Kritika na delu: Srpske lepe umetnosti 2 (2/3)
Srpske lepe umetnosti 2 (predmetne apstrakcije i materijalne koordinacije), Ostavinska galerija, Beograd, 28. maj - 2. jun 2019.
2/3 Kritičar na delu: prof. dr Ješa Denegri, istoričar umetnosti
Prof. dr Ješa Denegri smatra da izložba “Srpske lepe umetnosti 2” kustosa Branislava Dimitrijevića, održana u Ostavinskoj galeriji u Beogradu u nastavku istoimenog serijala, otvara važna pitanja o načinu funkcionisanja scene savremene umetnosti danas u Srbiji i mogućnosti autonomije umetnosti u tom kontekstu. U drugoj od tri epizode Kritika na delu o izložbi “Srpske lepe umetnosti 2”, Denegri ukazuje da je to problemska izložba kustosa sa dugogodišnjim iskustvom koji, saradnjom sa neprofitnim izlagačkim prostorom, doprinosi razumevanju umetničke scene, institucija i drugih aktera koji je čine, kao i izlagačkih politika danas i ovde.
“Vlada mišljenje da postoji intenzivan umetnički život danas u Srbiji, ali se ne razabiru baš lako kritičke i teorijske ideje koje referiraju na umetničke prakse, a ova izložba Branislava Dimitrijevića, sudeći pre svega prema njegovom autorskom tekstu, jedan je od priloga razumevanju tih zanimljivih događanja na sceni”, naveo je Denegri, navodeći da sam naziv izložbe, posvećen Branku Vučićeviću kao harizmatičnoj ličnosti kojoj mnogi na sceni duguju razne ideje, sadrži i malo ironično intonirani naziv srpski, koji se upravo odnosi na “scenu danas i ovde”.
Prema navodima Denegrija, aktuelna izložba, kao i prethodna i (planirana) buduća, mogla bi biti celina koja bi “pokušala da obrazloži sa tačke gledišta jednog iskusnog kustosa, koji je bio aktivan u poslednjih desetak i više godina, šta se to doista danas dešava na sceni, koja nije dovoljno jasna većini, pa ni samim umetnicima”. “Kao da postoji jedna velika disperzija i kao da se nema uvida u to, a ova izlozba tome znatno doprinosi”, dodao je Denegri.
Branislav Nikolić
Denegri zaključuje i da izložba pokazuje da se u današnjem dobu novih tehnologija vidi koliko mogu da budu delotvorni radovi urađeni od siromašnih, gotovo odbačenih materijala, kao što su drvo i hartija, i to među umetnicima koji su različitih generacija i mesta boravka.
“Uvek neko doba, ma koliko tehnološki razvijeno, ima i dalje potrebu da se izražava materijalima koji su siromašni, odbačeni”, rekao je Denegri, navodeći kao primer i aktuelno 58. Venecijansko bijenale sa robotima i drugim visokotehnološkim radovima, ali i veliko interesovanje koje izaziva paralelna retrospektiva Janisa Kunelisa sa radovima iz vremena arte povera od kamena, uglja, trave, vune… “To je jedna pouka da umetničke, oblikovne ideje, mogu da se saopštavaju doista priručnim materijalima i da mogu da budu mnogo delotvornije nego da se umetnici sada odjednom prestroje i prebace u neke nove tehnologije u skladu sa razvojem savremene civilizacije”, naveo je Denegri.
Navodeći da radovi na izložbi “Srpske lepe umetnosti 2” prestavljaju visokokvalitetne zamisli izražene priručnim materijalima koji su umetnicima bili pri ruci, Denegri naglašava i važnost same kustoske ideje koja tu izložbu obrazlaže, a predstavlja svojevrsnu debatu Dimitrijevića sa nasleđem modernizma.
Milica Tomić
Izložba afirmiše ideju o važnosti materijala, forme i oblika, koji su na neki način potisnuti u drugi plan u savremenoj umetnosti u odnosu na naracije i socio-političke reference.
“Obraćanje pažnje na oblikovne postupke i materijale je zanimljiva ideja, koja se nalazi u jednoj debati koju Branko vodi sa nekim nasleđem modernizma. On u ovim postupcima vidi, kako sam navodi, jedan konstruktivni pristup i vodi jednu debatu koja je, čini mi se, centar njegove zamisli, oko mogućnosti ili nemogućnosti autonomije umetnosti u danasnjem političkom kontekstu”, naveo je Denegri.
Iako se, kako je dodao, podrazmeva da je autonomija umetnosti zagarantovana i da nju niko ne sme da dovede u pitanje, pitanje je, međutim, šta je to autonomija umetnosti danas.
“Da li to znači da se umetnost bavi svojim problemima, da je ne interesuje društveno-politički kontekst ili se zapravo kroz ovakve forme, kroz ove materijale i kroz zaštitu autonomije umetnosti i umetnika kao javnih aktera, debatuje to pitanje? Branko, imam utisak, ima stav da je autonomija umetnosti u krajnjoj konsekvenci nemoguća, jerjumetnik - kakve god oblike stvorio i koje god materijale koristio, uvek ulazi u neke društvene i konkretne odnose koji dovode u pitanje - ako ne autonomiju umetničkog oblika, onda možda dovode u pitanje autonomiju njegove umetničke ličnosti, jer on zavisi od brojnih okolnosti - od materijalnih od kojih mora da egzistira, što je danas veoma teško za umetnika, pa do njegovih socijalnih integracija – kako i gde može da ostvaruje svoje delo”.
Milorad Mladenović
Izložbom “Srpske lepe umetnosti 2”, kako je dodao Denegri, otvoreno je niz pitanja koja se mogu posmatrati na različite načine, ali je upravo zato to jedna problemska izložba, zahvaljujući pre svega tekstu i autorskoj poziciji kustosa. Ujedno, kako je istakao, ima podršku samih radova, koji su vrlo lucidni, interesantni i kvalitetni. Izbor umetnika, bez obzira na njihove različite krugove i generacije, objedinio je sve u jednu ideju.
Jedno od pitanja koja otvara izložba “Srpske lepe umetnosti 2” je i način funkcionisanja institucija umetnosti u Srbiji – od javnih, poput Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, koji je i finansiran iz javnih prihoda, do onih koje pripadaju nevladinom sektoru i samoorganizovanoj sceni umetnika, kustosa, javnosti… poput Ostavinske galerije nezavisnog kulturnog centra Magacin u Kraljevića Marka.
Prema mišljenju Denegrija, saradnja kustosa Dimitrijevićevog renomea sa Ostavinskom galerijom ukazuje da njemu, ali i mnogima drugima, odgovara upravo institucija takvog tipa – ona koja je autonomna i ne utiče na način na koji se iznose ideje.
Interesantno je stoga pitanje, kako navodi Denegri, da li bi takva autonomija i sloboda bila moguća u nekom drugom kontekstu.
“To je interesantno pitanje – šta se uopšte ovde na sceni dešava, kakve izlagačke politike imaju naše institucije, i to ne samo u odnosu na ono što je trenutno na sceni, već i u pogledu nastupa Srbije na Venecijanskom bijenalu, koji bi trebalo da bude problematizovan sa svih stanovišta – od izbora umetnika, efekta tog nastupa, sve redom”, naglasio je Denegri.
Siniša Ilić
Dimitrijevićeva izložba predstavlja stoga vrlo razuđen i polivalentan pristup i način okupljanja različitih aktera na sceni koji je istovremeno alternativan, jer nije u nekim drugim institucijama. S druge strane je možda i jedino moguć, dodao je Denegri.
Ukazujući i na potrebu postizanja samoodrživosti ustanova umetnosti, Denegri je naveo da je potrebno da imaju i ekonomski rezultat kako bi i umetniči i kustosi mogli da imaju “materijalne reperkusije od toga, jer od nečega se mora i živeti”.
“Moralo bi da dođe i do profesionalizacije umetničkog života i aktera na sceni u jednom sređenom društvu, ali je pitanje da li je to moguće”, naveo je Denegri.
Prema njegovom mišljenju, trebalo bi videti da li je ovakav model saradnje kakav Dimitrijević ima sa Ostavinskom samoodrživ sa programske, materijalne, pa i medijske strane, jer je potrebno da to bude propraćeno i u medijima i da se u javnosti o tome zna. Tada scena može da bude razuđena, da nema monopola i dirigovanja i da svako može da nađe način na koji može najbolje da iskazuje svoje ideje – od umetnika do kritičara, naglasio je Denegri.
“To bi bila jedna artikulisana scena. Možda ona i postoji, ali nije dovoljno u javnosti mapirana ili objašnjena, tako da je ovo jedan primer koji pokazuje mogućnosti današnjih okupljanja i izražavanja i mislim da s te strane pobuduje mnoge dileme i pitanja šta i kako danas umetnost funkcioniše u Srbiji u svim ovim stanjima u kojima se ova sredina danas nalazi”, naveo je Denegri.
Detalj rada Branislava Nikolića i jedan od radova Milene Putnik
Denegri je posebno pohvalio radove na izložbi, ukazujući da su to većinom renomirani umetnici koji su imali brojne prethodne aktivnosti.
Prema njegovim rečima, to su lucidni radovi iza kojih stoje zanimljive konceptualne ideje.
“S te strane to su mentalni intelektualni radovi izraženi u tim priručnim materijalima, što je interesantan spoj. Recimo, nekada bi se reklo da je dovoljan samo tekst da objasni ili izrazi ideju. Kod Milice Tomić imate jedan dugačak tekst koji morate da proučite da biste videli o čemu želi da govori, a s druge strane imate vizuelnu formu koju je uklopila sa tim tekstom. Slično je i sa nekim drugim radovima, na primer kod Milene Putnik”, naveo je Denegri, konstatujući da se vidi da su umetnici “odgojeni na iskustvima konceptualne umetnosti”, jer su im ti mentalni pristupi svima veoma bliski, ali se, s druge strane, izražavaju materijalima koji su nekada služili u klasičnoj umetnosti, kao što su hartija, crtež, drvo, kolaž…
“To su visokokvalitetni radovi koji su diskretni, siromašni u izradi, ali kada se malo zagrebe u njihov sadržaj, čini zadovoljstvo da se to pogleda i promišlja”, istakao je Denegri, dodajući da je upravo zato zanimljivo i važno da Dimitrijevićeva izložba, a možda i neke druge, mogu da iznesu takve probleme na videlo i pokušaju da artikulišu ono što se i nalazi u nazivu “Srpske lepe umetnosti”.
(SEEcult.org)
*U prvoj epizodi Kritike na delu o izložbi Srpske lepe umetnosti 2 kritičarka na delu bila je istoričarka umetnosti Jelena Vesić
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2019. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2019.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije
