Intelektualno dečaštvo Eka

Italijanski pisac i intelektualac Umberto Eko, koji je preminuo 19. februara u 85. godini, bio je autor čije su knjige izmenile predstavu o istorijskim romanima, ali i nadahnule mnoge druge autore širom sveta, među kojima su i američki Den Braun i Boris Akunjin u Rusiji.

Eko je najpoznatiji po romanu “Ime ruže” iz 1980. godine – filozofskom  detektivskom romanu o manastirskom okruženju koji je preokrenuo predstave evropskih čitalaca o tome šta je istorijski roman i na šta je sve sposoban.

Uticajni intelektualac, semiotičar, stručnjak za srednji vek, posebno evropski, Eko je bio jedan od savremenih Italijana čije je ime poznato svima. Ne samo da je bio vrhunski stručnjak u oblasti semiotike i srednjeg veka, Eko je bio poznat i po umeću da formuliše i potkrepi citatima Dekarta ili Platona i bilo koje drugo važno pitanje ili aktuleni događaj, od ratova u Siriji i Ukrajini do snimanja novog filma o Džejmsu Bondu.

Pre svega Eko je bio pisac, autor svetski čuvenih istorijskih bestselera.

Ako bismo, u duhu Nobelovog komiteta, koji poslednjih godina nije krio da  je “motrio” na Eka, pokušali da formulišemo u čemu se u suštini sastoji zasluga tog pisca za svetsku književnost, odgovor bi mogao biti: Eko je prvi umeo organski da spoji zabavnu književonst, beletristiku, sa “visokom” literaturom. I time je faktički nastao postmodernizam u evopskoj književnosti.

Oštroumni, složeni i višeznačni književni slojevi, sastavljeni od poznatih i nepozantih citata koji zahtevaju od čitaoca beskonačnu pažnju i duboku erudiciju, bili su poznati i ranije – uzmimo na primer jetku “Belu vatru” Nabokova, zagonetne pripovesti Borhesa, ili pripovedačke umne vratolomije Žorža Pereka, Džojsovog “Uliksa”…

Današnjem čitaocu, koji je navikao da svake godine dobije po jednu novu knjigu Uelbeka ili Akunjina, teško je predstaviti kakvu je izbezumljenost  izazvala 1980. godine pojava romana “Ime ruže”. U njemu se, s jedne strane, sa enciklopedijskom pouzdanošću, strogošću i preciznošću, vaspostavlja život manastira iz XIII veka, obilato citiraju učeni muževi srednjovekovlja dok se rasplamsavaju njihove skolastičke rasprave, a s druge strane se u manastirskim obitivalištima, “dokapitalizovanim” misterioznim ubistvima i zapaljivim ljubavnim sobitijima, zbivaju  scene koje sa budnom pažnjom prate čitaoci modernog vremena. Taj Ekov roman “zaposeo” je više nivoa, rasprostrt je na više ravni iz kojih se “emituje” filosofski smisao koji doseže do aluzija na savremenost.

Za jednog 48-godišnjeg profesora semioteke to nije bilo nimalo spontano, nego svesno sazdana strategija, što je i potvrdio u eseju koji je sledio roman: “Zabeleške na polju ‘Imena ruže’” koji je postao otvoreni manifest postmodernizama.

Kasniji podebeli romani Eka - “Fukoovo klatno” o teoriji zavere, “Ostrvo dana pređašnjeg” o srednjovekovnom plemiću, “Tajanstveni plamen kraljice Loane” i “Baudolino”, učvrstili su njegovu reputaciju intelektualca koji ume,  i, što je još značajnije, to ne smatra delom ispod svog dostojanstva, da pripoveda “prostim ljudima” o složenim problemima koji zaokupljaju jednog intelektualca.

Roman “Tajanstveni plamen kraljice Loane” o čoveku koji je izgubio pamćenje nakon nezgode ispao je, za mnoge neočekivao, po mnogo čemu autobiografski, i zbog toga je nepravedno zapostavljen.

Eko je tako skinuo neprobojni oklop svoje učenosti pokazavši da ne strahuje od mogućnsoti da se demonstriranjem erudicije izgubi njegova sopstvena ličnost.

Za Ekov šesti roman “Praško groblje” moglo bi se reći da je tradicionalniji pošto u njemu autor ponovo po svim registrima premeće evropsku istoriju,  ovog puta istoriju ksenofobije, konspiratologije. Prenaseljen je pritom aluzijama na druga dela, kako tuđa, tako i sopstvena.

Ako je istina da je talenat večita mladost, a genije večito detinjstvo, onda je Umberto Eko, kao pisac, zastao negde u sredini - u večitom intelektualnom dečaštvu.

Ponekad se njegova filološka raspojasanost i istorijsko pomodarstvo i kicošenje preobilno izlivaju (kabalistički epigraf u “Fukoovom klatnu” i naslov jedne glave u tom romnau je, ustvari, originalni naziv knjiga iz XVII-XVIII veka), stvarajući mu dvosmislenu reputaciju hladnokrvnog manipulatora koji kompiluje svoje tekstove kao kompjuterske programe.

Ali, kao da namerno nastoji da se stekne takav utisak, ovaj nedostižni  intelektualac, oštroumni erudita, povremeno je u svojim knjigama to nedvosmisleno i priznavao.

Takav je slučaj, na primer, objašnjen u traktatu o prevodu “Kazati skoro to isto” koji glasi: “Ponekad zadajem sebi pitanje: ne pišem li ja romane samo da bih sve te odlomke, citate, pojmove, priuštio samom sebi? Pri tome se osećam kao slikar koji ukrašava svilenu tkaninu i usred kovrdža cvetova i malenih štitova ucrtava jedva primetna početna slova imena svoje drage. Ako ih ne primećuje čak ni ona, to nije važno, jer se svi postupci nadahnuti ljubavlju preduzimaju bez ikakve koristoljubivosti”.

Branko Rakočević