Kritika na delu: 58. Oktobarski salon- Sanjari, 2/4
58. Oktobarski salon - Beogradsko bijenale "Sanjari", 25. jun - 22. avgust 2021.
2/4 Kritičar na delu: Branko Milisković, umetnik
Umetnik Branko Milisković smatra da je važno što se, posle niza odlaganja, konačno dogodio 58. Oktobarski salon u Beogradu, jer je bitno da savremena vizuelna umetnost bude u javnosti, ali oštro zamera kustosima zbog izbora svega nekolicine domaćih umetnika. U nastavku serijala Kritika na delu o 58. Oktobarskom salonu, Milisković navodi, između ostalog, i da su mnogi radovi neadekvatno postavljeni, te da je ponovni izbor zgrade Muzeja grada Beograda, kao centralnog prostora izložbe “Sanjari”, bio promašaj.
“Konačno se dogodio 58. Oktobarski salon, posle svog tog kuvanja, odlaganja zbog pandemije… Jako je važno da se desio, iako nije u u septembru ili oktobru, kao što i sam njegov naziv govori. Važno je da se desila ta smotra savremene vizuelne umetnosti, jer je ona ovde tako devalvirana i bačena na prosjački štap, umetnici su dovedeni do socijalnih slucajeva. Da se takve stvari ne odigravaju ovde s vremena na vreme, mi bismo potpuno otišli u ofsajd i zato jako važno podsećati - ako baš ne može svake godine, da vizuelna umetnost zaslužuje isti pijedestal kao što zaslužuju teatar ili opera, da ne pričamo o sportu, filmu, serijama itd”, naveo je Milisković u drugoj epizodi serijala Kritika na delu o 58. Oktobarskom salonu, održanom prema koncepciji italijanskog kustoskog para Ilarije Marota (Marotta) i Andree Bačina (Baccin).
Prema mišljenju Miliskovića, bračni i poslovni duo Marota-Bačin tehnički je “relativno dobro” uradio izložbu “Sanjari”, koja se dosta razlikuje od “Čuda kakofonije” (2018) 57. Oktobarskog salona, koji su osmislili Danijel i Guran Kvaran, takođe bračni par. Izložba “Čudo kakofonije”, na kojem je Milisković izveo performans “Appointed”, bio je “čorba svega i svačega, sakupljenog na osnovu ličnih inicijativa i poznanstava, konekcija, a možda i nekih drugih razloga, stavljena u kontekst bilo čega, jer kakofonija može da se pravi od gotovo najrazličitijih elemenata”.
Milisković je dodao da mu 58. Oktobarski salon, kao i nekoliko prethodnih, deluje kao “nekakav tepih na kojem vidimo sve šare, čvorove i ostale stvari, koji je malo izlizan i pohaban zbog transporta, ali se ispod njega nalazi gomila nečega što nismo uspeli da rešimo u toku proteklih godina”.
Kao primer te, kako je rekao, prljavštine ispod tepiha, Milisković je naveo i konkurs 58. Oktobarskog salona.
“Kakav je to konkurs kada vi od 64 izlagača izaberete samo petoro ljudi koji tu žive, rade i plaćaju porez u ovoj državi?”, naveo je Milisković, ukazujući da je mali procenat i umetnika sa prostora bivše Jugoslavije, dok većinu čine umetnici iz Severne Amerike i nešto iz Evrope.
“Poruka koja nam se šalje iz svega toga jeste da smo mi možda nekakvo pleme, koje nikada nije izašlo iz ove zemlje, koje ne zna uopšte šta se događa na savremenoj sceni, i onda nam importuju nekakve radove, među čijim autorima nema zvučnih imena, za razliku od prethodnog OS, na kojem su učestvovali Murakami, Joko Ono, Vladimir Veličković, Sindi Šerman… Imamo sijaset od 64 umetnika, i ne kažem da nisu dobri u tome što rade, imaju svoje kolekcije, galerije koje ih zastupaju… ali nisu zvučna imena kao što je prethodni Salon potencirao”, dodao je Milisković.
“Na taj neki neokolonijalistički način, oni se pozivaju, dolaze ovde i prikazuju nama nekakvu vascelu umetnost kojoj mi ovde definitivno nismo dorasli”, sarkastično je dodao Milisković.
Prema njegovom mišljenju, konkurs 58. OS i izbor umetnika po pozivu, koji je rezultirao da bude svega sedam odsto domaćih, predstavlja “pljuvanje u rad i potencijalne karijere” ovdašnjih stvaralaca, jer nemaju dosta mogućnosti da rade van zemlje.
“Naši umetrnioci su potpuno skrajnuti, ne nalaze se u svetskim katalozima, osim nekih, nemaju mogućnost da dobiju od Ministarstva kulture dovoljno novca da bi, recimo, otišli u Peru, snimili film i producirali. To je sve svedeno na najniže jasle, i to bi trebalo promeniti, jer ćemo u protivnom imati situaciju umetnika migranata koji će odlaziti i nikada se neće vraćati, a s druge strane, imaćemo situaciju da nam defiluju razni rijalitiji, hohštaplerski materijali i stranačka umetnost”, ocenio je Milisković.
Posebno se kritički osvrnuo i na način na koji su predstavljeni pojedini radovi na izložbi.
“Većina tih radova dok dođe ovde ne funkcioniše. Izližu se, ofucaju, imamo situaciju da neki interaktivni radovi ne rade. Mnogi nisu prikazani na način na koji tim radovima najviše odgovara. Deluje mi kao da kažu – ovo što je tu to je, ne može bolje za ove uslove i novac, a evo vam katalog i pogledajte kako to izgleda u najboljim uslovima”, naveo je Milisković.
Milisković se osvrnuo i na finansijska sredstva 58. Oktobarskog salona, smatrajući da su “poprilično velika u odnosu na sve ostale programe koje finansiraju Ministarstvo kulture i Grad Beograd”, ali su istovremeno i na nivou godišnjeg budžeta prosečne galerije u Evropi.
Navodeći da mu nije poznato kolike su honorare dobili kustoski duo i inostrani umetnici, Milisković je, na osnovu razgovora sa domaćim učesnicima, naveo da su im honorari 60.000 bruto, pri čemu ih nisu dobili ni nakon što je otvoren 58. OS.
“To je sramno da se 500 evra daje za produkciju i umetnički honorar i to ne unapred, nego posle. Ako se te stvari ne budu promenile u budućnosti, mi smo u ozbiljnom problemu”, naveo je Milisković.
Kao poseban problem u vezi sa Oktobarskim salonom, Milisković je pomenuo prostore za izlaganje, naročito zgradu MGB u Resavskoj.
“Imali smo prostor Muzeja grada Beograda i KCB-a. Nemam problem sa prostorima KCB-a – takvi su kakvi su. Mogu da se zamrače, prosvetle, adaptiraju… Svaka galerija ima neki svoj karakter, posebno Podroom, koji je u mogućnosti da vas uvede u magično polje, i u kojem se nalaze možda najbolji radovi na Oktobarskom salonu”, rekao je Milisković, uveren da je, s druge strane, Muzej grada “završio karijeru”.
“Više ne može. Ponavlja se. Kao neki starac na izdisaju, produžavaju mu život lekovima… Svake godine imamo déjà vu. Ulazimo u zgradu, tačno znamo gde će radovi da budu. Govore da tu neki arhitekte rade, ali ne vidim da je nešto promenjeno. Možda je nešto ofarbano, ali to se ne može nazvati adaptacijom prostora”, rekao je Milisković i dodao da bi zgrada MGB u Resavskoj trebalo ili da bude konačno renovirana, ili bi trebalo da se sruši i sagradi na tom prostoru nova koja bi služila istoj nameni.
Kao primer, naveo je da je u Njujorku zgrada Metropoliten opere srušena kada više nije mogla da služi svojoj svrsi 1967. godine.
“Ja neću da govorim više o tome, ali stalno srozavamo vizuelnu umetnost govoreći - ti možeš i u rupi, u ruini, u tunelu, ti možeš bilo gde… To mi smeta”, rekao je Milisković.
Prema njegovom mišljenju, svi ti radovi bolje bi izgledali kada bi bili izloženi u nekom otvorenom industrijskom prostoru, koji bi mogao da se pregrađuje, a i ne bi morao.
“Ja imam problem sa tom zgradom zato što je ona toliko dominantna, a opet toliko je već gotova, da svi ti stubovi, zidovi, ti plafoni rastureni, podovi… toliko dominiraju da često imam osećaj da moram da tražim radove, umesto da oni mene privuku”, dodao je Milisković, napominjući da voli ulaz u Resavsku, deo ispod stepeništa, ali “kada se popnete gore, idete iz nekih prostorijica malih, jedna, druga, treća, neki tuneli, uvalice… Imam osećaj kao da se stvara neka amnezija, završim sa jednim prostorom, pa uđem u drugu, pa u treću kabinu kao za vakzcinaciju… Imam osećaj na kraju kao da ništa nisam ni video, nemam osećaj kontinuiteta kada je sve to tako isparcelisano i pregrađeno”, dodao je Milisković.
Govoreći o radovima koji su mu privukli pažnju, Milisković je najpre naveo rad “Blue Moon” Aleksa da Kortea, jer ih vezuje slična estetika i sviđa mu se način na koji on obrađuje artificijelnost, performans figuru, kao i način na koji se ispevava vanremenska kompozicija (Ričarda Rodžersa i Lorenca Harta).
“Naprosto mami tim nekim poljem poznatih emocija, kada osećate melanholiju sa nekim umetničkim delom iako niste živeli u vremenu u kojem je nastalo. To su neki arhetipovi koji se kroz generacije prenose”, naveo je Milisković, dodajući da, međutim, ima problem sa načinom na koji je to delo izloženo.
Dok je originalno bio izložen “u centru sveta – na Tajms skveru u Njujorku (2017) na tri ekrana”, na Oktobarskom salonu izložen je na malom displeju, na podestu između dva kraka stepeništa, gde niko ne može da se zadrži, da sedne… “Jako bedno je postavljeno”, ocenio je Milisković, smatrajući da je Da Korteov rad mogao da bude postavljen na samom ulazu u zgradu u Resavskoj, ispod stepeništa, jer taj prostor uopšte nije iskorišćen. Tako bi bio centralno orijentisan i mogao da dominira prostorom.
“Jeste bio izložen i na displeju ispred zgrade KCB-a, ali tu se ništa nije videlo zbog dnevnog svetla, možda tek uveče”, rekao je Milisković, ističući da je neophodno voditi računa o standardu, jer “kad se sroza, to je nepoštovanje umetnika”.
Milisković je izdvojio i distopijski rad Džona Rafmana, koji mu se jako sviđa, a iako je postavljen u prostoru u koji može da se uđe i sedne, reč je o maloj sobi, koja može lako da se propusti među mnogim drugim u Resavskoj.
Posebno je izdvojio i rad Marije Avramović i Sema Tvajdejla u galeriji Podroom KCB-a, gde je publici data mogućnost da se utopi u tom prostoru, da uroni u njihovu distopiju… Takođe, posebno je pomenuo rad “Down Boy” Mata Kopsona sa laserskom projekcijom, takođe u Podroomu.
“To su neki radovi koji me uzbuđuju, koji su dobro legli ovde… Imamo i rad ‘Untitled’ Hane Livi u Muzeju grada - katarzično, gotovo pornografsko iskustvo, kada vadi bisere iz školjke, baca ih na površinu, to odjekuje, puca… Podseća me na to kao kada nekom ranjenom vade metke…”, rekao je Milisković, napominjući da bi njen rad, međutim, stavio na veće ekrane i dao mogućnost publici da uđe, da legne i potpuno kontemplira nad tim, pre svega estetskim izazovom.
“Sanjari… Dosanjali su konačno to. Nema previše suve konceptuale, nema mnogo mogućnosti da se tu preterano mentalno troši sam posmatrač”, dodao je Milisković.
Posebno se osvrćući i na žive performanse, kojima se i sam bavi već 16 godina, Milisković je izneo utisak o radovima Sonje Radaković, koja je dobila nagradu 58. Oktobarskog salona, i Sanje Ćopić.
“Video sam oba, dosta su introvertni, posebno rad Sanje Ćopić, dok piše te svoje izjave. S druge strane, (rad Sonje Radaković) u tom neaktivnom toaletu gotovo je filmičan, kao neko linčovsko snoviđenje samog sna” umetnice, rekao je Milisković, dodajući da je u oba performansa, međutim, imao osećaj da nije bio pozvan. Stoga smatra da obe umetnice mogu još da ih razvijaju, da idu dalje u tom pravcu koji su započele.
“Nedostaje mi tu pravi frontalni fizički performans koji može da traje i nekoliko sati, ali mora da postoji trenutak kada počinje i kada se završava i da to bude događaj za sebe. O ostalom možemo da raspravljamo, ali jako važna stvar je da se konačno i toj formi umetnosti nađe mesto, jer ako ne edukujemo ljude, ne damo pijedestal performansu kao formi umetnosti koja više i nije tako mlada, možemo doći do situacije da on više i ne postoji”, zaključio je Milisković.
U prvoj epizodi Kritike na delu o 58. OS učestvovala je istoričarka umetnosti Danijela Purešević
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2021. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2021.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije
(SEEcult.org)