Izazovi nezavisnih prostora kulture

Predstavnici nezavisnih kulturnih i društvenih centara u regionu, od kojih neki postoje i više od 20 godina, suočavaju se sa sličnim izazovima u pogledu upravljanja prostorima i obezbeđivanja njihove održivosti, zbog čega su prinuđeni da stalno preispituju svoje delovanje i pronalaze nove modele (samo)organizovanja, a povezuje ih i to što, za razliku od zapadnoevropskih kolega, najčešće nemaju sagovornike među lokalnim vlastima sa kojima bi mogli da stupe u dijalog o rešavanju problema, uključujući i regulisanje pravnog statusa.

Upravo ta ključna razlika u odnosu na zapadnoevropske zemlje, u kojima je skvotiranje nekorišćenih, najčešće industrijskih javnih prostora započeto još 70-ih godina, a u međuvremenu je legalizovano i zdušno finansijski podržavano iz evropskih fondova, poslužila je kao povod za inicijativu za novo umrežavanje nezavisnih kulturnih centara na Balkanu radi jačanja kapaciteta, povećanja vidljivosti i zagovaranja promene kulturnih politika kako na lokalnom, tako i na evropskom nivou.

Primeri manje-više uspešnih borbi pojedinačnih samoorganizovanih centara kulture u regionu izneti su na konferenciji koju je Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) organizovala tokom vikenda u Magacinu u Kraljevića Marka u Beogradu, kulturnom centru koji je dostupan svima na principu otvorenog kalendara i deljenja resursa, a iako je još pre deset godina namenjen organizacijama civilnog društva u kulturi, njegov status ostao je pravno neregulisan.

Magacin je nedavno postao 67. član TEH-a (Trans Europe Halles), najveće evropske mreže nezavisnih kulturnih centara, na čijoj je konferenciji u Puli u maju ove godine i ponikla ideja o stvaranju podmreže samoorganizovanih kulturnih i društvenih centara u regionu Balkana, suočenih sa manje-više sličnim problemima i nemogućnošću njihovog rešavanja zbog odsustva sagovornika na strani lokalnih vlasti.

Prvi mrežni sastanak planiran je za proleće 2018. godine u Beogradu ili Zagrebu, a kako je rekla Irena Boljunčić Granin iz Rojca u Puli, koja je u Magacinu predstavila TEH, uspeh te inicijative zavisi od njenih samih aktera i spremnosti za udruživanje i zajedničke aktivnosti.

Učešće Rojca i drugih nezavisnih kulturnih centara u regionu u mreži TEH bilo je važno, između ostalog, i zbog međunarodnog pozicioniranja i povezivanja sa Evropom – što ovdašnji “političari vole”, posebno tokom procesa evropskih integracija. Sama mreža imala je uspone i padove, a poslednja kriza bila je pre dve godine, kada se TEH počela baviti pitanjima koja nisu bila najrelevantnija za članove iz Jugoistočne Evrope, pa je došlo do nesuglasica u pogledu političkog angažovanja i reagovanja mreže na aktuelne događaje u društvu.

“Mi živimo u jednom svetu, oni u drugom… Oni imaju stabilna sredstva finansiranja i uplašili su se mogućnosti da u vremenu krize izgube velike novce vezane za fondove Evropske komisije…”, rekla je Irena Boljunčić Granin. U tom smislu, kako je navela, neophodno je bolje pozicioniranje u odnosu na pitanja koja pokreću zapadni nezavisni kulturni centri, koja po pravilu ulaze i u evropske strategije, dok specifičniji i drastičniji problemi nezavisnih kulturnih centara Jugoistočne Evrope, pa i nekih zemalja EU u Istočnoj Evropi – poput Češke i Poljske, ostaju van tih agendi.

Deo tih problema mogao se čuti na panel diskusijama u okviru konferencije u Magacinu, tokom kojih su razmenjena raznolika, a po mnogo čemu i slična iskustva različitih inicijativa, kolektiva i aktera u vezi sa modelima (samo)organizovanja, izazovima sa kojima se suočavaju i dometima uticaja na širu društvenu zajednicu kojoj su i posvećeni.

Uz predavanje arhitekte Ive Čukić iz kolektiva Ministarstvo prostora o ulozi privremenih urbanih praksi u aktiviranju prostornih resursa, te  panel “Zašto nam nije uspelo?”, na kojem su različite probleme u vezi sa korišćenjem i pronalaženjem prostora za delovanje izneli predstavnici Roga iz Ljubljane, Kombinarta iz Šapca i Punkta iz Nikšića, program konferencije obuhvatio je i rad u tematskim grupama u cilju zajedničkog mapiranja relevantnih tema za funkcionisanje samoorganizovanih prostora kulture u regionu, kao i diskusiju “Od inicijative do institucije”, uz učešće predstavnika Rexa iz Beograda, Rojca iz Pule, CK13 iz Novog Sada i samog Magacina u Kraljevića Marka.

Dok se pojedini kolektivi, poput Kombinarta i Punkta suočavaju sa problemom pronalaženja prostora u kojem bi delovali, drugi se – poput Roga i Magacina, bore za očuvanje svojevremeno skvotirane bivše fabrike, odnosno nekadašnjeg Nolitovog skladišta namenjenog 2007. godine nezavisnoj kulturnoj sceni.

Autonomni centar Rog, uz podršku javnosti, uspeo 2016. godine da spreči rušenje nekadašnje fabrike i zatvaranje tog alternativnog kulturnog i društvenog centra, a u toku je sudski spor sa ljubljanskim gradskim vlastima koji je privremeno odložio mogućnost deložacije korisnika tog prostora na 12.000 kvadratnih metara, koji deluje već deset godina. Rog u formalnom smislu ne postoji kao pravno lice, a prostor koristi 15 kolektiva, uz umetnike u nekoliko pojedinačnih ateljea.

Prema rečima Mateja Kavčića, odbrana Roga bila je jedan od većih javno-političkih događaja u Ljubljani prošle godine, koji je izuzetno propraćen u medijima, pa je to po svemu sudeći i sprečilo gradske vlasti da očiste taj prostor, podignu mu cenu i potom realizuju neki od projekata koje vremenom, inače, menjaju, pa je među poslednjim idejama otvaranje umetničke škole.

Neuspeh borbe za Rog, kako je naveo Kavčić, bilo bi pretvaranje tog prostora u “nešto neprepoznatljivo”.

“To jeste prostor, ali je i socijalna fabrika. Propao bi ako ne bi bilo više mogućnosti da ljudi tu dođu, razgovaraju… Jer, to je prostor slobode. nema pravila – možeš da smisliš šta ćeš da radiš. To je životna zajednica, i to bi bilo šteta da nestane”, rekao je Kavčić.

KC Punkt u Nikšiću, koji je 2015. godine oživeo deo ogromnog prostora nekadašnjeg Doma vojske (22.000 kvadratnih metara), morao je da odustane od tog poduhvata zbog nepostojanja bezbednosnih uslova, a sudbina ogromne zgrade i dalje je neizvesna jer se, kako je rekla Miljana Peković, sa opštinskim vlastima “nikad ne zna na čemu ste”. Lokalne vlasti i same su odustale od svojevremenog otvaranja centra za razvoj tehnologije “Tehnopolis” u tom prostoru, a sada im je cilj da se osposobi 10% tog prostora za upotrebu, uz mogućnost eventualnog korišćenja još 20%, dok će preostalih 70% ostati nepristupačno za sada. “Cilj je da prikažu da i oni žele da taj prostor profunkcioniše. Možda će i nama dati da sredimo jedan deo, ali kada je reč o lokalnim vlastima, imamo veliku rezervu”, rekla je Miljana Peković, ukazujući na velike administrativne prepreke za bilo kakav suštinski pomak, ali i na probleme neaktivnosti samih aktera nezavisne kulturne scene, pa i izvesnu konkurenciju koja u tom smislu postoji, što opstinske vlasti pokušavaju da iskoriste po principu “zavadi pa vladaj”.

Ipak, održavanje koliko-toliko dobrih odnosa sa lokalnim vlastima potrebno je zbog pojedinaca koji su unutar sistema spremni da zaista pomognu, mada nisu na pozicijama da donose odluke, rekla je Miljana Peković.

Specifičnu političku situaciju u Šapcu, gde je na lokalnom nivou na vlasti opozicija vladajućoj koaliciji na republičkom nivou, pokušava da iskoristi Kombinart, koji je za sada uspeo da sačuva lokalni Dom JNA od rušenja, ali je i dalje u potrazi za prostorom za rad i za sada više deluje na otvorenom – kroz projekte uličnih galerija i druge aktivnosti.

“Uspeh je što smo zaštitili Dom JNA, ali je neuspeh u tome što nemamo kapacitet da uđemo i zadržimo ga. Nas četvoro-petoro to ne može, a čim pomenete ljudima da postoji mogućnost dolaska policije, pa i hapšenja, svi se sklanjaju…”, rekla je Milena Ognjanović iz Kombinarta.

Prostor postaje i novi problem Kulturnog centra Rex koji, posle procesa restitucije i vraćanja zgrade Jevrejskoj opštini, treba da se preseli do 1. marta 2018. godine na novu lokaciju za kojom još traga.

CK13 je po pitanju prostora miran, jer je u specifičnoj poziciji delovanja u kući koja je pre deset godina, sticajem okolnosti, kupljena na projektnoj bazi upravo za potrebe tog centra, odnosno za stvaranje platforme za različite organizacije koje se bave kulturom, neformalnom edukacijom, aktivizmom…

Osim istraživanja načina na koje je najbolje odgovoriti na spoljne uticaje, nezavisni kulturni centri, odnosno organizacije koje okupljaju, suočeni su i sa potrebom stalnog (samo)preispitivanja sopstvenog delovanja i unutrašnjih odnosa, kao i modela za uključivanje novih aktera, a iskustva u tom pogledu takođe su različita, mada imaju i sličnosti.

U Rojcu u Puli, koji je skvotiran pre dvadesetak godina, a čine ga različite organizacije koje imaju pojedinačne ugovore sa gradskim vlastima, isprobano je nekoliko modela unutrašnjeg organizovanja koje se ispostavilo neophodnim upravo iz potreba pronalaska načina na koji se suprostaviti “spoljnem neprijatelju”, odnosno obezbediti da gradske vlasti, kao vlasnik zgrade, da zaista u nju i ulažu i osigurati da novac koji se zarađuje u tom prostoru bude adekvatno iskorišćen. Tako je 2012. godine osnovan Savez udruga Rojca, u koji je ušlo dvadesetak od oko 110 organizacija koje koriste prostor. Nešto ranije je postignut i dogovor sa gradskim vlastima o osnivanju savetodavnog tela sastavljenog od po tri člana svake strane, koje odlučuje o novcu, odnosno pre svega o investicijama u zgradu. Model do koga se došlo razlikuje se po mnogo čemu od jedinstvenog primera javno-civilnog partnerstva oličenog u zagrebačkom Pogonu Jedinstvo, jer se ne odnosi na programsku delatnost, već samo na tehnička pitanja upravljanja zgradom i finansijama, rekla je Irena Boljunčić Granin.

Magacin, s druge strane, funkcioniše poslednje dve godine prema određenim pravilima ustanovljenim novim modelom funkcionisanja koji je definisala Asocijacija NKSS, nakon javne rasprave, a zasnovan je na principu otvorenog kalendara i dogovora o deljenju raspoloživih prostornih i tehničkih resursa i termina. S druge strane, Magacin je ostao u pat poziciji zbog neregulisanog statusa i odsustva spremnosti gradskih vlasti da u tom pogledu učine pomak. Tako i Dom omladine Beograda, gradska institucije koja je formalni administrator Magacina, i dalje plaća struju, jer odbija da legitimiše taj prostor kao centar nezavisne kulturne scene, iako ga programski ne koristi, niti ulaže u održavanje zgrade.

Osim propitivanja modela unutrašnjeg organizovanja i upravljanja nezavisnim prostorima kulture, organizacije uključene u te procese svesne su da je neophodno i stalno ispitivanje sopstvenog vrednosnog okvira od kojeg se krenulo i šire konteksta delovanja, koji se menja pod različitim političkim, ekonomskim i tehnološkim uticajima.

Prema rečima Nebojše Milikića, urednički tim Rexa, koji je odgovoran za oko 40% programa u tom kulturnom centru, dok su ostali programi gostujućih organizacija, pokušava od početka da ostane dosledan izvornim principima B92 iz 90-ih, u okviru kojeg je nastao, odnosno sloganu “Istinu na sunce!” U tom smislu se i bavi projektima koji se, između ostalog, odnose na socijalni položaj kulturnih radnika ili veze između klasne strukture i fašizacije današnjeg društva.

Svojevrsni nastavak razgovora o prostorima za potrebe društvene zajednice, nakon konferencije u Magacinu, biće 28. novembra u Centru za kulturnu dekontaminaciju – na predavanju i promociji knjige “Kooperativni grad: Ekonomija zajednice i finasiranje prostora za potrebe građana” (Funding Cooperative city) dr Levente Poliaka, koje Ministarstvo prostora organizuje u okviru serijala "Ka drugačijem gradu".

Biće reči o prostorima za potrebe zajednice, kako se organizovati, koji su mehanizmi rada sa institucijama i kako napraviti ekonomski održive modele funkcionisanja tih prostora.

(SEEcult.org)