Haos kao uporište duha slobode i normalnosti

Galerija Haos obeležila je 25 godina postojanja otvaranjem izložbe crteža i mrdalica vajara Milije Nešića, uz podsećanje Predraga Pece Popovića i Dejana Atanackovića na značaj tog izložbenog prostora ne samo u oblasti kulture i umetnosti, već i kao jednog od uporišta slobodnog i kritičkog duha u Beogradu, pa i ostataka posustale nade u moguće promene nevesele stvarnosti. Značaj pobune, istine i hrabrosti istakao je i reditelj Goran Marković, koji je ovekovečio Nešićeve “Mrdalice” u filmu “Tajvanska kanasta”.

Novinar, rok kritičar i publicista Peca Popović i vizuelni umetnik i književnik Dejan Atanacković podsetili su 22. septembra na značaj Galerije Haos kao jednog od stecišta slobodnomislećih ljudi još od osnivanja sredinom 90-ih u Ulici cara Lazara, ali i po preseljenju u Dositejevu.

“Galerija Haos je osnovana u jednoj od najgorih godina naših života -  1995, kada smo bili pod sankcijama, kada je u okruženju bio rat, kada su u našoj sredini razni ljudi naoružavali mržnjom i šovinizmom”, rekao je Peca Popović, ističući da se u Haosu, s druge strane, “vršilo razoružavanje”.

Popović je istakao i specifičnost Haosa kao galerije koja neguje umetnost crteža, najstarijeg umetničkog izraza koji civilizacija kojoj pripadamo poznaje.

“Možemo reći 400 izložbi, više od 500 umetnika, možemo reći dve velike inicijative – ona pod imenom velikog slikara Miće Popovića, i velika inicijativa koju je Galerija Haos sprovela sa akademikom (Vladimirom) Veličkovićem”, naveo je Popović povodom nagrade za crtež za mlade umetnike.

Osim niza generacija mladih umetnika, koje je Galerija Haos afirmirala, to je, kako je dodao, bila i adresa “gde su bez stida i straha dolazili ne samo umetnici iz naše zemlje i sa ovog prostora, nego i umetnici iz sveta koje inače ne bismo imali priliku da vidimo”.

“Volimo Beograd zato što ludaci uspevaju da izdrže, uprkos svemu. To je mesto gde svaku svoju ideju možete da iznesete”, istakao je Popović, dodajući da osnivačica i direktorka Haosa Borka Božović i njena porodica “najbolje znaju cenu svega toga”.

Popović je istakao i prosvetiteljsku ulogu Galerije Haos, ukazujući i na simboliku njenog “puta od cara Lazara do Dositeja”.

“U Ulici cara Lazara smo gradili put u jednom vremenu, nadu i hrabrost, u Dositejevoj ulici pokušavamo da se setimo vrednosti koje je taj čovek doneo u Srbiju punu mraka i koju vrstu svetla je ostavio iza sebe. Galerija Haos ostavlja veliku prosvetiteljsku liniju iza sebe. Kada bude Muzej (crteža) nas neće biti, ali ćemo znati da smo živeli u jedno herojsko vreme”, istakao je Popović.

I Dejan Atanacković naglasio je značaj Galerije Haos kao uporišta normalnosti u teškim trenucima nedavne istorije, ali i danas.

“Svako od nas ovih dana i godina ima neka svoja uporišta i stalo nam je do tih uporišta, branimo ta uporišta, očekujemo da traju… Ova galerija je upravo jedno od tih uporišta nama kojima je Beograd sve više nalik na neku mapu razuđenih i raštrkanih mesta, kao neki arhipelag u kojem niču toksične betonske praznine. I to su mesta do kojih stižemo kao brodolomnici, borimo se za dah, dolazimo ovde jer znamo da tu žive neki ljudi kao što smo mi. Nažalost, znamo i da čim izađemo odavde, iz tih naših mesta – uporišta, tu napolju sve više i sve češće važe neki drugi zakoni, neka druga pravila, koja uspostavljaju režimski batinaši, vlasnici kockarnica, korumpirane vladike, i uopšte – tu živi neki čudan, drugačiji svet od onog na koji smo navikli”, rekao je Atanacković, napominjući da su te njegove reči samo “lament nad normalnošću, nad običnim stvarima i sećanjima – u krajnoj liniji – lament nad jednim gradom koji nestaje”.

“I zato smo u ovoj galeriji – zbog te nasušne potrebe za normalnošću i sećanjem, a večeras i zbog jednog sjajnog umetnika – Milije Nešića, umetnika koji je po svojoj prirodi, a rekao bih i po prirodi same umetnosti, ono što bi se moglo nazvati neminovnim disidentom, disidentom bez izbora, disidentom koji ne može da bude bilo šta drugo osim disident, sukobljen sa ponekad opipljivim, ponekad skrivenim nasiljem, ali nasiljem koje decenijama unazad, uz povremene varijacije, traje i opstaje u korenu našeg društva”, konstatovao je Atanacković.

“To su stvari koje su odavno prisutne u Milijinom radu, a evo danas, usred Beograda, svedoci smo toga kako se podiže onaj čudovišni lažni idol i ne mogu da se ne zapitam kako bi izgledao Stefan Nemanja u izvedbi Milije Nešića”, naveo je Atanacković, procenjujući da bi to verovatno bila neka mrdalica koja bi doprinela preispitivanju naše istorije i našeg autističnog odnosa prema njoj, te svakako isprepadala mnoge učmale umove.

Atanacković je u tom smislu istakao Nešićev slobodarski duh i smisao za humor u njegovim radovima.

“Neverovatno koliko te mrdalice, svedene na jedan pokret i promenljivost između dve-tri strane, zapravo nude to ogromno prostranstvo dvojakosti i nestvarnosti. Jer one, u krajnjoj liniji, i postoje da bi razdrmale posmatrača, da bi ga nasmejale i probudile njegovu slobodnu volju, a sve to zajedno – razigranost, i osmeh, i sloboda, pojmovi su koji su potpuno nepodnošljivi totalitarnom umu koji ovih dana sklapa onaj  neostaljinistički užas na Savskom trgu. Zato Miliju Nešića smatram umetnikom koji svojim radom daje primer ispoljavanja slobode, i koji se već decenijama maestralno bori upravo svojim najmoćnijim oružejm od kojeg strepe tirani, vlastodršci. To je jedno strašno moćno oružje, koje se zove smisao za humor”, poručio je Atanacković.

Reditelj Goran Marković, otvarajući izložbu, podsetio je na Nešićeve Mrdalice u svom filmu “Tajvanska kanasta” (1985), navodeći da su nosile istu političku poruku.

“Šta je u ‘Tajvanskoj kanasti’ spojilo Miliju i mene, jednog skulptora i jednog filmskog autora, pitao sam se tolike godine. Računao sam da je to, možda, jedna od stvari koja nam je zajednička - okrenutost pokretu. Mrdalice, na jednoj, i film (movie) na drugoj strani. Likovni predmeti na filmu obično deluju neubedljivo, mrtvo, ali Milijine skulpture, koje se kreću, bile su mnogo bliže mom mediju. Ili su to bile i identične političke poruke koje su njegove skulpture i moj film zajednički nosile?”, naveo je Marković.

Marković je istakao i da Nešićeva izložba u Galeriji Haos otkriva još jednu važnu dimenziju njegovog stvaralaštva, a to je pobuna.

“Čini se da je Milija ostao sam sa svojom pobunom protiv hipokrizije. Njegove Mrdalice nisu bile samo provokacija i prst u oko establišmentu,  nego istovremeno i krik protiv manipulacije i laži. Njegov ‘Dezinfromator’, koji je mesecima kisnuo u kalemegdanskom parku, opominjao je da dolazi ono vreme koje upravo sada živimo, jedino što to nije imao ko da shvati i iz toga izvuče pouku. Sada je kasno. Milija nas je na vreme upozorio ali nismo imali dovoljno pameti da shvatimo kako iza te naoko neozbiljne igračke leži strašna distopijska vizija. Milija Nešić je proživeo tužnu sudbinu pomalo neshvaćenog umetnika i radosni život nekog ko nije nikada lagao. Njegova direktnost je pogađala malograđane, ali mi ostali, koji to nismo, sa smeškom smo se divili njegovoj hrabrosti. On je ostao naš poštovani, omiljeni umetnik koji svojim delom ljudima vraća dostojanstvo. I kome je mesto baš u galeriji koja se zove Haos”, poručio je Marković.

Sam umetnik Milija Nešić poručio je, u duhu svog rada, da je “umetnost san koji ljudsko biće sanja u budnom stanju”.

“Borka svoj san sanja i ostvaruje već 25 godina i želim da njen san o Muzeju crteža postane stvarnost jednog dana”, izjavio je Nešić, zahvalivši Borki Božović na “hrabrosti da se decenijama bavi samo jednom disciplinom u umetnosti – crtežom”. Takođe, zahvalio je i "na ljubavi kojom je pripremila" njegovu retrospektivu crteža i mrdalica, kao i na pratećem tekstu povodom 70 godina njegovog rada.

Mnogobrojna publika, koja je za vreme samog čina otvaranja izložbe popunila Dositejevu ulicu – čekajući strpljivo da uđe u galerijski prostor u skladu sa merama zaštite od virusa korona, imala je priliku da pogleda i video prezentaciju kolekcije Galerije Haos – fundusa za budući Muzej crteža.

Foto: SEEcult

Izložba Milija Nešića otvorena je do sredine oktobra.

*Intervju sa Borkom Božović povodom 25 godina Haosa

(SEEcult.org)