Istorije u raspravi
Ars Magistra Vitae Est (Umetnost je učiteljica života): Istorije u raspravi Vahide Ramujkić
Piše: Maja Ćirić
Vahida Ramujkić je vizuelna umetnica iz Beograda koja skoro 10 godina boravi u Barseloni, gde uz Laju Sadurni, osniva kolektiv Rotor (2001-2007). Ovaj kolektiv pokreće seriju projekata na granici umetnosti i aktivizma koji se bave urgentnim društvenim procesima u Barseloni i šire. Neki od njenih individualnih radova su i knjige "Schengen bez muke" (2006) i "Oluja, povratak kući i druge strašne priče za decu" (2009).
Nekada smo svi živeli na tlu SFRJ, koja je podrazumevala interpeliranje pojedinaca u istu ideološku matricu. Udžbenici iz istorije SFRJ bili su reprodukcija te matrice. Onda su usledili turbulentni događaji devedesetih koji su uticali na restrukturiranje i rekonstituisanje interpretacija nacionalnih istorijskih perioda - u odnosu na nove i kontradiktorne ideološke matrice.
Za sve one koji su rođeni i odrasli u staroj Jugoslavij, poražavajuće ili ohrabrujuće iz perspektive istorijskih udžbenika, jeste činjenica da je u periodu nakon raspada zemlje, jugoslovenski period često smatran interupcijom u pravolinijskom razvoju nacionalnih država. Rašomonijada koja je usledila u trenutku kada je nacija postala ponovo osnovni filter u regionu, istovremeno kada je Evropska unija težila konstituisanju kroz kategorije transnacionalnog građanstva, bila je evidentna, ali nije bilo načina da se stvori zona vidljivosti za sve različite opise događaja.
Vahida Ramujkić, dobitnica glavne nagrade 52. Oktobarskog salona za rad Istorije u raspravi, osmislila je radikalno drugačiju formu institucije - onu koja može da interveniše i radi u situaciji nesigurnosti, pre nego da bude njen efekat ili da samo reaguje na nju [1]. Projekat je nastao iz svesti da je jugoslovenski primer zgodan za razmatranje zato što je “konflikt svež, zasnovan na ličnom svedočanstvu o menjanju istorije”. On je otpočeo akumuliranjem udžbenika iz regiona stare Jugoslavije, tokom ekspedicije Lost Highway, biblioteka je prvi put oformljena u Omladinskom centru Crna kuća u Novom Sadu, a radionica je prvi put realizovana u okviru SPAPORT bijenala u Banjaluci, da bi nova izdanja doživela na 52. Oktobarskom salonu, zatim u okviru projekta samoobrazovanja Učitelj neznalica u CZKD-u, na izložbi Spaceship Jugoslavija u Berlinu 2011. godine. Celokupna bibilioteka je već godinu dana smeštena u prostoru knjižare CZKD, gde je aktuelno dostupna za konsultaciju.
Ta institucija koja zove se Istorije u raspravi insularna je, procesualna i participatorna umetnička praksa, zasnovana na povlačenju dijagonalne linije između različitih disciplina na način da je istovremeno umetnički, estetski i politički gest. Ona se odvija u kontekstu biblioteke sastavljene iz istorijskih udžbenika za učenike osnovnih i srednjih škola. Udžbenici u biblioteci se dele na tri dela, prema prelomnim istorijskim događajima koji su promenili našu sliku sveta, a to su period do “zida” (1989, pad Berlinskog zida), period između “zida” i “tornjeva” (2001. kada je pogođen World Trade Center u Njujorku) i perod posle “tornjeva” – jer ovi događaji donose bitne promene u shvatanju realnosti i dotadašnjih istorija.
Pored biblioteke koju posetioci mogu da konsultuju, radionica podrazumeva procesualno suočavanje u kojem učestvuje približno jednak broj pripadnika različitih nacija, tako što se u svakom kontekstu iznova osvrće na privatne istorije, ali i na ključna i kontradiktorna mesta kolektivne istorije. Suočavanje ili konflikt, jednom rečju polemika, πολεμικός (polemikos) - od starogrčke reči “polemos” ( u osnovnom značenju: rat), ukazuje na mesto gde se različite ideološke pozicije bore za moć i suverenitet. Ali, umesto borbe za prevlast, umetnost ovde deluje kao polje novih mogućnosti i komparativne analize. Ona deluje kao posrednik koji uspeva da barem privremeno razreši polemiku na način da ne produbljuje konflikte, već da ukaže na nesvodivost i nepredvidivost društvenih ravni koje opstaju u istom geo-političkom okviru. Ona suočavanjem niza novonastalih vizualizacija ličnih mentalnih mapa konstatuje i kreira proširenu, ali ne i unilateralnu javnu sferu, i istovremeno ostavlja dovoljno prostora da njeni mnogostruki potencijali budu realizovani.
Pod pretpostavkom da je savremena institucija nesigurna pozicija, Ramujkićeva artikuliše nesigurnost tako što kreira fleksibilne rasprave i alternativnu kartografiju, konstruiše ih kao mnogostrukost i oslobađa neograničeni potencijal koje kreiraju privremeu zonu vidljivosti za različite interpretacije.
Insularnost koja se ogleda u privremenim radionicama koje najčešće gostuju na teritoriji rigidnih i statičnih institucija, utiče i na unošenje dinamike u institucionalni krajolik, dajući im identitet i konzistentnost, mogućnost za uspostavljanje komunikacije, saradnje i konflikta.
U toj novonastaloj javnoj sferi osvetljen je, po svedočenju Ramujkićeve, na primer nesporazum vezan za Kosovsku bitku i Kosovski boj. Radionica u kojoj su učestvoavali i Srbi i Albanci, ukazala je na mogućnost poređenja ta dva događaja: ono što je Srbima 1389. godina - to je Albancima bila ta 1999. Kod Albanaca u vezi sa tim događajem postoji prošireni narativ na osnovu koga se utemeljuje kosovski identitet, dok srpski identitet crpi energiju iz mita o Kosovskom boju. Ono što je takođe upadljivo jeste da se nekim događajima daje mnogo prostora. U srpskoj verziji 1999. godina se gotovo uopšte ne pominje, dok je u kosovskim udžbenicima taj događaj detaljno objašnjen u više lekcija. Drugi primer, koji je jako upadljiv, jeste onaj koji se tiče ambivalentnih osnivačkih mitova – Slovena i Ilira. Udžbenik VI razreda sa Kosova je u 80 odsto posvećen Ilirima, a Sloveni se pominju u jednoj lekciji, zajedno sa ostalim narodima koji su došli na Balkansko poluostrvo. U srpskim je situacija obrnuta.
Kada su u pitanju udžbenici Srbije i Hrvatske, na primer, ono što je domovinski rat, u srpskim udžbenicima je oružana agresija, Hrvati bi rekli TZV (takozvana) RSK (Republika Srpska Krajina), a u srpskim udžbenicima se to više skoro ni ne pominje. O operaciji "Oluja" i ratu u Hrvatskoj više se može saznati iz hrvatskih udžbenika, nego iz srpskih. S druge strane, u hrvatskim udžbenicima se dosta prostora posvećuje kritici komunističkog režima.
Istorije u raspravi efekat su "popustljivosti" [2] kao karakteristike koja omogućava umetnosti da uspostavi relacije različitih disciplina filozofije, sociologije, politike itd. Raspravu ne bi trebalo shvatiti samo na osnovu različitih ontologija istorijskih događaja, jer je njena suština u konstuisanju dijagonalne linije koja u sebi podrazumeva kritičko propitivanje onoga što znamo [3].
Kriticizam, u svojoj osnovnoj definiciji, podrazumeva pronalaženje greške, a to u ovom slučaju znači da autorka i učesnici radionice osvetljavaju jaz koji nastaje između različitih interpretacja istorije. Različitost je, na osnovu iskustva u ovim radionicama, duboka i ne može lako da se prevede. Sveska koja referira na srpsko-albansku situaciju zato ima naziv Istina / Evërteta, pri čemu je akcenat na razlomku, kao na znaku koji ukazuje na neprevodivost režima znanja.
Kritičnost, koja po definiciji teži da sugeriše nove prostore, ostvarena je u činu proširenja javne sfere i u činu njene objektivizacije. To ne znači da nacije neće ostati zarobljene u specifičnosti svog tumačenja istorije i da neće težiti da zaštite svoju verziju. To takođe ne znači da je čin prevođenja moguć u cilju pronalaženja kompromisnog rešenja. To znači da će sve te istorije zajedno kreirati jednu novu javnu sferu u kojoj je koegzistencija moguća, koja se realizuje u komparativnim istorijskim tumačenjima čiji uvid pružaju sveske nastale u okviru radionica. U zavisnosti od svojih dispozicija, čitalac je u mogućnosti da, nakon uvida u različite verzije, donese sopstveni sud. Te verzije su različite i na nivou fontova koji su korišteni, ali i na nivou različitih rukopisa sa kojima su ostvareni komentari u sveskama.
Umetnička praksa Vahide Ramujkić uspela je da uspostavi i organizaciju bez kraja, ali i da organizuje ono što nije moglo biti drugačije organizovano. Ovako postavljen projekat ilustruje tezu da moć ne traži više opravdanje od institucija i njihovih funkcija, već operiše na golim uslovima akcije ili opštim mogućnostima života. Istorije u raspravi, kao i većina Vahidinih projekata, nije banalan niti pojednostavljen. Komuniciraju sa širim krugom ljudi koji, uprkos različitostima, jedni druge ne isključuju. Ovakva umetnička praksa ne obavezuje se prema jednoj posebnoj instituciji umetnosti ili zadatku, već traži legitimitet od javnog mišljenja i etičke ispravnosti, nema fiksiranu referencu već traži da se menja iz dana u dan [4]
Procesualnost radionica koje su realizovane kao insularni događaji u okviru institucionalnih struktura, te koegzistencija zasnovana na različitim i nepomirljivim interpretacijama, aspekti su koji doprinose performativnosti Istorija u raspravi. Transnacionalost koju u ovom, ali i ostalim projektima Ramujkićeva realizuje, (na primer: Dokumentarni vez, koji je predstavljen u predgrađima Barselone, Kaira, Bristola i Beograda) nije pomirljiva, ali jeste realno suočavanje.
Ramujkićeva deluje iz intelektualnog polja i stremi organizaciji novih institucionalnih formi, a na taj način stvara prekoračenje zatečene normativnosti. Produkcija koja se realizuje skoro istvoremeno sa prezentacijom, edukacija, dijaloška i participatorna recepcija umetničkog rada, dinamična proizvodnja znanja, kolaboracija, samo-organizacija, fleksibilnost, interdisciplinarnost, relativna autonomija umetničke prakse, sadržaj pre nego okvir, sveske umesto kataloga, karakteristike su koje doprinose progresivnoj emancipaciji polja kulturne produkcije u odnosu na postojeći poredak i norme. U tom smislu se ovaj projekat može smatrati kao regionalni odjek Novog institucionalizma, koji je određen kao “absorbcija institucionalne kritike iznutra koja izlaže i suprotstavlja se ideološkim i disciplinarnim strukturama kroz koje su umetnost i društvo uposredovane u institucijama”.
Pretpostavimo li da je umetnost danas, kao kritička alatka koja je u poziciji da bude instrumentalizovana od samog predmeta svoje kritike: moći, kapitala, i opštih društveno-političkih uslova, Istorije u raspravi su mesto gde je svest o neizbežnoj instrumentalizaciji “slobodne volje” u neoliberalnom kapitalizmu unapred osvešćena. Ovaj projekat, zbog činjenice da ne tvrdi šta je istorijska istina, niti manipuliše sopstvenom istorijom, na neobičan način izaziva tu neizbežnu insturmenatalizaciju.
Pojedinačne radionice Istorije u raspravi celina su za sebe, ali već realizovane i buduće radionice (koje planiraju uvodjenje perspektiva na istu temu iz drugih nacionalnih istorija u regionu, poput Turske, Grčke, itd), zajedno iscrtavaju jedinstvenu teritoriju, koja je zasnovana na mogućnosti suživota različitih kognitivnih arhitektura i konsekventnoj cirkulaciji suprotstavljenih i ranije međusobno isključivih ideja i slika.
Ako, po Badiou, političke događaje naknadno razvrstava istorija, a umetnost pokušava vratiti moć njihovom intenzitetu, u ovom slučaju to je izvršeno kroz koegzistenciju različitih kolektivnih i ličnih verzija istorije. Način na koji je ovim umetničkim projektom formirana nova teritorija događajima daje ponovni intenzitet.
[1] Neilson Brett and Rossiter Ned, Towards a Political Anthropology of New Institutional Forms in Everything Under Heaven is Total Chaos, Gothenburg, Stokcholm, Vienna, Fall 2010
[2] Simon Sheikh, Public Spheres and the Functions of Progressive Art Institutions
[3] Kristeva Julia, Institutional Interdisciplinarity in Theory and Practice: an interview, Alex Coles and Alexia Defert, eds., The Anxiety of Interdisciplinarity, De-, Dis-, Ex-, v.2, London: Black Dog Publishing, 1997, pp. 3-21
[4] Neilson Brett and Rossiter Ned, Institucije više nisu instutucije, npr. Univerzitet je izgubio monopol na proizvodnju i kontrolu znanja na isti način na koji je država izgubila monopol na produkciju i kontrolu zakona ili fabrika na kontrolu proizvodne ili ekonomske vrednosti.Ovde možete preuzeti sveske nastale na prethodnim radionicama:
1. Naša najnovija istorija, svezak sa radionice Spaport, Banja Luka
2. Migrations and Expulsions, Raumschiff Yugoslavia, NGBK, Berlin
Pri pisanju ovog teksta konsultovan je intervuju sa umetnicom na Slobodnoj Evropi, kao i arhiv Sveske
*Maja Ćirić je nezavisna kustoskinja i umetnička kritičarka, građanka je Beograda i transnationalrepublic.org