Jovana Tomić: Pozorište je satkano od hijerarhija i elitizma

Rediteljka Jovana Tomić, dobitnica nagrade “Bojan Stupica” za režiju predstave “Kretanje” Bitef teatra, kaže u intervjuu za SEEcult.org da je u pozorištu danas malo prostora za mlade i/ili neafirmisane, koji zato moraju da se naoružaju sa mnogo strpljenja i upornosti da ne bi odustali od svojih želja, prioriteta i afiniteta. Govoreći o pandemiji, rediteljka predstava “Moj muž”, “Kabare Nušić”, “Livada puna tame”, “Midlseks”... primećuje da je ljudsko postojanje svedeno na rad i brigu o bližnjima, a najgore je što smo se na to navikli. Profesionalno, za Jovanu Tomić ovo je bio jako značajan period, jer je, iako u teškim uslovima, sa brojnim odlaganjima, uspela da realizuje sve projekte. Smatra da su se institucionalna pozorišta dobro borila tokom ove dve godine kako bi repertoari opstali, dok Ministarstvo kulture, kako ocenjuje, nije uradilo ništa značajno, pa mu predlaže da počne da se bavi svojim resorom.

Jovana Tomić društvo u Srbiji ocenjuje kao konzervativno, patrijarhalno i mačističko, koje ismeva žrtve, a glorifikuje nasilnike, a čini joj se da će još mnogo vremena, truda, rada i borbe biti potrebno da se stvari pomere sa mrtve tačke. To je prosto slika nas, male zemlje zatucanih ljudi, siromašne toliko da je cena pozorišne karte nepristupačna većini stanovništva, navela je Jovana Tomić.

Uručenje nagrade "Bojan Stupica" Udruženja dramskih umetnika Srbije, Bitef teatar, foto: Vukica Mikača

– Šta ćete sada kada ste praktično na pragu karijere dobili “Stupicu”? Hoćete li se penzionisati ? :)

Jovana Tomić: Napraviću pauzu koja nije uzrokovana nagradom, već premorom usled nemanja pauze u radu više od godinu dana. Zbog korone su se termini premijera non stop pomerali i sve je bilo nepredvidivo i naporno, tako da ću sada da napravim pauzu za odmor i pripremu za dalje projekte.

– Da li je istina da je život mladih ljudi danas zbog korone sličan životu penzionera, da je društveni život zamro? Imate li utisak da vam epidemija krade jedan deo mladosti?

Jovana Tomić: Epidemija nas je sve svela – i mlade, i stare, na brigu o našim bližnjima koji su bolesni, i na posao. Sve ostale aktivnosti nisu neophodne zbog rizika od korone, ili nisu u potpunosti dostupne, a na kraju dana, nije ni uživanje npr. otputovati negde sa konstantnom brigom o zarazi. Tako da, kada se ljudsko postojanje svede na rad i brigu, to je dosta depresivno. A najgore je što smo se na to i navikli.

– Kako ste se snašli u ovoj epidemiji, Vi lično, a kako kao umetnik?

Jovana Tomić: Krizne situacije su test ko zapravo treba i hoće da ostane kraj tebe, i obrnuto. Epidemija je bila stresna, ali na ličnom planu je to jako značajan period za mene. U pozorištu, paradoksalno, uspela sam da realizujem sve projekte, u teškim uslovima, sa brojnim odlaganjima, a imala sam i sreće.

– Šta od mera poštujete, varate li imalo na tu temu?

Jovana Tomić: Poštujem ono za šta znam pouzdano da su propisane mere, malo je to sve postalo apsurdno.

– Šta Vam totalno nema smisla u epidemiji? Kako Vam zvuče rečenice tipa: “Nikad ništa više neće biti isto”...?

Jovana Tomić: Ja verujem da je ovo jedna u nizu katastrofa koje nas čekaju. Uništili smo planetu na kojoj živimo i to se sad vraća. I bojim se da je tek počelo.

– Kako se pozorište snašlo za ove dve godine? Ko se snašao, ko nije, kakvu je ulogu u svemu tome odigralo Ministarstvo kulture i informisanja Srbije?

Jovana Tomić: Institucionalna pozorišta su se borila i stvarno su pokazala spremnost i želju da repertoari opstanu. Organizovana je pomoć za umetnike frilensere, realizovale su se predstave na temu epidemije. Ministarstvo kulture nije uradilo apsolutno ništa značajno.

– Šta bi trebalo da budu prioriteti Ministarstva kulture i informisanja? Imate li kakav predlog za njih?

Jovana Tomić: Imam predlog da počnu da se bave svojim resorom, jer su na periferiji interesa države, što je u odnosu na strukturu vlasti razumljivo i očekivano tako da, zapravo, nikakvi saveti tu ne mogu da pomognu.

– Tokom prethodne dve godine otvorile su se mnoge rane ovog društva za koje nismo ni znali da postoje, ili bar javnost nije znala, iako ima indicija da su neki krugovi znali za njih. Šta se još može očekivati od društva čiji je osnovni ton pitanje: “Zašto je ćutala do sada?”

Jovana Tomić: To je dokaz da smo u konzervativnom, patrijarhalnom, mačističkom društvu koje ismeva žrtve, a glorifikuje nasilnike zato što su javne ličnosti ili prosto muškarci, autoriteti. Kada se pomene feminizam – prevrće se očima i mnogo će vremena, truda, rada i borbe biti potrebno da se stvari pomere sa mrtve tačke. To je slika nas, male siromašne zemlje zatucanih ljudi.

– Oliver Frljić tvrdi “da pozorišni sistem normalizuje nasilje koje dovodi do zadovoljavajućeg finalnog proizvoda, tj. predstave”. Šta mislite o toj tvrdnji? Ima li istine u njoj? Da li ste prošli kroz neku vrstu tog normalizovanog nasilja?

Jovana Tomić: To može da važi za pozorište, ali i za zdravstvo, pravosudni sistem, obrazovne institucije itd. Najstrašnije je što žene ni ne znaju da prepoznaju neke oblike nasilja, jer smatraju da je to normalno, navikle su. Ja nisam silovana, ali sam bila izložena raznim oblicima emotivnog i verbalnog nasilja još od studija. Pozorište je satkano od hijerarhija i elitizma, i malo je prostora u njemu za mlade i/ili neafirmisane. Pre svega, potrebni su strpljenje i upornost, neodustajanje od svojih želja, prioriteta i afiniteta.

– Mnogi domaći reditelji nastoje u svojim biografijama da imaju što više dela i autora koji su azbuka i abeceda svake pozorišne škole, neizbežni deo pozorišne literature. To pribegavanje klasicima nekada je i pokazatelj koliko je malo čitaju savremeni autori. Šta Vi, npr, čitate od savremenih regionalnih autora? Čiji glas pratite?

Jovana Tomić: Čitam sve – klasiku i savremene komade, i ne shvatam te podele. Mislim da je pitanje tema koje nekog okupiraju i interesuju. Da li sam ja loša rediteljka ako kažem da nemam potrebu da režiram Hamleta? Stvar je lična, autorska, a pozorišne abecede neka ostanu za registratore biblioteka. Od savremenih autora u regionu ima mnogo važnih imena – Olga Dimitrijević, Tanja Šljivar, Dimitrije Kokanov, Maja Pelević, Filip Grujić, Staša Bajac... Mogla bih još da nabrajam.

– Pozorište demontira razne mehanizme: nasilja, patrijarhata, raznih izopačenosti društva, ali se stalno obraća maltene istoj publici, mahom ne onima kojima je pozorišna poruka namenjena, jer tih nema u publici. Čemu onda služi taj dijalog sa “pogrešnom osobom”?

Jovana Tomić: Srbija je siromašna zemlja u kojoj je cena pozorišne karte nepristupačna većini stanovništva. Teme koje se adresiraju ljudima koji u pozorište ne dolaze je neki vid samodovoljnosti autora, fetišizacija radničke klase, npr. to je danas dosta popularno u kontekstu levih politika. Kada se oštrica usmeri na pozorišnu klijentelu, itekako se otvaraju tabu teme, ali tu se mora biti autokritičan, jer toj grupaciji mahom pripadamo i mi autori.

– Ovdašnji intelektualci često se kriju iza salonskog anarhizma, aktivizam ispoljavaju tviteraštvom i svet ne vide dalje od Beograda i Novog Sada. Kako taj svet razume Vaša generacija? Za šta se vredi boriti, šta mislite?

Jovana Tomić: Mislim da svako ima individualna polja borbe, koja su nekada vidljiva u većim grupacijama, na protestima npr, ali ima i onih nevidljivih javnosti, što ne znači da su nepostojeće. Opasne su generalizacije, oduvek je bilo salonskih anarhista, ali i ljudi koji menjaju stvari. Mnogo je i pozicija između ove dve krajnosti, tema je kompleksna.

– Kada smo kod aktivizma, gde biste vi izmestili spomenik Stefanu Nemanji i ispod čijeg biste bilborda otvorili Evropsku prestonicu kulture?

Jovana Tomić: Ja ne bih da odgovorim na ovo pitanje.

*Naslovna fotografija: privatna arhiva

(SEEcult.org)

*Podrška: Međunarodni fond za pomoć organizacijama u kulturi i obrazovanju 2021. nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova, Gete instituta i drugih partnera: www.goethe.de/relieffund