Kritika na delu: 13. Bijenale akvarela - Skice za pokretne slike
13. Bijenale akvarela - Skice za pokretne slike, Savremena galerija Zrenjanin, 7. oktobar - 14. novembar 2019. Kustos i selektor izložbe: Miroslav Karić
Kritičarke na delu: istoričarke umetnosti Olivera Skoko, Sanja Kojić Mladenov i Snežana Stamenković (1-3)
13. Bijenale akvarela u Zrenjaninu "Skice za pokretne slike", koje je osmislio kustos i selektor Miroslav Karić iz Beograda, dobitnik priznanja Društva istoričara umetnosti Srbije (DIUS) za najbolju autorsku izložbu 2019. godine, pohvalno je ocenjeno i u osvrtima učesnica poslednjeg ovogodišnjeg serijala Kritika na delu – Olivere Skoko, Sanje Kojić Mladenov i Snežane Stamenković, koje su istakle inovativan pristup kustosa u prevazilaženju samog medija akvarela i njegovom povezivanju sa filmskom umetnošću, specifičnost koncepta sa delima savremenih umetnika i radovima iz zbirke Savremene galerije Zrenjanin, kao i nesvakidašnju postavku raspoređenu na šest lokacija, uključujući tradicionalne galerijske prostore i alternativna mesta izlaganja, poput zgrade Skupštine opštine ili Gradske biblioteke.
Istoričarka umetnosti i književnica Olivera Skoko ukazuje na uspeh kustosa da uspostavi ravnotežu savremene produkcije (Mark Brogan, Boris Burić, Darko Vukić, diSTRUKTURA, Fatlum Doči, Milica Dukić, Bilјana Đurđević, Nina Ivanović, Ivana Ivković, Nadežda Kirćanski, Živana Mijailović, Vladimir Miladinović, Nemanja Milenković, Nikola Radosavlјević, Milica Ružičić, Marko Stojanović i Mia Ćuk) i dela iz zbirke Savremene galerije (Bora Vitorac, Aleksandar Zograf, Branislav Nikolić, Jukinori Noguči, Dragolјub Pavlov, Milica Rakić i Predrag Terzić), a podsećajući na istorijat Bijenala, ističe značaj kontinuiteta te manifestacije posvećene slikarskoj tehnici sa vodom i to u gradu u kojem, paradoksalno, građani imaju već više od decenije i po problem sa vodom za piće.
Kao neko ko dolazi iz zrenjaninskog Narodnog muzeja, koji je prethodnih godina bio partner Savremenoj galeriji u smislu mesta održavanja Bijenala akvarela, Olivera Skoko kao posebno zanimljiv, inventivan i radikalan korak izdvaja i to što je Karić proširio lokacije izložbe i to ne samo na ustanove kulture, već i na zgradu Skupštine opštine, poznatu pre svega po administrativnoj nameni, te na prolaz koji vodi ka kancelarijama zaposlenih u Savremenoj galeriji.
Budući da dolazi iz ustanove koja se bavi pre svega kulturnim nasleđem, Olivera Skoko je kao jako dobro ocenila i to što je Karić odlučio da uvrsti na izložbu, uz dela koja oslikavaju savremeni trenutak, i radove iz fonda Savremene galerije. “To je važno, jer to je nešto što ima karakter kulturnog dobra, ima određene tretmane zaštite i čuvanja, i sada dobija društvo novih radova koji bi trebalo da budu u nekoj ravnoteži”, rekla je Olivera Skoko, izdvajajući kao treću zanimljivu odliku izložbe – refleksiju ka pokretnim slikama – filmu, koju je Karić prepoznao kroz pokret i kroz atmosferičnost. “Atmosfera nam je važna u kadrovima koje posmatramo i jednako je važna i u radovima na ovom Bijenalu”, dodala je ona, podsetivši da je Bijenale akvarela logično proizišlo iz rada Savremene galerije, koja je osnovana 1962. godine i bila je jedino mesto pre osnivanja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu na kojem se mogla sagledati posleratna umetnost bivše države.
“Kako idu decenije, čini mi se da Bijenale u potpunosti odgovara i tom praćenju savremenih tokova i čini mi se da je ključna reč upravo novo, dakle inovacija. Ovde bih istakla i to da je u kombinaciji sa nečim postojećim”, navela je Olivera Skoko, uz ocenu da “Bijenale diše sa Savremenom galerijom jako dobro” i da je dobro što se taj kontinuitet prati i izborom selektora.
Ujedno, ocenila je da prethodne godine karakteriše “neverovatna produkcija” raznih novih manifestacija koje, međutim, nemaju dovoljan kapacitet ni stručni, ni jasnu viziju, koncepciju itd. “Uvek sam nekako skeptična u vezi sa njihovom budućnošću. S druge strane, Bijenale akvarela upravo nije nešto zbog čega se treba pribojavati” i da “tradicija kojao postoji, ubačena u novu priču, sasvim jasno daje dozu optimizma”.
Olivera Skoko podsetila je i da je pre više od sto godina u Zrenjaninu postojala grupa bečkeriških impresionista, koji su iznosili svoje štafelaje, stavljali ih pored Begeja i slikali. U postavci Narodnog muzeja nalaze se tako i akvareli koji su nastali u prvoj deceniji 20. veka.
“Danas imamo neverovatan paradoks da, sto godina nakon toga, mi zapravo nemamo više našu reku u pravom smislu reči – ona je presečena i samo jednim delom plovna, a imamo i taj problem sa našom pijaćom vodom koja nam već više od deceniju i po nije dostupna kao građanima i može da zvuči kao anegdota da imamo Bijenale sa vodom, akvarelom, koje zaista traje i koje ima jednu težinu kao neka vrsta otpora svemu onome što nam je kao građanima uskraćeno kada je voda u pitanju”. navela je Olivera Skoko.
Istoričarka umetnosti Sanja Kojić Mladenov u “Kritici na delu” o 13. Bijenalu ukazuje na njegove korene, kao i na slične manifestacije posvećene klasičnim medijima koje su postojale u bivšoj Jugoslaviji.
“Uvek je pitanje na koji način predstavljati klasične medije i postavlja se pitanje na koji način mogu da budu nosioci jedne likovne manifestacije. Tokom istorije na teritoriji bivše Jugoslavije bila je tendencija formiranja takvih manifestacija koje su bile usmerene na neke pojave, određene pristupe i određene medije, pa smo imali tako Bijenale plastike u Murskoj Soboti, grafikom se bavila Ljubljana, Karlovci akvarelom, mladim umetnicima Rijeka, Subotica keramikom, Sombor crtežom, Pančevo skulpturom… Međutim, 90-ih godina, kako dolazi do promene čitave situacije i zemlja više ne postoji, dolazi do gašenja Bijenala akvarela u Karlovcima i Zrenjanin se odlučuje za tu vrstu medija, što je bio logičan izbor, s obzirom na protagoniste koji su se tim medijem bavili i afirmisali ga u Zrenjaninu, jer tu je postojala kolonija u Ečki koja je prethodnih desetak godina već pozivala i prezentovala umetnike koji se bave tim medijem”, podsetila je Sanja Kojić Mladenov, napominjući da je zrenjaninsko Bijenale, osnovano 1991. godine, tokom prvih dvadesetak godina bilo više usmereno na paralelnu prezentaciju radova koja su nastali u samoj Koloniji, koji su realizovani u akvarelu kroz posmatranje i beleženje prirode. Vremenom dolazi do promena, pa su najpre prateći sadržaji pokazivali eksperiment u akvarelu - akvarel u nekoj proširenoj formi, a onda dolazi do promena 2012. godine, kada prateća izložba prerasta u centralnu izložbu Bijenala i tu se već akvarel pojavljuje samo kao element kombinovan sa nekim drugim medijima - dolazi do radikalnih radova koji dekontekstualizuju i demedijalizuju akvarel. Na neki način, kako je dodala, kritički pristupaju tom stereotipnom posmatranju akvarela.
Na toj liniji se nalazi i izložba “Skice za pokretne slike”, koja “kroz konceptualne pristupe akvarelu pristupa samoj njegovoj suštini”. Na izložbi se tako mogu videti radovi koji su kombinacija akvarela sa drugim umetničkim medijima, a posebno zanimljiv je i izlazak akvarela iz klasičnog tematskog okvira.
Karić je to učinio povezujući teme akvarela sa filmskom umetnošću, odnosno pokretnim slikama, koje su na neki način osnova njegove koncepcije. Reč je o kinematografskoj reprezentaciji realnosti – kako je on sam nazvao taj pristup u pratećem tekstu u katalogu.
Prema rečima Sanje Kojić Mladenov, Karić je kroz taj pogled želeo da poveže klasičnu situaciju koja postoji u okviru Bijenala akvarela sa diskursom kojim se i on prilično bavi. “Pokušao je da pronađe neke poveznice ova dva medija kroz pokret, nestalnost, atmosferičnost… tako da umetnički radovi koji su izabrani u suštini na neki način referišu povezanost sa sedmom umetnošću, ali isto tako i sa drugim medijima, pogotovo fotografijom”, navela je ona, napominjući da je u pitanju “autorski tematski pristup Bijenalu, gde sam kustos koristi iskustvo i praksu koju ima, posebno aktivnosti u okviru projekta Fotodokumenti”. Tako i izbor autora koji su prisutni na izložbi, sa kojima je i ranije sarađivao, ukazuju na njegovu prethodnu praksu i ta povezanost vidi se na čitavoj izložbi.
Ukazujući i na raznovrsnu tematiku radova, koja polazi od ličnih pristupa, preko psiho-geografskih istrazivanja, intermedijskih relacija sa arhitekturom, fotografijom, filmskom građom i arhivom, pa do radova na aktuelne društvene teme, Sanja Kojić Mladenov zaključuje da je kustos pokazao na taj način koliko su različite teme prisutne na sceni i koliko se umetnici bave veoma različitim istraživanjima.
I Sanja Kojić Mladenov je, kao i Olivera Skoko, posebno naglasila i način postavke radova na šest mesta u gradu, uključujući alternativne prostore koji do tada nisu činili deo galerijskog predstavljanja umetničkih radova, što zaokružuje Karićev koncept, i pored izbora umetnika i tekstualne eksplikacije u katalogu, naglašava želju da istakne pokretnu sliku i potrebu da publika kroz dinamiku, kretanje, sagleda sve te prostore, kao svojevrsne filmske sekvence u nizu. Kustos je svaki od radova pritom želeo da dovede u kontekst mesta postavke, što joj donosi novu vrednost.
Na taj način postavljen je i nagrađeni rad Biljane Đurđević, istakla je Sanja Kojić Mladenov, primećujući da i sama Savremena galerija, kao organizator Bijenala akvarela, vodi računa dodelom otkupne nagrade o načinu na koji se popunjava njena zbirka, jer je reč o autorima ili autorkama koji nisu dovoljno ili nisu uopšte bili u njoj zastupljeni. “Kako je autorka već izgradila renomiranu karijeru, izbor je bio dobar”, dodala je Sanja Kojić Mladenov.
Prema njenom mišljenju, takav način razmišljanja jeste put ka formiranju neke veće manifestacije posvećene savremeneoj umetnosti, što zavisi od mnoštva činilaca - od same inicijative unutar Galerije, ali i od podrške lokalne sredine. Osim lokalnih institucija kulture, kako je naglasila, važna je i podrška stručne javnosti na lokalu, kao i finansijska podrška bez koje je nemoguće napraviti neku veću manifestaciju.
“Takva iskustva smo mali u prošlosti – da su u manjim mestima formirana bijenala i na neki način nadrasla sredine u kojima su nastala, kao što su Pančevo i Vršc, ali isto tako ta iskustva su nam pokazala da su to više neki ekscesi, nego kontunirana aktivnost. I to najviše zbog različitih turbulentnih okoknosti, promene političkog sistema, finansijske nesigurnosti, ali često i zbog borbe za moć unutar tih malih sredina ili nepodržavanja takvih aktivnosti od lokalne sredine. Tako često dolazimo na početak i vraćamo se na modele rada koje smo već prevazišli. Moramo da se borimo za neke načine rada i polja koja mislimo da su već odavno bila osvojena”, navela je Sanja Kojić Mladenov, ističičući da su umetnički punktovi van samog centra veoma važni, jer u njima često – upravo zbog te skrajnutosti, postoje “mnogo veće slobode umetničkog rada i izražavanja i tu često umetnici mnogo više eksperimentišu i inoviraju umetničku praksu”.
Snežana Stamenković u “Kritici na delu” ukazuje na istorijske i društveno-političke promene koje su dovele do pokretanja Bijenala akvarela 1991. godine, proisteklog iz Umetničke kolonije Ečka, koja je osnovana još 1956. godine. Takođe, godine tranzicije uslovile su i potragu za njegovom novom identifikacijom.
“To nas smešta u prostor kulturnih politika u kojoj su ovakve manifestacije po manjim gradovima u Srbiji imale određenu funkciju”, a u slučaju Umetničke kolonije Ečka, to je imalo za cilj da afirmiše zrenjaninsku sredinu i istorijski prostor koji se tiče i Kaštela Ečka i uzbudljive priče o dvorcu koji je nastao davne 1820. godine. Devedesete godine su, međutim, kao godine tranzicije, nametnule organizatorima promene i 1991. je Bijenale osnovano da bi gotovo do 2010. godine tražilo svoj identitet na način koji odgovara trenutku savremene umetnosti.
U tom smislu, kako je Snežana Stamenković podsetila, kustoskinja Savremene galerije u Zrenjaninu Sunčica Lambić Fenjčev pokušala je 2010. godine - pozivom istoričaru umetnosti Savi Stepanovu i pokretanjem selektorske funkcije na Bijenalu, da odgovori na tranzicijske promene koje su se desile i u svetu umetnosti, i u našem geopolitičkom okruženju i da zapravo manifestaciju koja se bavi vrlo tradicionalnom umetničkom formom smesti u savremeni trenutak savremene umetnosti.
“Mislim da je to najveći kvalitet ovog Bijenala zbog toga što i u formi akvarela umetnici mogu da govore i o tome što su teme savremene umetnosti, a i o onome što je savremeni trenutak danas u Srbiji”, navela je Snežana Stamenković.
Selektor 13. Bijenala akvarela Miroslav Karić, inače dugogodišnji kustos u galeriji Remont u Beogradu, već dugi niz godina na različite načine istražuje temu filma u vizuelnim umetnostima i savremenim umetničkim praksama, pa je na vrlo razgranat način i upoznao domaću scenu tako da zna njene potencijale i mogućnosti da se različiti autori uklope u različite koncepcije, podsetila je Snežana Stamenković.
“Ono što je prilika za ovo Bijenale je pričao o svetu pokretnih slika, koji je zanimljiv okvir za tradicionalnu tehniku kakva je akvarel”, istakla je ona, ukazujući da je Karić osmislio koncept koji povezuje dve discipline na način koji podrazumeva i određenu ulogu posmatrača, odnosno posetioca Bijenala. “Posetilac treba da bude osoba sa kamerom, koja polako prolazi skroz šest prostora u koje su smešteni radovi 24 umetnika. Zapravo, kontekst u koje on stavlja sve radove su konteksti u kojima možemo da prepoznamo određene kadrove nekakvih izmišljenih filmova. To je priča koju svaki posmatrač treba da domašta i priča koju bi trebalo da oformi u svojoj percepciji određenih radova na određenim mestima”, istakla je Snežana Stamenković.
Prema mišljenju Snežane Stamenković, neki radovi, odnosno ambijenti na izložbi 13. Bijenala akvarela uspeli su da dočaraju tu filmičnu priču, a neki manje, što zavisi od karaktera rada i njegove mogućnosti da se na bliži način poveže sa filmskom umetnošću.
Snežana Stamenković je izdvojila nagrađeni rad Biljane Đurđević, koja je dugi niz godina prepoznata kao umetnica koja radi u kadričnim formama, i čiji je umetnički jezik vrlo blizak filmskom, posebno što se izražava u polju videa i u formi animacije. U tom smislu, kako je dodala, ono što Biljana Đurđević radi podvlači vezu filma i akvarela, koja je i osnovna priča Miroslava Karića. Smeštena u ambijent u potkrovlju Biblioteke, na vrlo izražen način podvlači tu atmosferičnost koja je inače osobina akvarela kao discipline i koja se često koristi u filmskim momentima, podvlačeći ili razvijajući tu stranu filmske umetnosti. “Sam način na koji su dva nezavisna rada povezana u tom prostoru je dobar način da mi iskonstruišemo jednu krimi priču koja se odvija u tom prostoru ili kojoj Biljana Đurđević u svom radu svedoči u tom potkrovlju u nekakvoj polujezovitoj atmosferi”, navela je Snežana Stamenković, izdvajajući i radove Vladimira Miladinovića koji stvaraju posetiocu utisak da se nalazi na ulazu u bioskop. Reč je o filmskim plakatima rađenim u akvarelu, koji asociraju na različite aspekte koje film nudi – od pornografije s jedne strane do filmova iz serijala Terminator do umetničkih priča koje svaki posetilac bioskopa može ili ne da doživi u bioskopskom centru. “Ovoga puta to je kultruni centar kao neko mesto u kojem su se najčešće u gradovima poput Zrenjanina odvijale filmske projekcije i koje su na neki način zamrle, pa otuda i filmovi koje Miladinović predstavlja na plakatima – to su filmovi koji su iz davno prošlih sezona – iz 90-ih, 60ih, 70-ih, dakle to je priča o bioskopima koji zamiru i koji zapravo više nemaju svoju funkciju”, navela je Snežana Stamenković.
Milica Ružičić, pak, koristi pejsaž kao “priču o nečemu drugom”.
“To je izuzetno angažovan rad i tiče se tranzicije i atmosfere koju ona sa sobom povlači, posebno u svetlu ekonomske tranzicije. Bor je karakteristično mesto koje se kao lajtmotiv često provlači kroz umetničke radove”, navela je Snežana Stamenković, izdvajajući i radove Mie Ćuk i Nikole Radosavljevića, koji koristi prostor Biblioteke i na neki način “tera posetioce da na određenim mestima pronalaze umetničke radove”. “To je opet kao neki filmski trenutak u kojem možemo zamisliti u introspekciji glavnog junaka koji prolazi kroz prostor i, pronalazeći neke detalje koji se ne slažu u nekom opštem kontekstu, promišlja svoje životne trenutke. Možemo zamisliti nekakve flešbekove sa tim radovima”, navela je Snežana Stamenković, konstatujući da je kustos i selektor izložbe pokušao da natera posetioce da odvijaju neke svoje filmove koje mogu ili ne mogu da domaštaju.
U tom smislu, kako je istakla, Karić pomera priču o akvarelu kao priču o umetnosti. “Tu akvarel nije bitan, on je samo sredstvo. Zapravo, ovo je jedan savremeni izraz i u tom smislu Karić je uspeo da nadraste samu tehniku i da napravi izložbu koja ne priča samo o akvarelu, nego kroz akvarel priča o savremenoj umetnosti.
S druge strane, upravo ta razuđenost prostora na neki način razvodnjava čitavu priču i onda nas dovodi do problema produkcije ovakvih vrsta izložbi koje bi trebalo da podrazumevaju određenu arhitekturu koju svaka izložba treba da ima da bi ona na celovit, jezgrovit način iskazala ideju autora”, navela je Snežana Stamenković.
U ovom slučaju, kako je zaključila, Karićeva ideja da umetne radove u određene prostore na nekim mestima izmiče kontroli, rasplinjava se i ne pokazuje snagu koju on ima i u tekstu i u određenim momentima na samoj iozložbi.
“Mislim da bi izložba bila mnogo jača da postoji produkcija koja će u nekom većem prostoru omogućiti različite prostore koji se arhitektonski formiraju kao ambijenti za određene radove da bi to moglo da funcioniše na način na koji je Karić zamislio. Ovako sam život u prostorima u kojima se nalaze različiti radovi na neki način remeti tu ideju, ruši je, rasplinjuje, i ona ne može da se pokaže u svoj svojoj funkciji”, ocenila je Snežana Stamenković.
U tom smislu, ona je naglasila neophodnost adekvatne finansijske podrške manifestacijama poput Bijenala akvarela i savremenoj vizuelnoj umetnosti uopšte.
“Da bi vizuelna umetnost živela u nekoj zemlji, ona mora da bude podržana na nekoiko različitih nivoa. Upravo ovakve manifestacije su jedan od tih nivoa. Međutim, one su neodržive ako ne bivaju prepoznate – prvo od stručne javnosti kao potencijali za razvoj savremene umetnosti, a s druge strane, ne mogu da budu razvijane i da imaju širu podršku ukoliko ne postoji podrška lokalne zajednice. Ona pre svega mora da bude ekonomska. Oni koji daju sredstva, a najčešće su to opštine ili nekakve ekonomske zajednice koje deluju na lokalu, moraju da imaju osvešćenu ideju šta je savremena umetnost, a to najčešće nije slučaj. Priča o savremenoj umetnosti na nekom širem području Srbije svodi se zapravo na entuzijazam pojedinaca i to je ono što dugoročno onemogućava bilo kakvu kontinuiranu delatnost bilo gde na lokalu. Zrenjanin u tom smislu nije izuzetak, jer smo svedoci da svakom političkom promenom na lokalu osoblje koje je aktivno u nekakvim vizuelnim prostorima u lokalnoj zajednici mora praktično ispočetka i da edukuje, i da uspostavlja kontakte, odnose, finansijske konstrukcije, koje onemogućavaju bilo kakav kontinuirani, dugoročni rad i dugoročne rezultate. Znamo da se na polju edukacije prvi rezultati - ukoliko postoji kontinuirani rad, pojavljuju posle 20 godina. Budući da mi svakih pet godina bilo gde na lokalu imamo drugačiju situaciju, priča o o savremenoj umetnosti je konstantno na lokalu na početku i to je ključni problem koji onemogućava bilo kakvu priču o budućnosti i razvoju neke velike manifestacije na lokalu. Za to itekako ima potencijala, ali ne znam da li ima i svesti o tome da se taj potencijal razvija na najbolji mogući način”, navela je Snežana Stamenković.
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2019. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2019.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije
(SEEcult.org)
