Emotivan oproštaj od Paskaljevića

Kolege i prijatelji oprostili su se 13. oktobra u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu od reditelja, scenariste i producenta Gorana Paskaljevića, podsećajući na njegov opus i ističući izuzetnost koja ga je krasila i kao velikog filmskog autora, i kao čoveka.

U prisustvu članova porodice Paskaljevića, direktor Kinoteke Jugoslav Pantelić pozvao je prisutne da minutom ćutanja odaju poštu velikom umetniku, koji je preminuo 25. septembra u Parizu u 74. godini. Inserti iz njegovih filmova podsetili su na deo stvaralaštva jednog od najznačajnijih autora srpske kinematografije, koji je ostvario i zapaženu međunarodnu karijeru, istican često na svetskim festivalima kao jedan od velikana evropskog filma. Kolaž  je završen izjavom Paskaljevića o uticaju boravka u Indiji, gde je snimao “Zemlju bogova” (2016). Kako je rekao u emisiji “TV lica kao sav normalan svet”, nakon boravka u Indiji drugačije gleda na život, jer je tamo “sve nekako mirnije, ništa nije dramatično, drugačiji je i odnos prema smrti koja se shvata kao deo života, nema tog straha i panike kao kod nas”.

Paskaljević na uručenju Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke, za vreme 48. Festa 2019, foto: Kinoteka

O Paskaljevićevom liku i delu govorili su glumica Svetlana Bojković, reditelj Darko Bajić, direktor fotografije Milan Spasić Papi, scenograf Miljen Kljaković Kreka, ambasador Francuske u Srbiji Žan Luj Falkoni, pozorišni reditelj Nebojša Bradić, pravnik Đorđe Sibinović i glumac Sergej Trifunović.

Svetlana Bojković izrazila je “bolan osećaj da nam je Goran nekako otet, naglo iščupan iz života, zato što je bio veliki umetnik koji je još mnogo toga mogao da podari i glumcima koji igraju u njegovim filmovima, a isto tako i širokoj publici do čijih je srca i duša duboko dopirao”. Ističući da su Paskaljevićevi filmovi “puni emocija, empatije, topline, nežnog humora, lirike”, ona je rekla da je ostvario bogato delo, ali da je imao još mnogo planova kojima je želeo da se posveti punom energijom i strašću, koja ga je pratila i u radu i životu.

“Proslavio je našu kinematografiju i samim tim i našu kulturu široko van granica naše zemlje, doživeo je širom sveta velika priznanja, odlikovanja, retrospektive. Mogao je biti zadovoljan”, rekla je Svetlana Bojokvić, koja je prvu ulogu odigrala upravo u njegovom filmu “Pas koji je voleo vozove” (1977). Kao momak je, kako je navela, bio “naizgled vrlo racionalan, duhovit, smiren, pragmatičan čak, ali je ustvari u sebi krio tananu ranjivost, duboku senzibilnost koju je uspevao da kroz svoje umetničko delo izrazi i upravo to je ono što je dopiralo do široke publike da prepozna njegove likove i priče, da se često i identifikuje sa njima”.

Darko Bajić je istakao da je bio počastvovan kada su se upoznali na Pulskom filmskom festivalu 1988. godine. Uz priču kako ga je Paskaljević potom vodio na festival u Rio de Žaneiru, Bajić je podelio sa prisutnima lična sećanja na njihova putovanja i prijateljstvo.

“Goran je stvorio mnogo filmskih likova, a zapravo je on filmski junak srpske kinematografije, sa 18 filmova u zemlji u kojoj se u proseku snima jedan film u šest-sedam-osam godina. Prvi je osnovao privatnu producentsku kuću i sam bio producent svojih filmova”, rekao je Bajić i citirao Paskaljevićevu misao: “Slobodu ne možeš imati ukoliko je stvarno, istinski ne želiš i potražiš”.

“To što se bavio producentskim radom i što je samo od toga živeo, možda najbolje pokazuje koliko je tragao za potpunom slobodom i svojih filmova i onoga kako, na koji način živi. U to vreme osnovati privatnu firmu bila je velika hrabrost. To je bio njegov slobodan prostor u kojem je mogao da govori, da iznosi svoje stavove i političke i kao čovek i reditelj. Bio je jedan od retkih kojima je profesija reditelj jedino zanimanje. Njegova egzistencija zavisila je od uspeha njegovih filmova i zato je neprestano bio u pokretu tragajući za novim idejama”, rekao je Bajić, dodajuću da su mu nagrade na festivalima otvarale vrata svetskih producentskih kuća, a strast za putovanjima i novim poznanstvima podgrejavala je njegov producentski dar.

Milan Spasić Papi prisetio se prve saradnje s Paskaljevićem pre gotovo 50 godina na snimanju kratkometražnog filma “Legenda o lapotu” (1972).

“Imao je gospodski nastup, divan odnos prema ekipi, prema svima sa kojima je radio, a glumce je obožavao. Prepoznao sam odmah u njemu neverovatan kreativni potencijal. Imao je talenat za likovnu umetnost i uvek se jako dobro pripremao, pravio je crteže, skice, male, ali dovoljne da pustiš mašti na volju i realizuješ ono što je zamišljeno na pravi način”, rekao je Spasić koji je sa Paskaljevićem snimio 11 igranih filmova, uključujući i poslednji “Uprkos magli” (2019).

Miljen Kljaković Kreka istakao je da je ne samo srpska, nego i svetska kinematografija izgubila filmskog velikana, reditelja koji je magijom pokretnih slika činio čuda, osvojio važne domaće i strane nagrade i srca publike.

“Bio je veliki profesionalac, majstor filmske umetnosti, a sa druge strane običan, jednostavan čovek koji je u sebi nosio dobrotu i empatiju”, rekao je Kreka, dodajući da je njihovo prijateljstvo počelo na snimanju “Varljivog leta ’68” (1984). “Sticajem okolnosti filmski putevi nam se posle nisu ukrstili, ali je to možda i bolje jer se pravo prijateljstvo učvrstilo van posla kojim se bavimo. Goranu sam bez rezerve verovao, nadam se i o meni. Kao svi pravi prijatelji bili smo iskreni. Nedostajaće mi naši dugi razgovori i njegova podrška, uvek u nameri da pomogne, da da najbolji savet”, rekao je gotovo kroz suze Kljaković.

Paskaljević je, kako je dodao, bio zaljubljenik u svoj posao, ali se bavio i drugim stvarima, pomažući onima koji su se ne svojom voljom našli na margini života. “Imali smo i zajedničku ljubav prema napuštenim kućnim ljubimcima o kojima smo se nesebično brinuli. Izgradili smo dva prva privatna azila za napuštene ljubimce. I to govori o njegovoj humanosti, o osetljivom ljudskom biću”, dodao je. “Tu svoju empatiju snažno je utiskivao u filmove. Pravio je male, budžetski skromne, intimističke i humane filmove, ali dosta snažne i emocijama nabijene. Nije čudo što su svi njegovi filmvi imali brojnu publiku. Ostavio je upečatljiv trag u filmskoj kulturi ove sredine, a isto tako i u evropskim i svetskim razmerama”, naglasio je Kljaković.

Ambasador Francuske u Beogradu Žan-Luj Falkoni izjavio je da je Paskaljević bio reditelj koji je najsnažnije simbolizovao francusko-srpsko prijateljstvo.  

“Veliki deo života proveo je u Francuskoj, gde je zasnovao i porodicu. Ponosan sam što ga je moja zemlja prihvatila 90-ih godina i što je on u Francuskoj našao slobodu, mogućnost i sredstva da izrazi svoje ideje. U Francuskoj je bio cenjen i priznat. Pored nagrada na najvećim festivalima, takođe je nosilac našeg visokog odlikovanja - Ordena umetnosti i književnosti, u rangu oficira”, rekao je Falkoni.

Kao gledalac Paskaljevićevih filmova, Falkoni je rekao da je bio “dirnut načinom na koji je on svoj slobodni duh izražavao u svim režimima, bilo u doba socijalističke Jugoslavije u ‘Posebnom tretmanu’ (1980) ili u ‘Buretu baruta’ (1998) u vreme (Slobodana) Miloševića”.

“U tim filmovima vidimo likove koji lažu sami sebe, koji su na neki način pomereni, koji izazivaju i sažaljenje, koji su i komični ili prosto imaju neko ludilo u sebi. Ipak svi ti likovi bili su i dragi zato u sebi nose ljudskost u jednom svetu koji je u stvarnosti i nekim ozbiljnim aspektima bio mnogo luđi od njih. Smatram da je ‘Bure baruta’ sa svojom galerijom likova za Beograd 90-ih isto ono što je ‘Dolče vita’ Federika Felinija za Rim 60-ih godina 20. veka. Za mene koji Srbiju otkrivam od pre godinu dana Paskaljević je, izvan oficijelne istorije, pokazao dušu Srba i samu Srbiju. Na tome sam mu zahvalan”, zaključio je ambasador Falkoni.

Nebojša Bradić je rekao da se sa dragim prijateljem Paskaljevićem poslednji put sreo pred njegov put u Pariz 25. avgusta.

“Znao je da smo skloni očajavanju zbog neizvesnosti koju bolest nosi i nije želeo da govori o tome. Do kraja je bio optimista”, rekao je Bradić, dodajući da je razgovor tekao uz vino o mnogim temama, o novom filmu koji je uveliko snimao u svojoj glavi, o neizbežnoj politici, koroni, privatnim stvarima...

“Poklonio sam mu biografiju Ive Andrića čiji su me podnaslov ‘Jedan evropski život’ i još ponešto u njoj podsećali na njega. Imao sam čast da u Britanskom filmskom institutu u Londonu 2010. otvorim Goranovu restrospektivu, kao i da evropskim parlamentarcima u Briselu zajedno predstavimo ‘Medeni mesec’ (2009), prvu srpsko-albansku koprodukciju. Goran je neverovatnom upornošću temeljno radio na približavanju pojedinaca, kultura i naroda, pokušavajući da integriše suprotnosti, da zlo pobedi dobrim”, istakao je Bradić, koji je u to vreme bio ministar kulture Srbije.

Nakon dugogodišnjeg bliskog poznanstva, druženja na festivalima i posebno u “Maderi”, kako je ispričao Bradić, život ih je spojio u trenutku teškom za njegovu porodicu, kada mu je Paskaljević sa suprugom Kristin  pružio ruku i utehu, te je tada “do kraja razumeo odakle dolazi toplina, plemenitost, duboka empatija i tako dobro u kadru uhvaćena patnja u Goranovim filmovima”.

“Naš Goran - Beograđanin, Nišlija, Parižanin, kosmopolita, živeo je jedan evropski život punim plućima i velikim srcem. Njegova umetnička zaostavština svojom estetikom, poetikom i humanističkom vizijom našla je mesto u najvažnijim svetskim arhivima, ali je i trasirala put do najmlađih generacija umetnika i gledalaca. Svom narodu i našim nevernim balkanskim prostorima Goran je podario filmove prožete lirskim  tonovima, socijalno osetljive, ideološki jasne, koji će ga svojim sadržajem, porukom i snagom trajno predstavljati”, istakao je Bradić.

Paskaljevićev prijatelj, pravnik Đorđe Sibinović govorio je o svom iskustvu “biti pored Gorana”.

“U svakom gestu Goranovo pouzdanje i potvrda da ste bitni stizalo je kao nedostajuća i žarko željena milost podrške. A kada ste bitni onome do vas, postajete bitni i ovome svetu i sebi”, izjavio je Sibinović.

Paskaljević je bio “umetnik, ličnost i karakter, uspeo je da ujedini ono što kod najvećih svetskih umetnika otvara dilemu mere vrednosti, da do sklada dovede ljudskost i umetničke rezultate, da svoj unutrašnji svet opredmeti umetničkim delom”, dodao je Sibinović.

Sergej Trifunović obratio se Paskaljeviću u prvom licu rečima: “Ti si bio moj prvi reditelj... Volim te, čoveče!”

Trifunović je ispričao kako ga je Paskaljević odveo u Njujork, gde su snimali “Tuđu Ameriku” (1995).

“Pokazao je svet meni, seljačiću iz Užica. Upoznao me sa fantastičnim ljudima. Pamtim svaki dan, svaki momenat. Usred najgore satanizacije Srbije i embarga uspeo je da napravi film sa ekipom iz 17 nacija, sa budžetom od pet miliona dolara”, rekao je Trifunović, podsetivši i na njihovu saradnju u “Buretu baruta”.

Nakon komemoracije u Kinoteci je prikazan digitalno restaurisani film “Poseban tretman”, koji je učestvovao u glavnom programu Kanskog festivala 1980. godine. Za ulogu u tom filmu u Kanu je nagrađena velika srpska i jugoslovenska glumica Milena Dravić, koja je preminula na današnji dan 2018. godine. U okviru projekta Vip Kinoteka, u saradnji sa kompanijom Vip mobile, sačuvan je od propadanja i Paskaljevićev film Varljivo leto ‘68”, koji je osvojio Gran pri žirija Festivala mediteranskog filma u Bastiji, kao i Gran pri i nagradu publike u Orleanu, a učestvovao je na mnogim međunarodnim festivalima i ostao jedan od omiljenih u regionu, sa replikama koje napamet znaju različite generacije filmofila.

Paskaljeviću je za vreme 48. Festa uručen Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke, koji mu je dodeljen zapravo 2019. godine, povodom 70 godina od osnivanja Jugoslovenske kinoteke. Tada je bio zbog bolesti sprečen da dođe na svečanost, na kojoj su Zlatni pečat primili i Srđan Karanović, Goran Marković, Lordan Zafranović i Rajko Grlić, takođe velikani filma sa ovima prostora, koji su vezani za Prašku školu.

*Foto: Jugoslovenska kinoteka

(SEEcult.org)