Granica mogućeg Tatjane Ilić

Srpska umetnica internacionalnog renomea Tatjana Ilić, nekadašnja studentkinja čuvenog Janisa Kunelisa (Kounellis), koja svoju umetničku poziciju locira na “aktivnoj margini”, predstaviće se 13. maja u Beogradu doktorskom izložbom “Na granici mogućeg/Performativne slike Tatjane Ilić” u galeriji Arte u Takovskoj.

Srpska umetnica internacionalnog renomea Tatjana Ilić, nekadašnja studentkinja čuvenog Janisa Kunelisa (Kounellis), koja svoju umetničku poziciju locira na “aktivnoj margini”, predstaviće se 13. maja u Beogradu doktorskom izložbom “Na granici mogućeg/Performativne slike Tatjane Ilić” u galeriji Arte u Takovskoj.

Tatjana Ilić stekla je umetničko obrazovanje na akademijama u Rijeci, Beogradu i Diseldorfu, gde je 1997. od Kunelisa i dobila majstorsko pismo, ekvivalentno tituli magistra u ovdašnjim klasifikacijama.

Zauzima specifičnu poziciju u domaćim umetničkim prilikama, kao jedna od retkih internacionalno značajnih umetnika čiji rad nije adekvatno vrednovan od ovdašnjih institucija, a to je i jedan od razloga zbog kojih je svoju umetničku poziciju definisala kao “poziciju aktivne umetničke margine”, navela je Ivana Benović, povodom izložbe “Na granici mogućeg”, čiji je podnaslov “Performativne slike sa pticama u termovizijskom foto-performansu”.

Ipak, okvir za taj proglas nisu bile samo lokalne prilike, već se ta pozicija definiše i u odnosu na obilje pojava u aktuelnim praksama, ali i teorijama savremene umetnosti i njenih globalnih i globalizujućih stremljenja, u kojim je prava kritička umetnost ona koja, negirajući urušavanje metanarativa i nepostojanje totaliteta, nudi rešenja umesto da samo postavlja pitanja.

To je ona metakritika koja je delom uvek subverzivna, pa samim tim i na margini, za razliku od kritičkih praksi savremene umetnosti koje, paradoksalno, sve više postaju mejnstrim, navela je Ivana Benović.

Prema njenim rečima, Tatjana Ilić je od prvih radova izvedenih 90-ih godina pod okriljem diseldorfske akademije, definisala takav stvaralački princip, ostvarujući u sopstvenom radu jedan mentalni i duhovni kontinuum koji se ne završava ni sa performativnim slikama kao njenom zasad poslednjem radu.

Performativne slike koje je izvodila u sinergiji sa pticama koje su, tehnički, njihovi autori, uspostavljaju liniju kontinuiteta sa jednim od njenih prvih radova, suzama uramljenim u betonski ram, suzama koje su se plakale u vremenu ranih 90-ih i koje su bile paradigma jednog traumatskog nervnog stanja koje je više nego lično.

U oba rada, kako je istakla Ivana Benović, mentalna energija autorke kontroliše stvaralački proces naizgled slučajnog otiskivanja na platnu ili papiru, suza ili traga krila visokoletača.

“To je energija koja se ponekad materijalizuje, kao što je ovde slučaj, ili pak ostaje nezabeležena, da struji u vidu prepoznavanja od strane lucidnog pojedinca koji uspe da je pronađe na nekoj frekvenciji”, navela je Ivana Benović, dodajući da je ta frekvencija ona “granica mogućeg” koju je u radu Tatjane Ilić prepoznao i Kunelis.

Ta energija, dodala je Ivana Benović, manifestuje se u nizu radova Tatjane Ilić: eksplozija koja je nastala u susretu znoja i natrijuma; tautološka situacija sa projekcijom projektora koji projektuje sam sebe, a kada nestane - ostaje reč “sećanje”; galerijski pod kao “toplo mesto” koje umetnica greje bosim stopalima; ptica koju je pustila da izleti iz njenih usta; sudar dva automobila koji na platnu ostavlja crni trag guma; orah koji je 90-ih u Diseldorfu nosila na leđima, sa korenom i sa nešto malo zemlje iz koje je isčupan, pa i njemu sličan klošar Viktor Nenadović koga je 2005. povela sa sobom u Firencu da bude živa slika ili skulptura na izložbi na kojoj su velika imena svetske scene savremene umetnosti odavala počast Mikelanđelovom “Davidu”.

Prema navodima Ivane Benović, ta ista frekvencija je ujedno i ona na kojoj Tatjana Ilić uspostavlja kontinuitet ne samo u okvirima sopstvene umetničke logike, već i sa logikama i mišljenjima drugih umetnika koji se takođe kreću po granicama aktivne margine i kojima predstojećom izložbom posvećuje svoje performativne slike, arije i rekvijeme kojima je sposobna da, po Kunelisovim rečima o njenom radu, “uzdigne tenzije, drame i melanholije, svirajući dan za danom na jednoj jedinoj žici”, virtuoznošću koja je daleko iznad tehničke.

Tatjana Ilić diplomirala je 1995. na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Velizara Krstića, a od 1994. do 2000. studirala je i magistrirala u klasi Kunelisa na Akademiji umetnosti u Diseldorfu, koja je negovala istraživačke, eksperimentalne, naučne, društvene, antropološke aspekte umetnosti, koji podrazumevaju i bitan aspekt kritiče svesti umetnosti, baštinu avangarde i neoavangarde 20. veka, kao i primere prethodnih vekova.

Posle studija, nastavila je internacionalnu karijeru učešćem na brojnim značajnim međunarodnim izložbama, na kojima je izlagala sa imenima koja su definisala i danas definišu umetničke prilike u Evropi i svetu.

Uvršćena je 2003. godine u Analitičku mapu svetskog performansa, u izdanju Evropskog instituta za performans u Esenu, a 2007. i u referentni “Leksikon za savremenu vizuelnu umetnost” nemačkog izdavača Saura.

Izmedju ostalog, autorka je i projekta “Frekvencije”, koji je započela 2007. razgovorom i zajedničkom izložbom sa Ilijom Šoškićem.

Radovi Tatjane Ilić nalaze se u kolekcijama Malksaten, Muzeja Polo u Firenci, Galerije Akademije umetnosti u Firenci, Muzeja Schlos Bernard u Diseldorfu, i drugim privatnim kolekcijama i muzejima.

Početkom marta predstavila se i izložbom sa Milanom Blanušom u galeriji Zvono, koja je bila vizuelni dijalog njihovih različitih umetničkih pozicija, a ujedno je otvorila niz simptomatično sličnih pitanja umetnosti u današnjem, prošlom i budućem vremenu. Izložbu je činio Blanušin rad "Lebt meine seele in einem fremdem land?” i “Rekvijem za prava umetnika?” Tatjane Ilić.

Izložba Tatjane Ilić u galeriji Arte biće otvorena do 3. juna.

Radovi Tatjane Ilić zastupljeni su i u Galeriji umetnika Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org

(SEEcult.org)