smislu – da im ne zasmetam”, rekao je Diklić, pa posle kratke pauze dodao, ponovo uz osmeh: “Ovo bi bila lažna skromnost”.

Bogdan Diklić nakon uručenja nagrade Lifka,foto: Damir Vujković

Upitan o lakoći kojom igra likove iz različitih delova bivše Jugoslavije, s različitim akcentima i dijalektima, Diklić je rekao da je to rezultat i dobrog uha i mnogo rada.

“Mi smo školovani za to. Dijalektologija i akcentuacija su u programu kroz koji prolazimo. Što je čovek manje daltonista, brže napreduje. Tako da to uho nije zanemarujući faktor. Ali rad, rad, rad. Ispada da hvalim samog sebe, ali zaista radim dosta generalno, i radio sam mnogo i često. Ja nekim kolegama kažem: ‘Lako je vama talentovanima, mi netalentovani moramo da radimo’”, kazao je Diklić, koji je na filmu debitovao 1976. u “Devojačkom mostu” i “Vojnikovoj ljubavi”, a nastavio ulogama u “Mirisu poljskog cveća” Srđana Karanovića i “Nacionalna klasa” (1979) Gorana Markovića, nakon čega je igrao u skoro svim Markovićevim filmovima.

I na pitanje kakav je njegov metod rada i pripreme uloge, Diklić je duhovito odgovorio: “Da vam kažem, pa da vam odam tajnu”?

“Mislim da je to individualno. Postoji neki generalni pristup, metodika, ali, ne znam da li ćete mi verovati, ja nisam menjao svoj pristup od ’75. od kada sam počeo da radim. Svaku svoju ulogu sam napravio kod kuće. Naravno, u komunikaciji s rediteljem, a prvenstveno sa piscem, odnosno scenaristom. Ronio, ronio, a na probe u pozorištu išao samo da proverim koliko ima smisla to što sam pripremio ili to čime sam hteo da prevladam neki problem, nešto što mi ne ide, čime nisam zadovoljan. Kada je film u pitanju, tu je čovek autonomniji, ali opet sve u dogovoru s rediteljem i piscem. Film je i brži i skuplji i mora čovek da dođe apsolutno spreman, čak sa varijantama, ako nešto sumnjam pa ne znam šta će bolje funkcionisati. Kod kuće sam sve to pravio. To je domaća radinost sve što sam pravio”, rekao je Diklić.

Bogdan Diklić, Dušan Kovačević, Radoslav Zelenović i Miroslav Mogorović, počasna klupa dvojice velikana, foto: Damir Vujković

Nakon niza najrazličitijih uloga, Diklić je rekao da nikada nijednu nije posebno priželjkivao.

“Ne postoji nešto, niti je ikada postojalo nešto što sam grčevito hteo ili želeo. U tom smislu nisam neostvaren. Naiđe to samo, nešto novo što zahteva neki ne potpuno drugačiji pristup, ali nešto što otkrivam. Uglavnom je bilo tako, ali opet, bilo je i uloga koje su po karakteru slične. E sad, tu ne može glumac pošto-poto da bude drugačiji – e sad ću da lepim brkove ili da farbam kosu. Jer iznutra to sve ide”, rekao je Diklić.

Prema njegovim rečima, kada bi ga neko pitao šta želi da igra – rekao bi da ne zna.

“Hteo bih da radimo dobar scenario, s dobro napisanim ulogama. Tu sve počinje, ako su dobro napisani scenario i uloge, to jest partiture nas glumaca, s tim da neko svira mekše neko tvrđe. Ja to želim - da je dobro napisano i da zaronimo u to, da se pomučimo, a za nešto konkretno ne znam”, naveo je Diklić.

“Voleo bih da igram nekog vitkog (smeh), jer mislim da je to jedini način da skinem ovaj suficit sa sebe”, završio je Diklić uz osmeh, pozdravljen velikim aplauzom mnogobrojnih novinara.

Rođen u Bjelovaru 1953. godine, Diklić je poznat i po ulogama u TV serijama: “Grlom u jagode” (1976), “Brisani prostor” (1985), “Balkan ekspres” (1989), “Otvorena vrata” (1995), i drugim.
Dobitnik je niza nagrada i priznanja za pozorišne i filmske uloge, a 2009. godine Udruženje filmskih umetnika Srbije dodelilo mu je nagradu “Pavle Vuisić” za ukupan doprinos filmskoj umetnosti.

Dušan Kovačević i Bogdan Diklić, foto: Damir Vujković

Nagradu “Aleksandar Lifka” 30. FEF Palić za izuzetan doprinos evropskom filmu dobili su, osim Diklića, i nemački reditelj Andreas Drezen i makedonski glumac Nikola Ristanovski, a to priznanje, ustanovljeno u čast jednog od pionira filma na ovim prostorima, biće im uručeno tokom jubilarnog izdanja Palićkog festivala.

Jubilarni Palićki festival biće održan do 21. jula na Letnjoj pozornici i u bioskopu Abazija na Paliću, kao i bioskopima Eurocinema i Aleksandar Lifka u Subotici, gde će prikazati više od sto filmova u 11 selekcija.

Prošle godine, Zlatni toranj za najbolji film 29. Palića dodeljen je ostvarenju proslavljenog rumunskog reditelja Kristijana Munđiua “Magnetna rezonanca”, a za režiju je nagrađen ukrajinski reditelj Dmitro Suholitki-Sobčuk za film “Pamfir”, koji je dobio i posebno priznanje žirija kritike. Najboljim filmom u programu Paralele i sudari proglašen je “Vizija leptira” Maksima Nakonečnija iz Ukrajine, koja je i bila zemlja u fokusu 29. Palića.

Festivalski sajt palicfilmfestival.com, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u prilogu (pdf)

*Foto: Damir Vujković

(SEEcult.org)