• Search form

02.03.2019 | 19:53

Kako vratiti kulturu u medije?

Kako vratiti kulturu u medije?

Sve izraženije odsustvo kulture u medijima u Srbiji prevashodno je posledica tržišnog modela funkcionisanja javnog informisanja i trke za profitom, zbog čega je važna uloga javnih servisa, ali se od Ministarstva kulture i informisanja očekuju i mere koje bi i na ukupnom medijskom prostoru nadomestile “nedostajući sadržaj” – kako je kultura označena u novom Nacrtu medijske strategije. Iz Ministarstva poručuju da su svesni problema, ali da nemaju mogućnost da utiču na uređivačku politiku medija. Ujedno, navode Vladu Srbije kao pravu adresu za odgovor na više ključnih pitanja koja su postavljena na diskusiji “Brisanje kulture iz medija u Srbiji”, a odnose se i na sudbinu nacrta strategija za kulturu i medije, kao i godišnjeg konkursa za medije za 2019. godinu, koji još nije raspisan, a trebalo bi da doprinese pluralizmu u medijskoj oblasti, pa i u izveštavanju o kulturi.

Prema rečima državnog sekretara za informisanje Aleksandra Gajovića, Ministarstvo već dva meseca čeka da se Vlada Srbije izjasni o predlogu izmena i dopuna Pravilnika o sufinansiranju projekata u oblasti javnog informisanja, pa zbog toga još nije raspisan ni ovogodišnji konkurs.

“Ako mene pitate, to je trebalo još u decembru da bude... Ne kritikujem Vladu Republike Srbije, čiji sam i ja član, ali čeka se već godinu dana da na redosled dođe i Predlog strategije razvoja kulture… Mi smo u oktobru–novembru (2018) sa medijskom zajednicom i predstavnicima OEBS-a izvršili dopune i izmene Pravilnika o sufinansiranju medijskih sadržaja... a 10. decembra smo taj dokument predali Vladi. Do danas odgovor još uvek nemamo o tom aktu. Zašto? Ne znam”, rekao je Gajović u dvočasovnoj diskusiji održanoj 1. marta u Magacinu u Kraljevića Marka u Beogradu, u kojoj su učestvovali i donedavna dugogodišnja urednica kulture u Studiju B Nada Petronijević, čiji je nedavni odlazak iz te privatizovane gradske RTV stanice i bio povod za razgovor, zatim glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS-a Nebojša Bradić, urednica u Radio Beogradu 2 Ljubica Krminac, kao i Vesna Milosavljević iz portala SEEcult.org i Svetlana Đolović iz Radioaparata, te Marijane Cvetković iz Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije kao moderatorka.

Gajović je dodao da bi raspisivanje medijskog konkursa po stalnom pravilniku bilo nekorektno, jer je radna grupa mesec dana na oko deset sesija pripremala izmene i dopune.

“Pravilnik je zaista jako dobar, mnogo je bolji nego onaj prethodni. Znači, odgovor na to pitanje je - da, hoćemo da raspišemo konkurs za medijske sadržaje, ali kada dobijemo pravilnik koji se u ovom trenutku nalazi... ne znam da li je u zakonodastvu, ili u kabinetu premijerke Ane Brnabić. Znači, to je adresa, a Ministarstvo je spremno sutra da raspiše”, rekao je Gajović, koji je tokom diskusije ponovio i da Ministarstvo zbog zakonskih ograničenja nakon povlačenja države iz vlasništva medija ne može da utiče na programske sadržaje, pa ni na strukturne promene u preostalim medijima u kojima je država većinski vlasnik, kao što je slučaj u Večernjim novostima, koje su najavile ukidanje dodatka za kulturu.

Prema rečima Gajovića, samom činjenicom da je Zakonom o javnom infomirsanju i medijima predviđeno da se država povlači iz vlasništva medija na snazi je upravo to da država “ne može da se meša u deo uređivanja, bilo da je u pitanju kadridranje ili strukturno pitanje kada se ugasi neka redakcija”.

“Iskreno, kada se bilo koja redakcija ugasi, ja to vrlo emotivno doživljavam. Lako je srušiti nešto, a mnogo teže je podići i kvalitativno podržati da bude još bolje”, rekao je Gajović, navodeći i da ideja da kultura bude vidljivija u srpskim medijima nije nova, već je “neprekidno prisutna i u opticaju je”. Dodao je da, međutim, jedno od pitanja na koje nema pravi odgovor, već “samo ličnu slutnju” jeste to “da li imamo uopšte publiku za kulturu, ali i predstavnike medija koji imaju dovoljno obrazovanja da svoje impresije na pravi način prenesu drugima”.

Gajović je rekao i da Ministarstvo ne može da utiče na rad Regulatornog tela za elektronske medije (REM), jer je osnovano na osnovu odluke Skupštine Srbije.

Konstatujući da su u medijima “tabloidizacija i rijaliti programi baš uzeli maha”, Gajović je napomenuo da “nema ništa protiv tih sadržaja”, ali da su mu “kulturni sadržaji i događanja znatno više u fokusu” i da se zato u misiji afirmacije kulture nikada ne treba predavati. “Odgovornost za položaj kulture u medijima bila i biće na svima nama”, istakao je Gajović, koga su iz publike više puta pitali tokom diskusije šta uopšte Ministarstvo može da uradi.

Prema njegovim rečima, Ministarstvo ne može da utiče ni na ubrzanje odlučivanja Vlade Srbije o aktima koje joj podnosi, ali se stalno interesuje.

“Neću da kažem da svakodnevno kontaktiram nadležne kolege i pitam kad će… Ali odgovor je: ‘Sačekajte još malo, biće’… I ministar Vladan Vukosavljević se interesuje. Normalno da nam je stalo da to što prođe da bismo mogli po novim pravilima da radimo. Nismo indolentni, ni slučajno, interesujemo se… Neću da kažem da pritiskamo – hajde da raspisemo konkurse, da imamo strategiju kulture, pa da izmenimo Zakon o kulturi itd, ali nastojimo da tu stvar ubrzamo”, rekao je Gajović.

Ministarstvo kulture, kako je naveo, ne može da utiče ni na konkursno sufinansiranje medijskih sadržaja na lokalnom nivou, iako izaziva burne reakcije stručne javnosti. “To je bolno pitanje zato što i do nas dolaze informacije da se ne radi niti po pravilima, niti po zakonu. Ali, mi ne raspisujemo (konkurse), to raspisuju lokalne zajednice, i mi nad tim nemamo baš nikakvu nadležnost”, rekao je on, dodajući da svaki učesnik konkursa, ako smatra da mu je povređeno pravo, može da se obrati Ministarstvu da bi dobio informacije “šta mu valja raditi”.

Nacrt medijske strategije za period do 2023. godine koji konstatuje, inače, da veliki deo ciljeva iz ranijeg strateškog dokumenta u toj oblasti ( koji je važio do 2015) nije ispunjen, trebalo bi da bude usvojen u prvoj polovini ove godine, a prema rečima Gajovića, nakon toga bi usledile izmene sva tri medijska zakona. Na osnovu tih izmena bi bio poboljšan i položaj novinara, uključujući i one koji se bave kulturom.

Ipak, kako je konstatovao, i pored nove strategije, i izmenjenih zakona, problem će ostati njihovo sprovođenje.

Gajović je u kontekstu unapređenja vidljivosti kulture u medijima posebno naglasio ulogu javnog servisa.

RTS je tokom diskusije i pohvaljen više puta za programski deo sadržaja koji je posvećen kulturi i umetnosti, a prema rečima Nebojše Bradića, najveći izazov za tu medijsku kuću jeste da zadrži kapacitet koji ima, posebno zbog tendencije da se broj zaposlenih smanjuje.

Kao tri najvažnije aktivnosti kulturno-umetničkog programa RTS-a, Bradić je naveo prenos kulturnih događaja koji su ponekad privilegija prestonice, a trebalo bi da budu dostupni gledaocima širom zemlje, zatim plasiranje informacija na dnevnom planu, što se čini pre svega u formi Kulturnog dnevnika, koji ima gledanost od oko pola miliona ljudi, te produkcija emisija magazinskog tipa različitog profila i posebnih emisija koje se kreiraju upravo zahvaljujući znanju i talentu ljudi iz televizije, kojih RTS još uvek srećom ima.

Da situacija sve izraženijeg odsustva kulture u elektronskim medijima nije samo odlika Srbije, pokazuje nedavno istraživanje na evropskom nivou, kojim je obuhvaćeno 38 zemalja, odnosno više od 1.500 radija, od kojih se čak oko hiljadu svodi samo na emitovanje play liste, a svega oko 150 ima informativni program. Udeo kulture je 3%, rekao je Bradić, prenoseći i da je prošle godine, kao član žirija na dodeli Prix Italia, prisustvovao panelu o budućnosti javnih servisa na kojem je izražena velika zabrinutost za njihov položaj u Evropi, jer se u utakmici sa novim platformama jednostavno povlače.

“U tom smislu uloga javnih servisa je još važnija, jer prave programe koji su nacionalno važni – u oblastima kao što su nauka, kultura, obrazovanje i umetnost, i upravo zato je na svima nama da pojačavamo tu ulogu i pokušavamo da je podignemo na viši nivo”, istakao je Bradić, koji je naglasio i da sve privatne televizije u Srbiji sa nacionalnom frekvencijom imaju obavezu da emituju program iz kulture, jer je to bio uslov da dobiju dozvolu.

“Oni to ne rade ili rade nešto potpuno naopako”, rekao je Bradić, koji je napomenuo i da mu, za razliku od državnog sekretara, smeta sadržaj koji se emituje u okviru pojedinih medija sa nacionalnom frekvencijom i u tabloidima, a budući da se Ministarstvo ne meša u uređivačku politiku medija, ovakvi razgovori su, kako je dodao, prilika da se izrazi to neslaganje i da se zauzme stav da u medijima koji još imaju tu vrstu sadržaja programi treba da budu što kvalitetniji i dostupniji.

Kao primer brisanja kulture iz medija nakon privatizacije, u diskusiji je istaknut slučaj novinarke i urednice Studija B Nade Petronijević, koja je čitav radni vek provela u toj nekadašnjoj gradskoj stanici, doživevši promene niza direktora, urednika i društvene atmosfere uopšte. Nedavno je ostala bez posla, a Studio B praktično bez kulture.

Od 80-ih godina, kada su u Studiju B bili pojedinci koji su mlađe kolege motivisali da dostižu njihovu visoko postavljenu lestvicu, dogodilo se urušavanje celog koncepta. “Danas ne postoje ljudi od kojih može da se uči, ali ni mladi koji su za to uopšte zainteresovani, već se samo traži prečica do mikrofona, odnosno ekrana”, rekla je Nada Petronijević, navodeći da je očekivala da će posle petooktobarskih promena 2000. godine stvari krenuti na bolje, ali je upravo u vreme “sličnomišljenika” došlo do promena termina emisija iz kulture, odbacivanja potrebe za lektorima, insistiranja na life style sadržajima… Privatizacija Studija B dovela je do gašenja redakcije, odlaska ljudi ili otpuštanja, pa je radio ostao na kraju samo sa jednim toncem.

“Moj odlazak je pod formom tehnoloskog viška. Sama sam se zapravo prijavila. Više nije bilo tonca koji bi me pratio… Postalo je besmisleno raditi u tim uslovima”, rekla je Nada Petronijević.

Ljubica Krminac sa Radio Beograda 2, koja je na prošlom Sajmu knjiga vodila sličnu diskusiju o kulturi u medijima, rekla je da javni servis, bez obzira što ima specifičan status u medijskoj sferi, aposlutno proživljava sličnu sudbinu kao i komercijalni mediji, a pritom ima obavezu da ima i informativnu, i edukativnu, i zabavnu funkciju, i da sve to bude na zavidnom nivou.

“Status javnog servisa iziskuje i posebnu vrstu obaveza. Pretpostavljam da smo na visini zadatka, s obzirom da imamo najviše kulture kako na televiziji, tako i na radiju… ali RTS apsolutno nije zaštićena od društvenih uticaja koji su više nego evidentni”, rekla je ona, navodeći da se na RTS-u takođe smanjuje broj ljudi - što prirodno, što racionalizacijom koju nameće država, a ni materijalni položaj zaposlenih nije zavidan. Kao poseban problem koji je, kako je navela, više izražen na radiju nego na televiziji, odnosi se na mlade kolege i pronalaženje rešenja kako ih u eri vizuelnog motivisati da rade na radiju kao mediju i da pruže pritom pun kapacitet.

U situaciji kada na radiju i televiziji, osim na javnom servisu, nema kulture, a rubrike za kulturu u štampanim medijima postaju zabava, stil, šou biznis i slično, sve značajnije platforme za medijske sadržaje u oblasti kulture postaju mediji civilnog društva na internetu, ali da ni njima nije lako da opstanu, ukazala je Vesna Milosavljević iz portala SEEcult.org koji je i osnovan pre 16 godina upravo radi nadomeštanja manjka kulture na medijskoj sceni.

“Iako smo počeli još u vreme dial-up ulaska na internet, nametnuli smo se profesionalizmom i dugodošnjim novinarskim iskustvom kao ozbiljan izbor informacija i za klasične medije i na neki način uspeli da zainteresujemo i javne vlasti, pa smo verovatno bili prvi onlajn medij koji je konkursiao još u vreme Dragana Kojadinovića i dobio određenu podršku. To neko prepoznavanje znašeg značaja sa institucionalnog nivoa kroz podršku na osnovu konkursa, trajalo je do pre dve godine”, rekla je ona, dodajući da je SEEcult.org očigledno prepoznat i među kolegama, budući da tekstove tog portala republikuju mediji širom regiona, doduše najčešće bez pitanja. Budući da mnogi komercijalni mediji imaju i ljude koji su posebno angažovani za deljenje sadržaja na društvenim mrežama, koje se i dodatno reklamiraju, dešava se da izvorni sadržaj portala SEEcult.org, koji nema takve mogućnosti, ostane u zapećku na globalnom Google nivou pretraživanja, a samim tim gubi potencijal za moguće sufinansiranje na osnovu marketinga, koji je na internetu u Srbiji i inače na najnižem nivou - u odnosu na televiziju i štampu.

“Što se tice sponzorstva, tu smo neprepoznati, ako se može reći da pored javnih preduzeća i nekih stranih kompanija uopšte imamo ovde sponzore. Oni ne prepoznaju kulturu… Portal kao što je SEEcult.org, koji nema estradu i popularne sadržaje, iako je možda i najposećeniji u regionu u odnosu na slične platforme, ne može da se takmiči u tom pogledu sa onlajn izdanjima klasičnih medija koji imaju i politiku, sport, crnu hroniku, life style, Karleušu…”, rekla je Vesna Milosavljević, ističući da je za održivost medija civilnog društva, koji rade u javnom interesu, stoga posebno važna mogućnost projektnog finansiranja na osnovu konkursa iz javnih fondova.

"Entuzijazam ima granicu i ne može se očekivati da neko večno prilaže ličnu žrtvu za opšte dobro", rekla je ona, ukazujući na inače loš položaj novinara, koji je kao problem istaknut i u Nacrtu medijske strategije (petina u statusu frilensera, polovina na nesigurnim poslovima, u radnom odnosu u najvećoj meri stariji - između 50 i 60 godina, zaposleni još u vreme starog sistema, svega 27% mladih ima radni odnos na neodređeno vreme, najteži položaj u onlajn medijima, gde je manje od trećine zaposleno...).

“Mi se trudimo da radimo profesionalno i interesovanje za naš portal je pojačano tokom svih ovih godina u celom regionu, jer je važan protok informacija o kulturi i radi informisanja i radi njenog vrednovanja. Važno je negovati i kritiku kao formu, a pošto se u izveštavanje o kulturi sada već izraženo mešaju razne PR i marketinške agencije, važno je i znati šta se događaja - da se ne dešava nešto samo ovde, nego to isto ima i u Zagrebu, da nije ekskluzivitet nešto što se događa u Sloveniji, nego je to i u Beogradu i Novom Sadu, da nije sve ni u Beogradu, već je i u Čačku…”, rekla je Vesna Milosavljević.

Kao svojevrsno osveženje u pogledu izveštavanja o kulturi predstavljen je Radioaparat, koji već dve godine emituje kolažni program emisija koje pripremaju različite organizacije, inicijative i autori, koji su intuitivno prepoznali to prostor da se izraze bez sputavanja.

Prema rečima urednice Svetlane Đolović, Radioaparat funkcioniše pre svega zahvaljujući sredstvima svog osnivača, Zorana Dmitrovića, koji pokriva osnovne troškove, smatrajući da tako vraća društvu deo novca koji proizvodi svojom profesijom arhitekte.

Prema mišljenju Svetlane Đolović, najveća bitka danas na kulturnom planu vodi se između supkulture i kulture, odnosno onoga što tretiramo kao zabavu i kulture. Ponekad je ta veza konstruktivna, a nekada je u totalnom u sukobu, zbog čega bi mediji trebalo da nastoje da te svetove približe.

“I kod slušalaca i kod onih ljudi koji rade emisije na Radioaparatu prepoznajem da postoji želja da se to pomiri, a s druge strane i da se konstantno redefinišu svi ti pojmovi diskusijom i nekom vrstom debate, da se razbijaju mitovi, da se stalno postavljaju pitanja, da nema prvoboraca, poput Biljane Srbljanović… Niko ne može da bude pošteđen kritike… Napravio si glupost – bićeš izložne kritici”, rekla je Svetlana Đolović, navodeći da se Radioaparatu stvorila u tom smislu grupa kritičara koji su vrlo duhoviti i provokativni, ali imaju “vrlo jasan kompas, što moralni, što kritički”. Kao važno, istakla je i potrebu da to ne bude anarhija. “Pravimo FM formu radio programa koji se distribuira internet signalom”, dodala je ona, ističuči da je danas neophodno redefinisanje pozicije medija u 21. veku, pa bi i RTS trebalo da uči od BiBiSi-ja kako da ostvari upliv u savremenost i aktivno bude u tome šta je današnje vreme.

“Možemo se zauvek držati tekovina prošlosti, svetlih tradicija. Ja mogu da budem tužna kada pitam nekoga mladog da li zna Slobu Konjovića, a on ne zna, ali ja moram da radim tako da neko iz ovog vremena bude referenca tom mladom čoveku iste te težine”, rekla je Svetlana Đolović.

Dvočasovna diskusija, koju je organizovala Asocijacija NKSS, izazvala je i interesovanje publike u kojoj su bili i predstavnici medija, kulturnih organizacija i ustanova.

Kao odgovor na ključno pitanje šta treba uraditi da bi se položaj kulture u medijima popravio, profesorka Milena Dragićević Šešić navela je preuzimanje odgovornosti i profesionalizaciju.

U kontekstu distanciranja Ministarstva kulture i informisanja od rada REM-a pod obrazloženjem o nenadležnosti, ona je rekla da nije primetila da je Ministarstvo podnelo zahtev Skupštini Srbije da preispita rad tog nezavisnog regulatornog tela.

Praveći paralelu, istakla je da je Univerzitet autonoman i da Ministarstvo prosvete njime ne upravlja, ali je postavilo precizne parametre šta treba da se ostvari da bi neko postao, recimo, profesor ili doktor nauka.

“Još davne 2002. Univerzitet umetnosti je, kada je donošen prvi set medijskih zakona, predlagao da na svaki broj strana štampanog medija mora da se zaposli u stalnom radnom odnosu toliko novinara, toliko lektora itd. Isto i za radio-difuzne medije - ako medij emituje 24 sata programa, mora da ima toliko novinara, toliko muzičkih urednika, toliko lektora…  Znači, set pravila – na isti način kao što postoje za fakultete da bi bili fakulteti, za univerzitete da bi bili univerziteti, mogao bi da postoji i za medije. Za ovo nikada nije postojala politička volja. Uvek se govorilo – ne smemo mi da se mešamo u privatno vlasništvo. Ali, i fakulteti su privatno vlasništvo. I bolnice su, pa im se nameću pravila. Ne može privatna bolnica da zaposli nekompetentnog lekara ili medicinsku sestru. Ako u zdravstvu i obrazovanju postoje kriterijumi, mogli bi da postoje i u medijima ako bi bilo dobre volje”, rekla je prof. Dragićević Šešić.

Milena Dragićević Šešić konstatovala je i da nije jasno zašto Vlada Srbije ne stavlja na dnevni red predloge koji dolazi iz Ministarstva kulture, zbog čega se čini da tu postoji pre svega organizacioni problem – više se ne zna šta je u nadležnosti vlade, šta Ministarstva kulture i informisanja, a šta je u nadležnosti nezavisnih tela.

Foto: Marko Risović/Kamerades

(SEEcult.org)

Video
21.06.2024 | 21:54

VOĐENJE: Luka Marjanović – Nevolje u raju

Luka Marjanović: Nevolje u raju, Galerija Doma omladine Beograda, 11-23. jun 2024.