Kome se klanjamo danas?
Izložba Sonje Gajić “Idolmašine” u Galeriji FLU u Beogradu predstavlja vizuelizaciju drevne priče o idolopoklonstvu kroz monumentalne skulpture koje na inspirativan način oslikavaju duboku bipolarnost sadašnjosti i prošlosti, duhovnog i materijalnog, ali i same današnjice.
To je druga u nizu izložbi u okviru letnjeg programa FLUizmi Galerije FLU, započetog predstavljanjem radova Marka Pejčića. Ciklus “Moment za MoNuMeNt” biće završen izložbom Ivana Šuletića, jednog od finalista nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2014. godinu.
Odabrani autori predstavljaju svoju viziju Velikog izlažući monumentalne radove. Pred njih su postavljena pitanja: da li monumentalnost implicira veću važnost? Kako ona komunicira sa intimnošću? Plaši li nas? Smanjujemo li se pred velikim delima? Šta se prikriva veličinom, a šta nameće?
Sonja Gajić izložbom “Idolmašine”, koja će biti otvorena od 7. do 17. avgusta, vizuelizuje drevnu priču o idolopoklonstvu, zainteresovana za iskonsku ljudsku potrebu za idolima, ali i pitanja: kojim vrednostima se klanjalo u prošlosti, a kojima se klanjamo danas?
Projekat “Moment za Monument” izaziva troje mladih autora na suočavanje sa pojmom velikog u formalnom i metaforičkom smislu.
Kako se pozicionirati prema veličini, da li je ona izgubila smisao, ili je danas grandioznost i predimenzioniranost uslov postojanja? Da li je modifikovana Dekartova krilatica “Veliko sam, dakle postojim” simptomatična za naše vreme, ili je primenjiva na ljudski rod oduvek?
Dve monumentalne skulpture Sonje Gajić, prema navodima Senke Latinović u pratećem tekstu “Mali bogovi velikog formata”, na inspirativan način oslikavaju duboku bipolarnost sadašnjosti i prošlosti, duhovnog i materijalnog, ali i same današnjice. Međutim, baš kada govori o našem vremenu, ona ne pravi onu čuvenu hipijevsku podelu na “nas” i “njih”, jer danas (ako je to ikada i bilo moguće) više ne možemo da nastupamo sa pozicije etičkih čistunaca i da se u potpunosti ogradimo od sveta u kojem živimo. Hteli to ili ne, neminovno bivamo uvučeni u kolaž sačinjen od kompromisa, pogrešnih i pravih izbora, izneveravanja sebe i sopstvenih ideja.
Sonja Gajić na početku postavlja suštinsko pitanje fenomena idolatrije. Zanima je zašto je čoveku potreban bog, vođa, idol? Krenuvši od samih civilizacijskih početaka, ona razmišlja o obožavanju nekog bića većeg i moćnijeg od nas, te svoju ideju materijalizuje u vidu monolita, hibridnog spoja čoveka i ptice.
“Asocijativni tok nas vodi od egipatskih vladarskih portretnih skulptura, preko glava sa Uskršnjih ostrva, do afričkih totema. Uočljiva predimenzioniranost se nekada izjednačavala sa ukaznim poštovanjem. Ali kakvo poštovanje se ukazivalo ovim idolima? Oni su bili obožavani iz vrlo racionalnih egzistencijalnih razloga, trebalo im se nekako približiti, usrećiti ih i ponizno zamoliti za dobru žetvu ili zdravlje. Kako Sonja navodi, to su bila ‘božanstva prirode, plemena, nematerijalnog...’ Malo stvari je bilo u rukama čoveka, a puno toga u milosti božanstva. Idoli su bili spona između čoveka i prirode.
Logikom stvari, procesom emancipacije, prosvećivanja i osamostaljenja bilo je očekivano i postepeno udaljavanje čoveka od idola. U stvarnosti se desilo nešto drugo – kao da su se samo promenile fiksacije i opsesije. Drugom skulpturom, ‘Buržoaski zalogaji’, Sonja Gajić progovara o njima. Brutalna, prenaglašena, dimenzijama i formom, ona je dete – čudovište našeg vremena. Ako smo na malopre pomenutoj skulpturi uočili asocijativni lanac, on se ovde produžava gotovo u nedogled – Žarijev groteskni kralj Ibi, Molijerov Tvrdica, Sterijini i Domanovićevi likovi... istorijska plejada likova i dela defiluje u vidu karika u tom lancu i govori nam o starim boljkama ljudske prirode koje evolucijski ne odumiru, već se samo umnožavaju i poprimaju sve strašniju formu, vrteći se na vrtešci destrukcije i samodestrukcije”, navela je Senka Latinović.
Prema njenim rečima, Sonja Gajić kao da prenosi likove jednog od najvećih hroničara banalnosti ljudske prirode Georga Grosa, koji je slikao Berlin 20-ih godina 20. veka, u treću dimenziju, ističući gramzivost i pohlepu u prvi plan.
“Novac, kao pokretač sveta, vladarska uniforma koja može biti i ona Miloša Obrenovića, ali takođe i vladara neke evropske kolonijalističke imperije, potcrtavaju univerzalnost ovog izmišljenog, a zapravo, najživljeg i najotpornijeg stvorenja. Međutim, Gros je predstavljao upravo one hipijevske ‘druge’ koji su se uvukli u svaku poru društva. Sonju, pak, zanima i aspekt ogledanja i preispitivanja sopstvenih pozicija. Ona traži i lokalnu varijatu ovog bića, stavljajući samog posmatrača u centar problema: izvolite, ogledajte se, vidite li se? Vidite li nekog drugog? Osećate li se kao manipulator, ili kao žrtva manipulacije? Kojim vrednostima se klanjate i koga sledite? Pohlepa za materijalnim i neutaživa žeđ za posedovanjem novca, moći, pa i sveta samog (ruka položena na zemaljsku kuglu) se sklapaju u sliku mutantnog božanstva, koje sada ima hiljadu lica i hiljadu želja. Mi ga hranimo obožavanjem, a ono nas lažima i iluzijama”, navela je Senka Latinović, ukazujući da nas megalomanski način razmišljanja uporno uči da je veće bolje i da nešto zapravo i ne postoji ako vam nije gurnulo prst u oko. Monumentalnost izvedbe Sonje Gajić, kako je primetila, podsmeva se takvom razmišljanju.
“Predimenzioniranjem, ove mane postaju samo vidljivije, mogu se sagledati i samim tim možemo ih bolje razumeti. Zato upoznajmo neprijatelja (makar to bili i mi sami) i razgledajmo ga dobro, sa svih strana, da bismo ga lakše pobedili”, navela je Senka Latinović.
Sonja Gajić (1986) diplomirala je slikarstvo na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, a master studije završila je na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Veljka Lalića.
Ovo je njena treća samostalna izložba, kojom se tematski nadovezuje na prethodnu “Kolaži i skulpture” (Galerija “Dunav ars”, novembar 2013.), gde je načela veliku temu preispitivanja ljudskih nesavršenosti i nametanja dominantnih vrednosnih stavova u savremenom društvu.
Dobitnica je nagrade FLU “Ilija Kolarević – Vajar” za veliki akt.
(SEEcult.org)
