Ispraćen Ejdus, bard srpskog glumišta

Komemoracija povodom smrti doajena srpskog glumišta Predraga Ejdusa održana je 8. oktobra u prepunom Narodnom pozorištu, u prisustvu članova njegove porodice, kolega, prijatelja i poštovalaca, koji su se prisetili njegovih mnogobrojnih dramskih uloga, strasti prema profesiji i nesvakidašnjoj energiji kojom je plenio i na umetničkoj sceni i u životu.

Nakon odavanja pošte minutom ćutanja, o velikom daru i izuzetnoj posvećenosti Ejdusa govorili su upravnik Narodnog pozorissta Dejan Savić, reditelji Vida Ognjenović, Tatjana Mandić Rigonat, Jagoš Marković i Egon Savin, glumci Svetlana Bojković, Hana Selimović i Gordan Kičić, te direktor Drame NP Željko Hubač, dok se poetskim sećanjem (u audio snimku) od oca oprostila Vanja Ejdus, takođe glumica Narodnog pozorišta.

Dejan Savić je rekao da su Ejdusa kolege cenile, a publika obožavala, a navodechi neke od njegovih oko 200 uloga, istakao je Ejdusovu “privrženost, ljubav, odanost, posvećenost, identifikaciju sa svojim poslom, zanatom, strašću, a to je bila gluma, dramska umetnost”.

Podsetivši da je bilo perioda kada je igrao i po 27-28 predstava mesečno, Savić je istakao “ogromu energiju i ogromnu moć transformacije Ejdusa koji je u svakoj ulozi bio originalan, različit, a uvek svoj”.

“Bio je i izuzetan pedagog (na Akademiji umetnosti), stvorio je nekoliko generacija sjajnih mladih glumaca. Krajnje ozbiljno je posmatrao život, promišljao na širem planu pozorište, umetnost, kulturu. Kao upravnik bio je ozbiljan, odgovoran i savestan, jedan od uspešnijih i značajnijih u istoriji ove kuće”, rekao je Savić i najavio da će NP, čiji je Ejdus bio jedno vreme i upravnik, naći načina da njegovo ime ostane trajno sačuvano.

Svetlana Bojković je podsetila na prijateljstvo sa Ejdusom iz gimnazijskih dana, kada ga je pozvala da učestvuje u jednom recitalu, a bio je toliko uspešan da su svi zajedno primljeni u Dadov.

“Ogromna količina rada podstrekivana strašću, radoznalošću, istraživaštvom i ljubavlju stvorila je od Peđe Ejdusa velikog, raskošnog glumca nepresušne enrgije. Voljen i cenjen od kolega, od svojih studenata, od publike, bio je jedinstven i neponovljiv. I moj izvanredni, čest i beskrajno drag partner”, rekla je Svetlana Bojković, dodajući da je Ejdus uspevao da punim plućima živi i ono što zovemo normalnim životom i osnovao divnu porodicu.

Ejdus se, kako je kazala, godinama hrabro odupirao bolesti. “Vodio je neviđenu borbu kojoj smo se svi divili“ i do pred sam kraj je imao planove za nove uloge, istakla je ona.

Vida Ognjenović je rekla da je verovala da će Ejdus “i ovoga puta nadigrati smrt kao pre 15-ak godina” i da će se vratiti na scenu da ispriča kako je taj okršaj izgledao.

“Videlo se da kopni, ali on to nije priznavao. Divila sam mu se što je imao taj iznutra šaržirani impuls života koji se nije dao slabosti”, rekla je Vida Ognjenović i dodala da je Ejdus živeo, radio i mislio daleko od svake običnosti. “Nastanio se na sceni gde je mogao da oneobičava sve čega se dotakne. Scena je bila njegova prava životna sredina. Njoj nije prodao nego posvetio svoju dušu. Na njoj je postizao nezamislivo, na njoj je doživeo jedan vid svevremenosti koju na drugi način nije mogao da iskusi. Na njoj je ispitivao svet i preuređivao ga u jedinstvene i nepredvidive oblike sledeći svoj ogromni talenat”, rekla je Vida Ognjenović.

Za Tatjanu Mandić Rigonat prva asocijacija na Ejdusa je “zaljubljenost u život i sposobnost življenja na sceni u magiji brisanja linija između onoga ja jesam i onoga glumim da sam”.

“Bio je glumac prirodnosti preobražaja u sudbinu lika koji igra. Strastvena kombinacija žara, nerva i intelektualnosti. Glumac jasne misli i temperamenta i neumorne radoznalosti”, rekla je ona. Napominjući da “gluma za njega nije bila eskapizam” istakla je da “itekako hrabro javno govorio o vremenu u kojem je živeo”.

“Jasno, direktno i drčno je govorio i o ulogama i o smislu pozorišta i o politici. Imao je talanat za život bez straha od senki”, rekla je Tatjana Mandić Rigonat.

Jagoš Marković je kazao da je Ejdus “bio član svih pozorišta, i onih u kojima nije igrao, bio je to svojom odanošću teatru i svojom ljubavlju”.

“A bio je i prvak svih pozorišta svojom vrednošću umetničkom, svojom igrom. Bio bi, a za mene to i jeste, i prvak Old Vika, MHAT-a, Berliner ansambla, Dramatena. Sreća je naša što je volja neba bila takva da ga mi gledamo i da srećni i ponosni radimo sa njim. Ne sećam se probe ili predstave na kojoj nije bio briljantan, na kojoj nije dao sve što ima i može. A njegovo sve bilo je zaista ogromno”, naglasio je Marković.

Egon Savin je zahvalio Ejdusu na svim likovima u predstavama koje su napravili zajedno.

“On ih je čudesno oživljavao, neki od njih su urezani duboko u kolektivno sećanje našeg teatra, a bili su deo naše intimne stvaralačke zavere“, rekao je Savin opisujući likove doktora Draha (Šovinistička farsa), Kir Janje, Porfirija Petroviča (Zločin i kazna), Oblomova, Glembaja...

“Najzad dragi prijatelju, hvala ti za osvetoljubivog i ranjenog Šajloka u ‘Mletačkom trgvcu’. Sećam se tvoje bezmerne tuge u glasu i očajničke žudnje za osvetom. Bili su to zvuci bola kakvi mogu da odjeknu samo iz grla Šajloka čiji preci pamte hiljade godina mučeništva. ‘Džesika, dete moje’ - bio je to ropac duše koja pada na kolena pred kapijama neba. Hvala ti što smo napravili zajedno ‘Mletačkog trgovca’. Bili smo to dužni Šekspiru i našim jevrejskim precima”, rekao je Savin.

Smrću Ejdusa, kako je konstatovao Savin, “pala je zavesa na jedno razdoblje u istoriji srpskog pozorišta, razdoblje velikana scene”.

Hana Selimović je navela da ovih dana sluša i misli o raskoši Ejdusovog talenta, neutaživoj želji, neodoljivom humoru, visprenom i duhovitom bezobrazluku, ali iza te linije i o stidljivom i osetljivom čoveku, uz jednu reč koja se u svim tim pričama pojavljuje, a to je - neponovljiv.

“Šta je to što te je stvorilo baš takvim? Svaki od imenitelja zvuči kao premali da obuhvati sve to. Ni strast, ni želja, ni ego, volja, talenat, rizik, prkos, etika, ništa od toga ne zvuči dovoljno. Onda sam, gledajući u tvoju ćerku, odjednom razumela da postoji samo jedna sila dovoljno jaka da te vodi putem koji si ti birao. Ljubav, Peco. U tebi je bilo ljubavi tako čiste i naivne, tako snažne, uraganske da je rušila sve pred sobom i iznova sve stvarala. Samo ljubav je mogla da čini takva čuda kakva si ti činio, na sceni i u životu”, rekla je Hana Selimović.

Gordan Kičić je govorio o saradnji sa Ejdusom, koga je znao još kao dečak, kada ga je zvao čika Peca, a posebno o predstavi “Amadeus”, u kojoj je igrao Mocarta, a Ejdus Salijerija. Ispričao je i anegdotu sa proba o međusobnom zadirkivanju i nadimcima.

“Kakva je to bitka bila. Sve je bilo beskrajno duhovito. On je bio sarkastičan, a zapravo je tražio provokaciju, impuls, voleo je da se nadigrava. Naši likovi su baš bili u takvom odnosu. Hemija koju smo napravili tokom proba bila je neponovljiva. Uživali smo u svakoj predstavi, a on je umeo da mi kaže: Mali, bio si sjajan u onoj sceni gde sam ja bio genijalan”, ispričao je Kičić, pominjući da se u to vreme Ejdus razboleo.

“Ali se nije predavao, i dalje smo igrali, a on bi u tefter pored proba i snimanja upisivao raspored hemoterapija kao normalni sastavni deo radnog dana. Imao je glad za životom, u pozorištu se predavao u potpunosti i bio beskrajno hrabar. Bio je bard”, rekao je Kičić.

Željko Hubač je istakao da je Narodno pozorište dobilo veliki broj telegrama saučešća iz zemlje i regiona, te naveo poruke Slobodana Unkovskog, Igora Samobora, Dina Mustafića, Nikole Ristanovskog, Zlatka Svibena, kao i pozoriša sa Cetinja iz Zagreba i drugih.

*Foto: Narodno pozorište

(SEEcult.org)