Kritika na delu: Branislav Dimitrijević, Finale Mangelosa 2022, 1/3

Izložba finalista nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2022. godinu, Galerija Remont, Beograd, 11. jul - 6. avgust 2022.

Kritičar na delu: dr Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti - 1/3

Istoričar umetnosti dr Branislav Dimitrijević, na čiju je inicijativu nagrada za mlade umetnike "Dimitrije Bašičević Mangelos" dobila to ime, smatra da bi lako mogla da dobije i novi naziv, s obzirom da se poslednjih desetak godina gotovo niko ne referiše na Mangelosa. U prvoj epizodi serijala Kritika na delu o izložbi finalista nagrade "Mangelos" za 2022. godinu, Dimitrijević je ocenio da je pred tom nagradom velika prekretnica, jer već godinama nema pomaka u jeziku umetnosti, fali joj mišljenje umetnosti i vrsta bunta prema najvećem problemu umetničke scene, što je za njega umetničko obrazovanje.

"Odluka u kojoj sam i ja učestvovao da se nagrada nazove imenom Dimitrija Bašičevića Mangelosa bila je jedna vrsta intervencije na ovdašnjoj umetničkoj sceni koja je i u tom trenutku, a bojim se i danas ne mnogo više, znala vrlo malo ko je ta osoba bila. Nije ni čudo, s obzirom da on zapravo u beogradskom umetničkom životu nije igrao veliku ulogu, uprkos tome što su njegove prve izložbe bile ovde i u Novom Sadu, zahvaljujući Biljani Tomić. On je bio ličnost koja je bila markantna u zagrebačkom kontekstu, a opet neka ličnost na pola puta, koja je zapravo i po nacionalnosti i po pripadanju određenoj kulturnoj sferi bila proizvod nečega što moramo nazvati jugoslovenskom kulturom", naveo je Dimitrijević.

Navodeći da je Mangelos zapravo za sve na neki način bio bitan, između ostalog, i zbog toga što je video odnos like i reči kao suštastveno pitanje onoga što je savremena umetnost, DImitrijević je ukazao da je specifičnost savremene umetnosti upravo odvajanje od te isključuvo vizuelne komponente, što je dosta paradoksalno, s obzirom da se ono što se zvala likovna umetnost, sada se zove vizuelna umetnost, iako je upravo taj iskorak od vizuelnog ono što karakteriše savremenu umetnost. "Zato ja volim taj generički pojam savremena umetnost, a smatram da je Mangelos jedan od prvih savremenih umetnika u bivšoj Jugslaviji", naveo je Dimitrijević.

To je na neki način prepoznato u međunarodnom umetničkom kontekstu, budući da su Mangelosovi radovi u najvećim svetskim kolekcijama, i ne samo to, on je jedna markantna osoba koja je prepoznata zbog svog mišljenja o  umetnosti. "Odluka o nazivu ove nagrade bila je upravo zbog tog pitanja šta je mišljenje o umetnosti i šta je odnos teksta i slike", naglasio je.

"Kada sam pisao taj tekst za koji su me organizatori nagrade zamolili povodom 20-godišnjice, krenuo sam od toga da, nažalost, poslednjih deset godina, koji su neka sveža istorija, nema referisanja na Mangelosa. Pokušao sam da sagledam načine kreiranja diskursa oko te umetnosti – ne samo kakvi su umetnički radovi bili, nego i kako su kolege pisale uopšte o samoj nagradi - da vidimo šta se zapravo tu dešava. Ono što pada u oči to je da se na Mangelosa skoro uopšte ne referiše. Imaju nagradu koja traje već 20 godina, a ni u jednom tekstu nije se referisalo na Mangelosa, pa bi ova nagrada slobodno mogla da promeni i ime", primetio je Dimitrijević.

Prisetio se da je u proteklom periodu zapravo bio samo jedan umetnički rad – Dejana Markovića, koji je direktno upućivao na Mangelosa: "Čak je i koristio jednu njegovu sliku za jednu vrstu misaone instalacije koju je postavio. Verovatno je i on shvatio tu čudnu paradoksalnost da se niko ne refereiše na Mangelosa. To je jedna od zanimljviosti koja bi trebalo na neki način da se promisli".

"Da li ova nagrada ima adekvatnu ulogu? Ona je, po mom mišljenju, sada pred velikom prekretnicom. Ona mora na neki način da se odluči posle 20 godina kakav zapravo profil želi. Svaka nagrada treba da stimuliše, a ne nagrađuje samo nešto. Međutim, najčešće, a to je prosto taj sistem umetnički ovde koji je vrlo mali, vrlo zatvoren neki način, gde vidimo zapravo jedan te isti tip umetnika - nemamo nikakve jezičke pomake, nemamo taj izlaz i vrstu bunta u odnosu na ono što je najveći problem ovde i ono što je, kada je ova umetnička scena zaista iskočila iz uobičajenog koloseka, bila vrsta bunta prema umetnickom obrazovanju", naveo je Dimitrijević, dodajući da jako mnogo imamo tih zatvorenih situacija, koje pre svega važe za likovnu umetnost, ali i za neke druge edukativne ustanove, koje na neki način dominiraju nad tom zatvorenošću.

"Znamo za generaciju iz 70-ih – Raša (Todosijević) i ekipa iz Studentskog kulturnog centra – koliko je ta umetnost izašla iz otpora prema umetničkom obrazovanju. Ta generacija nikada nije došla u poziciju da bude u umetničkom obrazovanju, što se negde dešavalo – da su ti najveći buntovnici iz 70-ih na neki način kasnije usmerili jedan nov način rada u umetničkom obrazovanju. To se ovde nije desilo. Umetničko obrazovanje je ostalo zatvoreno za tu ekipu ljudi, i postalo je zatvoreno za neke druge generacije. Ovde fali neko mišljenje o umetnosti, ne samo mišljenje identiteta. I ova nagrada bi trebalo da adresira, da se otvori prema nekim drugim formama koje ne izlaze samo iz tog šablona koji je vezan za umetničko  obrazovanje", naglasio je Dimitrijević.

Prvi dobitnik nagrade "Mangelos" bio je Bob Milošević, i to je bio jedini put kada je Dimitrijević bio u žiriju. "Bio je neke druge provinijencije i mislim da je to dobro".

"Kasnije se to uglavnom odvijalo unutar tog jezika koji proizvodi dominantno umetničko obrazovanje i ono što je meni najznanimljivije je zapravo, kada sam čitao tekstove kolega u poslednjih 10-12 godina koje su pratile ovu nagradu, jeste jedan fokus da se problem ovdašnje umetničke scene vidi isključivo u umetničkim institucijama, a niko ne pominje problem samog umetničkog obrazovanja. Niko nije pomenuo u tim tekstovima da se nalazi probem u samom umetničkom obrazovanju, da tu možda treba tražiti jezgro problema, a ne u toj ideji da je to umetničko obrazovanje proizvelo neke fantastične umetnike koji onda ne uspevaju usled institucionalnih problema da steknu svoje poravo mesto. O tome govori i činjenica da su se mnogi umetnici, koji u svetskim okvirima nešto znače, ili školovali ili doškolavali u inostranstvu", naveo je Dimitrijević.

"Način na koji se obrazovanje umetnika radi u zapadnoevropskim univerzitetima je potpuno drugačije nego ovde. Pre svega zato što ovde fali obrazovanju mišljenje o umetnosti, mišljenje iz same umetnosti, ne o toj permamnentnoj razlici između teorije i prakse. Mi sad imamo teorijske predmete u umetničkom obrazovanu, to više nije oproblem, nije to više borba za teoriju. Teorije ima. Pogledajte samo stejtmente umetnika, to su sve mali teoretičari. Svaki umetnik je teoretičar, znači nije problem u teoriji – teorija postoji, kao što postoji klasično obrazovanje koje im daje osnove likovne tehnike. Ali, ono što fali je mišljenje umetnosti – kako umetnost da podrije ovu situaciju. Zašto savremena umetnost već 30 godina potpuno istim jezikom govori? Fali ta istorija savremene umetnosti. Savremena umetnost kao da je bazirana na nekom zaboravu, da se prosto za nju ne zna, i onda mi koji se bavimo savremenom umetnošću već 30 godina - evo ja još uvek se nekako batrgam, ali većina mojih kolega više i ne prate savremene umetnike iz onog razloga zbog kojeg naša prethodna generacija nije pratila nas, na primer. Zato što smo mi radili za njih nešto nedozvoljeno, nešto što za njih i nije bila umetnost. Sad imamo drugačiju situaciju. Sad imamo problem da sve ovo što vidimo zapravo podseća, na tragu je one savremene umetnosti koju smo mi na neki način zagovarali. I u tom smislu možemo biti vrlo zadovoljni. Ali, s druge strane, ja nisam zadovoljan time. Ja bih voleo da vidim nešto što će da podrije to mišljenje, što će da učini neki korak dalje, i što će u krajnjoj liniji da označi kraj savremene umetnosti. Mi suviše dugo živimo već u epohi koja se zove savremena umetnost, i da li je ta savremena umetnost nagoveštaj te loše beskonačnosti koja nam se nudi zapravo tim nekim aistorijskim shvatanjem sveta u kojem je istorijsko sećanje sveta nešto što treba na neki način zatrti ili kenselovati ili na bilo koje načine skloniti na stranu da bi mogao zapravo svako da nešto stvara iznova, a to iznova nikad nije stvaranje iz nekog novog jezika, nego samo iznova u nekom istom jeziku", dodao je Dimitrijević.

Kao važno pitanje, naveo je i pitanje kolektiviteta.

"Ova nagrada je usmerena na pojedinca. Mislim da je vreme da se omogući kolektivno mišljenje umetnosti i da se misli o mogućnosti kolektivnog prijavljivanja kako bi se upravo umetnost izvukla iz te isključive subjektivnosti neke ličnosti koja promišlja o samoj sebi nešto", ocenio je Dimitrijević.

"Evo ta famozna Dokumenta u Kaselu – koja većina nas neće ni videti, jer to je sad postalo misaona imenica – prvo slave tu vrstu kolektivnosti i misle tu vrstu kolektivnosti. Mislim da je u svakoj vrsti krize, kao što je ova, stvaranje kolektivnog umetničkog akta nešto važno. Tako je u istoriji umetnosti do sada bilo, pa kada su neke krizne situacije, onda taj kolektivitet postaje bitan. To su neke stvari koje će ova nagrada morati da postavi i isto tako se duboko nadam da će ona nastaviti, jer nije ovo nikakva kritika nagrade, ovo je prosto kritika jedne situacije u kojoj se nalazimo, i u toj situaciji ova nagrada je neverovatno dragocena jer jedina zapravo ima kapacitet da postavlja pitanja savremene umetnosti", naveo je Dimitrijević.

Iako u Srbiji ima mnogo nagrada, one su tradicionalne ili okrenute pojedinim umetničkim medijima i dele se na te medije. "Ova je nagrada za savremenu umetnost, savremene umetnike, i ona nužno mora da postoji, ali mora na neki način možda da proširi svoj format", ocenio je Dimitrijević.

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2022. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2022.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)