Kultura i korona: Kustosi o krizi

Kustosi Dejan Vasić, Simona Ognjanović, Marija Radisavčević, Zorana Đaković Minniti, Darka Radosavljević, Stevan Vuković i Milica Todorović, govore iz različitih profesionalnih pozicija o posledicama pandemije korona virusa na kustosku praksu i savremenu vizuelnu umetnost, pa i kulturu uopšte, ukazujući na dugogodišnje probleme kulturne scene koji su sada usložnjeni ili postali vidljiviji, uključujući težak položaj umetnika i kulturni radnika, posebno na vaninstitucionalnoj sceni.

Nezavisni kustos i urednik likovnog programa Centra za kulturnu dekontaminaciju Dejan Vasić, kustoskinja u Muzeju Jugoslavije Simona Ognjanović, kustoskinja Umetnike galerije "Nadežda Petrović" u Čačku Marija Radisavčević, pomoćnica direktora Kulturnog centra Beograda za programe Zorana Đaković Minniti, direktorka Remonta - Nezavisne umetničke asocijacije Darka Radosavljević, teoretičar umetnosti i kustos Stevan Vuković, urednik Filmforuma u Studentskom kulturnom centru u Beogradu i kustoskinja i muzejski savetnik u Galeriji savremene likovne umetnosti u Nišu Milica Todorović, smatraju da onlajn događaji ne mogu zameniti predstavljanje umetničkih radova uživo, a novoj ministarki kulture Maji Gojković preporučuju da sluša pre svega glas struke. Među događajima koji su obeležili proteklu godinu, gotovo svi izdvajaju reformu Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i formiranje Fonda solidarnosti.

- Na koji način je pandemija promenila Vaš način rada u oblasti umetnosti i kulture? Koliko su se Vaš rad i produkcija promenili/dopunili/raslojili/preusmerili usled pandemije?

Dejan Vasić: Mogu da kažem da je pandemija značajno uticala na sve aspekte rada. Kao što znamo, izložbe se planiraju najmanje godinu dana unapred. Od trenutka kada se izložba koncipira do same realizacije potrebno je uraditi budžet, produkciju, PR, produkciju kataloga… Pandemija je unela nesigurnost održavanja, otežanu realizaciju, odlaganja ili otkazivanja izložbi. Pre pandemije, bio mi je poznat plan realizacije događaja u naredne dve godine, danas ne mogu sa sigurnošću da znam plan za tekući mesec. Većina razgovora i javnih predavanja su otkazana, ili su se održavali putem interneta, što je uzrokovalo i dodatni rad na pronalaženju i učenju korišćenja softvera i prilagođavanja sadržaja za potpuno drugačije okolnosti.

Simona Ognjanović: Budući da radim u muzejskoj instituciji, pandemija je, kao i u svim drugim sektorima, promenila dinamiku rada. Ta dinamika je u trenutku kada je Muzej u celosti bio zatvoren za posetu podrazumevala uvećanje proizvodnje onlajn sadržaja/akcija i intenziviranje digitalizacije zbirki, a u periodu nakon otvaranja, u novim uslovima, posao se za mnoge zapravo uvećao. To se desilo otuda što su programi koji su izvodljivi u oba formata (fizičkom i onlajn) često tako i realizovani, neki su potpuno reformatirani i prilagođeni novim uslovima, a tamo gde je realizacija zavisila od otvorenosti institucije za posete, pripremani su događaji čak iako je izvedba bila neizvesna zbog epidemiološke situacije, kao i zbog nejasnosti propisanih mera za institucije kulture.

Pandemija je, takođe, uticala i na redukciju planiranih istraživanja i međunarodnih saradnji, koji su se u konkretnim slučajevima preusmerili na lokal.

Marija Radisavčević: Nisam sigurna u kolikoj meri je pandemija promenila način rada, ali ga je definitivno usložila, i fokus preusmerila na digitalne, onlajn platforme i sadržaje. Planiranje programa i njihova realizacija su pred novim izazovima, jer je za sada nemoguće predvideti tok kretanja pandemije, a time i potencijalne mere, od onih koje se odnose na zaštitu, pa do finansijskih restrikcija i raznih drugih ograničenja. Produkcija je i pre pandemije bila vrlo često u neizvesnom statusu, jer je njen obim umnogome bio određen visinom finansijskih sredstava, a ova situacija dodatno otežava svaka detaljnija planiranja, što svakako ima svoje posledice. Mislim da će se tek u narednoj godini reflektovati sve posledice, generalno posmatrano, a da je ovo bila godina (pokušaja) snalaženja i prilagođavanja novonastaloj situaciji i životu.

Zorana Đaković Minniti: Pandemija je nanela svakako mnogo štete gotovo svim akpektima svakodnevnog života u savremenom društvu. Ona je doprinela produbljivanju već postojećih problema i patologija. Zapravo, nije više reč ni o pandemiji, već “sindemiji”odnosno negativnom efektu interakcije (dve ili više bolesti) na koju dodatno utiču i društveni uslovi okruženja u kojem živite, pa tako ispada da što ste siromašniji, to ste ugroženiji. Ukratko, interakcija ili bilo kakava druga vrsta bliskog fizičkog kontakta je i sa epidemiološke, medicinske tačke gledišta percipirana kao potencijalna opasnost. Izbor načina na koji provodite slobodno vreme ne pripada više samo vama, već je regulisan propisanim okvirima dozvoljenog ponašanja. Dakle, za mene je jedno od ključnih pitanja ono koje je vizuelna umetnica Neda Kovinić postavila u poslednjem plesno-narativnom performansu, koji je izveden 8. oktobra ove godine ispred Kulturnog centra Beograda, a glasi: Jedno od najvažnijih pitanja koje lebdi u vazduhu i okupira misli većine, i možda će ova generacija morati da da odgovor na to pitanje – jeste pitanje da li će organizovani ljudski život u suštini preživeti? To je pitanje koje bi trebalo da promeni naš način rada i kada je reč o umetnosti i kulturi. Trenutno se taj način više kreće u okvirima prilagođavanja situaciji i rešavanju zadatog problema. A u međuvremenu smo na nekoj vrsti “čekanja”i isčekivanja da će se “živi” programi i “prethodni način života”vratiti, pa se trudimo da izmislimo drugačije načine komunikacije i interakcije i tako opravdamo sopstveno postojanje.

Mislim da je to pogrešan put i čini mi se da bismo više nego ikada do sada trebalo da razmišljamo van okvira neposrednog profesionalnog okruženja. Iskreno, nadam se da će neko da skrene sa ovog puta “prilagođavanja novonastalim okolnostima” kako mi za sada sve izgleda, i da ukaže na potpuno drugačiju perspektivu i pravac u kojem institucije treba da se razvijaju.

Darka Radosavljević: Sva pitanja vezana sa radom pod pritiskom pandemije su jako teška i svode se na - ne znam, dnevno snalaženje, između kontradiktornih zvaničnih, gotovo oksimoronskih stanja, gde se u bunilu gubi realno stanje, pre svega potreba da se snađete između prihvaćenih obaveza i nemogućnosti realizacije. Isrpljenost onemogućava kreativnost. Pogotovo što smo usled sličnih situacija, drugim povodima, nametnuto “kreativni” već decenijama.

Stevan Vuković: Neki programi izložbenog tipa u koje sam uložio dosta vremena, truda, pa i nešto sredstava su prosto otkazani, neki su pomereni na neodređeno vreme, neki su promenili formu realizacije, a neki su pomereni i održani nešto kasnije u restriktivnijem i manje vidljivom vidu. Što se tiče konferencija, one su uglavnom pomerene na digitalne platforme, što je čak povećalo njihovu vidljivost. Tekstovi koje pišem i dalje imaju plasman, jedino što se promocija publikacija u kojima tekstovi izlaze isto pomerila na digitalne platforme.

Milica Todorović: Trudim se da i u otežanim uslovima rada zadržim odgovarajući nivo profesionalizma i odgovornosti. Pristup radu se nije promenio, mada je došlo do izvesnog preusmerenja pažnje sa izložbene na publicističku aktivnost (priprema monografije 50 godina Galerije savremene likovne umetnosti Niš) posebno u vreme karantina. Od sredine maja izložbeni program se ažurno realizuje tako da obim posla nije smanjen, niti karakter drastično promenjen.

- Koje probleme scene savremenih vizuelnih umetnosti vidite kao ključne pre pandemije i kako je ona na njih uticala u Srbiji? Ako kažemo da je pandemiija pojačala društvene simptome koji su već postojali, koje procese u sferi savremene umetnosti je dovela u prvi plan?

Dejan Vasić: U periodu koji je prethodio pandemiji, jedan od ključnih problema na umetničkoj sceni u Srbiji bio je nedostatak strukturnog finansiranja umetničke i kulturne delatnosti. Sasvim izvesno, pandemija je uticala na pogoršanje već teškog stanja u kojem se nalaze radnice i radnici u kulturi. Činjenica da su organizacije nezavisne scene zajedno sa umetnicima morale da vrše pritisak kako bi državne institucije uplatile minimalne dohotke (koji su neupitno isplaćivani privatnom sektoru) dovoljno govori o nerazumevanju položaja onih koji proizvode značajan kulturni i umetnički sadržaj. Dodatno, otkazivanje raspisanog konkursa za savremeno stvaralaštvo Sekretarijata za kulturu grada Beograda doprinelo je pogoršanju položaja unutar svih institucija umetničkog sistema u gradu. Takođe, Ministarstvo kulture i informisanja Srbije nije održalo konkurs za otkup umetničkih dela, i ta odluka doneta je na štetu kako institucija, tako i umetnika.

Simona Ognjanović: Na prvom mestu, pandemija je radikalno zaoštrila već prekarne uslove rada na sceni, i to se pokazalo kao najurgentnije pitanje tokom ove godine, budući da su mnogi umetnici i kulturni radnici ostali bez dela i svih planiranih prihoda (naravno, to nije bio slučaj samo u Srbiji). Kao poseban problem na lokalnom planu pokazalo se nepoznavanje strukture scene resornog Ministarstva (broj aktivnih umetnika i radnika u kulturi, tipovi, kategirije i statusi tih aktera i slično), što prati i izostanak pravnih akata koji bi regulisali njihov rad i omogućili im potrebnu zaštitu. Otuda je samo mali deo njih sa jasno regulisanim statusom mogao da dobije jednokratu pomoć od lokalnih uprava.

Marija Radisavčević: Osim što se u Srbiji hronično malo ulaže u produkciju savremene umetnosti, i to vidim kao jedan “trend” sa kojim će se, tek sad pod različitim izgovorima nastaviti, kao najočigledniji problem koji je bio evidentan i pre pandemije, a koji je ona samo brutalno ogolila, jesu izuzetno loš i nepovoljan položaj/status umetnika. To je nešto na čemu se mora hitno, ozbiljno i sistemski raditi.

Zorana Đaković Minniti: Prihvatanje shvatanja o podeli vremena na pre i posle pandemije, već u startu deo problema prebacuje “pandemiji”,o kojoj se do skoro i nije toliko puno znalo. Ono što je pandemija dovela u prvi plan, a tiče se svih i svega je ideja o nesigurnoj budućnosti, o kojoj smo znali i pre, no sada je ona da tako kažem izvesna ili izvesnija nego ranije. Ali, problemi i/ili pitanja ne tiču se samo jedne, izdvojene oblasti, u ovom slučaju savremene vizuelene umetnosti, već celokupne stvarnosti u kojoj živimo i radimo ili u kojoj ćemo živeti i raditi. Dakle, to su neka “opšta, važna mesta”, za koja moramo da se borimo, a koja se tiču ličnih sloboda, cene rada, obrazovanja, poštovanja procedura, mogućnosti funkcionisanja nezavisnog sudstva, osećaja da vas država štiti itd. E, pa to je sve sada pandemija, odnosno mi, stavili u drugi plan.

S obzirom na već postojeće velike polarizacije u svim porama društva, ne uspevamo da održimo zajedništvo ni u jednoj oblasti. I nama se sve lakše manipuliše, pa tako i u sferi umetnosti i kulture.

Darka Radosavljević: Nevidljivost! Vizuelni umetnici su bazično samostalci, retki preživeli individualci. Njih goni svašta, ne samo društvene promene. Sumnjam da se svašta dešava. Umetnici znaju da reaguju na pritisak, ali, to je sada nevidljivo. Društvene mreže, jedine dostupne, prikazuju lažnu sliku, simulakrum.

Stevan Vuković: Prekarni rad i neizvesna egzistencija svih radnika u polju kulture postali su još naglašeniji. Pozitivna pojava koja je proizašla iz okolnosti pandemije su razni fondovi solidarnosti i druge vrste solidarisanja i međusobnog potpomaganja, dok su negativne pojave odustajanje velikog broja radnika u polju kulture od bilo kakvih daljih pokušaja da žive od svoje umetnosti ili kustoskog ili rada u vidu organizacije kulturnih događaja, i svođenje tog tipa rada na povremene hobističke delatnosti, kada prilike to dozvole. Sve više kvalitetnih kadrova svoj poziv i zaposlenje traži negde drugde, izvan polja umetnosti i kulture, a da bi ih za to polje nadalje vezivala samo sentimentalna sećanja.  

Milica Todorović: Odsustvo strategije razvoja koja bi trebalo da uključi, definiše i statusno reši mnoga pitanja vezana za savremenu umetnost (kontinuirano finansiranje, potpora mladim i samostalnim imetnicima, jačanje institucija i galerijske mreže, prezentovanje u inostranstvu…). Rebalans nacionalnog budžeta u vreme pandemije i smanjenje ionako minimalnog budžeta za kulturu su već imali neke negativne posledice (ukidanje konkursa za finansiranje dela za kolekcije i zbirke galerija i muzeja, konkursa za novu produkciju, konkursa za nacionalna priznanja…), a s obzirom da nema ozbiljnih privatnih fondova i tržišta umetničkih dela, pandemija može da dovede u pitanje produkciju i samu egzistenciju umetnika.

- Šta je unazađeno tokom pandemije u kontekstu scene savremene umetnosti?

Dejan Vasić: Smatram da je dodatno unazađen već poljuljani odnos poverenja između zvaničnih institucija i nezavisnog sektora. Prekarna situacija u kojoj se umetnice i umetnosti nalaze postala je teška, i to defakto utiče na produkciju savremene umetnosti.

Simona Ognjanović: Kao i u svim drugim sferama, jedna od ključnih stvari koja je nedostajala su redovni programi koji uključuju žive susrete. Naravno, bilo je takvih sadržaja kada su uslovi to dozvoljavali, ali su oni bili vrlo redukovani i limitirani u pogledu posete i trajanja. Dugoročno gledano, izostanak takvih susreta i simboličkih razmena mislim da može ozbiljno da redukuje i lične kapacitete pojedinačnih aktera, ali i kapacitet scene u celini da umetnost učini relevantnim fakorom društvenih zbivanja i promena, da razvija publiku i radi adekvatnu evaluaciju sopstenih učinaka.  

Naravno, bilo je još radikalno regresivnih tendencija ali one nemaju nužno veze sa pandemijom.

Marija Radisavčević: Ne znam da li bih baš upotrebila termin unazađeno, ali izvesne posledice svakako trpi produkcija novih radova, izložbi, od kojih su neke otkazane, druge privremeno odložene, što opet povlači sa sobom neki nov spektar problema i izazova (kako u kustoskom koceptu, tako i umetničkom/autorskom pristupu).

Izostanak Konkursa za otkup umetničkih dela, koji Ministarstvo kulture i informisanja redovno raspisuje od 2014. godine, nešto je što svakako predstavlja korak unazad, kako za institucije, tako i za umetnike.

Zorana Đaković Minniti: Mislim da ništa nije baš unazađeno, pre bih rekla da je na globalnom planu više prostora ili prednosti dato “blokbaster” sadržajima, koji su taj prostor svakako već i imali, kako u realnom, tako i analognom vremenu i prostoru. Ali postalo je sve teže da producirate sadržaj koji će parirati broju onih koji kliknu da pogledaju virtuelnu turu kroz Metropoliten ili muzejski kompleks Vatikana. Dakle, opstanak nezavisnih struktura, inicijativa, organizacija manjih obima i formata su dovedeni u pitanje. I ako baš hoćemo da se držimo pitanja, da - njihov eventualni nestanak će unazaditi savremenu scenu u Srbiji, ali i generalno.

Darka Radosavljević: Direktna komunikacija, dijalog oči u oči, mogućnost greške, preispitivanja u dijalogu. Ko se snađe na društvenim mrežama - vidljiv je, ali realno nema s kim da bude u dijalogu, na može da se pretrese, ispita početne impute...

Stevan Vuković: Sve je manje sadržaja koji se tiču umetnosti i kulture u medijima.... to se plasira uglavnom usputno, kada ostane vremena neispunjenog nečim “važnijim”. Savremena umetnost se sve više delegitimiše kao relevantna oblast rada i svrstava u oblast zabave, za koju ima vremena i prostora samo i kada se izanaliziraju svi politički, ekonomski i zdravstveni aspekti trenutnog stanja.

Milica Todorović: Smanjena je ekspozicija, a verujem i produkcija. Mnogi predviđeni projekti koji pospešuju mobilnost umetnika i profesionalaca u kulturi su odloženi ili obustavljeni (rezidencijalni programi, studijska putovanja ili neke značajne izložbene manifestacije, poput Oktobarskog salona), smanjen je broj posetilaca, specijalizovanih televizijskih emisija, kritičkih prikaza…

- Da li postoje pojave u oblasti u kojoj radite koje tokom pandemije koje prepoznajete kao pozitivne? Da li su se pojavile neke nove umetničke forme ili prakse podstaknute pandemijom?

Dejan Vasić: Smatram da je neumesno govoriti o pozitivnim pojavama u trenutku kada je najveća pojava COVID-19, koji je odneo veliki broj života i svakodnevicu čini izuzetno teškom. Sa druge strane, rekao bih da smo nakon dužeg vremena i "govora o solidarnosti" videli i solidarnost na delu!

Svakako se pojavila jedna nova forma, ne bih to ocenio kao pozitivno, već pre kao nužno rešenje - vebinar, koji je zamena za javni događaj u zatvorenom prostoru. Pored pozitivnih strana, od kojih je svakako najznačajnije to da se komunikacija i produkcija održavaju, ova forma svakako nije adekvatna, jer događaj je događaj, i njega činimo svi svojom telesnošću kada smo okupljeni i u međusobnoj interakciji.

Simona Ognjanović: "Iznuđena" pozitivna pojava je dostupnost pojedinih sadržaja koja bi u regularnim uslovima bila rezervisana za vrlo ograničen broj ljudi. Iz moje lične pozicije, značila mi je mogućnost da slušam izlaganja na pojedinim internacionalnim konferencijama i seminarima koji su ove godine vanredno održani onlajn, kao i razgovore sa umetnicima i kustosima u kontekstu brojnih internacionalnih izložbi. Iz ugla publike, pozitivno se reaguje na nove formate koje nastaju baš iz konteksta pandemije (onlajn participativne akcije/razgovori/vođenja s mogućnošću uključenja publike, koja je, što može biti simptomatično, neretko slobodnija u komentarisanju i postavljanju pitanja nego u fizičkom prostoru), a manje na sadržaje koje se samo mehanički prevedeni u digitalni format (u virtuelnim turama se na primer, po svim istraživanjima, publika vrlo kratko zadržava). Takođe, može se reći da je pozitivno i to što se ozbiljnije problematizuje velika mobilnost aktera u polju umetnosti (uglavnom nereflektovana i primarno pozitivno konotirana), a koja je usled globalne obustave kretanja/putovanja privremeno onemogućena. O tome se sada govori u kontekstu ekoloških problema koja su česta tema savremene umetnosti, a tim tragom postavlja se pitanje doprinosa njenih aktera ekološkom zagađenju.  

Kada je reč o umetničkim praksama, svakako da već postoji velika produkcija radova koji tematizuju iskustva i posledice koje je izazvala pandemija, a koji su izvedeni u različitim medijima. Prepoznaju se naravno i neke prakse koje su očigledan simptom trenutka, ali većina njih u osnovi predstavlja reartikulaciju poznatih postupaka koji su sada dobili novo značenje u aktuelnom kontekstu (primer za to je, recimo, aktiviranje privatnih prostora u kojima umetnici žive kao mesta produkcije, prezentacije ili izvođenja rada/akcije// slično je i sa aktiviranjem privatnih prostora kustosa i kolekcionara koji ih koriste kao mesto za izvođenje interpretacije rada ili kolekcije).

Međutim, postoje i pokušaji generisanja novih formata, gde bih izdvojila onlajn projekat "weird-ass vizuelni podkast" umetnice Hito Štejerl, realizovan u okviru izložbe I Will Survive u Dizeldorfu. Reč je o svojevrsnom medijskom hibridu baziranom na esetici i logici Zoom platforme, koju umetnica koristi ne da bi održala standardan razgovor o radu ili vođenje kroz izložbu, već ga pretvara u polje medijskog eksperimenta. U njemu učestvuje više aktera, emitovan je u četiri odvojene epizode koje sve skupa traju preko ćetiri sata, a zanimljivo je da autorka koristi prednosti Zoom platforme ne da bi savladala nametnutu distancu i izolaciju, nego upravo da bi o njoj govorila i na nivou naracije, i kroz sam medij.

Marija Radisavčević: Kao pozitivnu bih izdvojila “iznuđenu” preorijentaciju održavanja konferencija, tribina, predavanja, masterklas programa na različitim onlajn platformama, čime su ih učinili dostupnim mnogo široj publici. Vrednosti toga su neverovatne, a mogućnosti (za profesionalce u kulturi) dosta veće.

Zorana Đaković Minniti: Još uvek ne vidim pozitivne posledice pandemije. Čak i to vreme koje nam se svima otvorilo da zastanemo i promislimo, trebalo bi da je inače deo našeg opisa posla.

Darka Radosavljević: Jesu, ali pitanje je smisla, površnosti. Da li je snimak vođenja umetnika kroz izložbu dovoljan? Koristan jeste, ali je i to neka vrsta zablude. Ne dozvojla vam lični utisak u direktnom suočavanju. Nudi vam upakovano tumačenje. Sada umetnost postaje zavisna od PR-a, pametnog ili ne korišćenja društvenih mreža i interneta. Opasno!

Stevan Vuković: Neki umetnici su tematizovali pandemiju, i mnoštvo izložbi je do sada već realizovano na tu temu, ali to se tiče samo sadržaja i referenci tih izložbi, a u formalnom smislu se ništa novo nije desilo, da sam ja toga bio svedok.

Milica Todorović: Pozitivna pojava – intenzivniji život na vebu (adekvatnije korišćenje potencijala digitalnih elektronskih medija, uspostavljena saradnja sa specijalizovanim portalima, veća angažovanost na globalnim društvenim mrežama…). Nova praksa – onlajn održavanje umetničke kolonije “Sićevo” (upoznavanje umetnika sa istorijatom kolonije, mestom održavanja i ambijentom preko dokumentarnih filmova i audiovizuelnih priloga, promocija umetnika posredstvom medija, sajta Galerije i društvenih mreža, česta onlajn komunikacija, prezentacija radova za Koloniju tokom decembra).

- Koliko se menja percepcija umetnosti kada se ona posmatra uživo u javnom/galerijskom prostoru ili onlajn, na internetu - na monitoru?

Dejan Vasić: Biću slobodan da iznesem svoj sud da se umetnost koja je mišljena za galerijski ili javni prostor ne može prikladno izložiti putem interneta. Najbolji ilustrativni primer jeste pokušaj emitovanja pozorišnih predstava, i utisak je daleko ispod onog koji stičemo kada smo u pozorištu. Performans takođe nije pogodan za elektronsko posredovanje jer podrazumeva telesno prisustvo umetnika i publike u prostoru. Postoje svakako i različite forme performansa, kao i umetničkih dela u drugim medijima koji su mišljeni za ovakvu vrstu prezentacije, ali to je tema za sebe.

Simona Ognjanović: Ako nije reč o radu/izložbi/projektu koji je namenski mišljen za onlajn prostor, možemo pre da govorimo o nekoj vrsti digitalne dokumentacije ili reprezentacije rada, i tada se sasvim očigledno ukida primarno prostorno iskustvo, odnosno izostaje fizičko kretanje i boravak u prostoru koji nam omogućava doživljaj materijanosti izložbe i pojedinačnih radova, kao i njihovih međusobnih odnosa. Takođe, u tom slučaju, briše se primarni kontekst izlaganja i uvodi još jedan stepen posredovanja. Međutim, kako nijedan izlagački prostor nije neutralna platforma, već uvek i kontekst za tumačenje, utoliko visoko komercijalizovan i kontrolisan onlajn prostor direktno redefiniše status umetnosti i nas kao posmatrača. Posetilac se u izlagačkom prostoru pretvara u izolovanog konzumenta umetnosti u privatnom prostoru (kućnom/radnom). Na taj način, briše se kontekst društvenosti u pogledu komunikacije i recepcije umetničkog rada koja sada postaje čin koji se izvodi u samoći i izolaciji, a samo konzumiranje umetnosti postaje "roba" u komercijalizovanom prostoru interneta. Tokom pandemije to se ispostavlja kao vrlo simptomatično i zbog toga što su upravo umetnički i kulturni sadržaji preplavili onlajn prostor, a mi smo (bili) otvoreno pozvani da ih kompulsivno i nekontrolisano trošimo kao anestizirajuće sadržaje koje obećavaju efikasan, iako privremen zaborav i beg.

Marija Radisavčević: Neposredni odnos i kontakt sa umetničkim delo (uglavnom) ne može ništa zameniti, i to je iskustvo koje, u principu proizilazi iz (fizičkih) obilazaka izložbi. Međutim, moramo se prilagođavati situaciji kakva jeste. Onlajn izložbe, virtuelni vodiči i prezentacije su imali jasnu funkciju tokom potpunog zatvaranja i tu se video njihov potencijal i značaj za društvo i izvan konteksta karantina. Ipak, posete muzeja, galerija i drugih izlagačkih prostora nisu onemogućene, naravno ukoliko se primene sve mere zaštite.

Zorana Đaković Minniti: To su dve odvojene stvari, dva odvojena doživljaja. Slikom i zvukom sa nekog od ekrana zadovoljavate neka čula. No, za celokupni doživljaj neophodno je da uključite sva čula, znanja i iskustva. O tome na koji način bi trebalo da koristimo i posmatramo digitalni svet i nađemo naše adekvatno mesto u njemu, bila su tokom novembra organizovana četiri onlajn predavanja za zaposlene u Kulturnom centru Beograda. Na jednom od prvih slajdova koje smo videli pisalo je: “Ne možete daunlodovati iskustvo” i time je sve rečeno. Nije isto videti sliku Manzonijevog rada Merda d’artista i osetiti sve ono što u vama izaziva gledanje uživo.

Darka Radosavljević: Prihvatate distribuirano. Mogućnost ličnog doživljaja je suspendovana.

Stevan Vuković: Neke vrste umetnosti jesu namenjene da se gledaju na monitoru, neke ne. To malo koja vrsta dosetljivosti umetnika ili kustosa može da promeni. Kada se prostor pretvori u sliku prostora, a volumen u vizuelnu predstavu volumena na ekranu, to je domen sagledavanja dokumentacije izložbe, a ne izložbe kakvu bi publika doživela kada bi se kretala među radovima i posmatrala ih iz različitih uglova, u skladu sa prostorom galerije ili muzeja i u odnosu spram sopstvenih telesnih proporcija.

Milica Todorović: Sa mog stanovišta (možda tradicionalnog) jedina prava percepcija i doživljaj umetničkog dela je u neposrednom kontaktu sa njim. Onlajn prezentacija - ma koliko bila savršena,  zadovoljava određenu saznajnu potrebu, obogaćuje informativnu upućenost, ali ograničava ili možda čak i ne provocira iskustveni, lični emotivno-intelektualni doživljaj.

- Ako se izuzme period karantina, galerije i muzeji rade sve vreme tokom pandemije. Koliko ste posećivali izložbe i da li te posete (ako ih je bilo) dobijaju nove nivoe značenja u odnosu na period pre pandemije?

Dejan Vasić: Izložbe koje bih posetio i u drugačijim uslovima svakako sam posetio i tokom ovih otežanih. Ovo se odnosi na izložbe koje su realizovane u zemlji, dok su mi izložbe koje sam planirao da posetim u inostranstvu dostupne samo u vidu dokumentacije. Nisam primetio da se dobilo na nekom dodatnom značenju, ali svakako je po dokumentaciji u vidu fotografija primetno da se događaj desio usled pandemije, jer svi nosimo maske i držimo fizičku distancu. To je dodalo jedan novi sloj u čitanju konteksta i uslova realizacije, ali ne i samih radova. Pohvalno je da se pri realizaciji ranije planiranih izložbi nije usiljeno nametala tema pandemije u interpretaciji događaja. Sa druge strane, postoji i umetnička produkcija koje se bavi problemima kao što su pandemija, izolacija, fizičko distanciranje, i smatram da je važno da se unutar umetnosti ova pitanja adresiraju.

Simona Ognjanović: Posećujem izložbe sve vreme i nisam primetila nikakve posebne promene u samom iskustvu obilazaka izložbi (u izlagačkom prostoru ste najčešće sami ili je tu svega još par osoba kao što je bio slučaj i ranije). Takođe, značenje tog čina za mene se nije bitno promenilo.

Marija Radisavčević: Nastojala sam da vidim, u onoj meri koliko su mogućnosti to dozvoljavale, sve relevantnije izložbe koje su se dešavale. Pandemija to nije promenila.

Zorana Đaković Minniti: Moram da priznam da ni manje ni više nego uobičajeno. Mislim da nemaju drugačije značenje, već drugačije načine na koje se realizuju – uz fizičko prisustvo umetnika ili bez njega, uz fizičko prisustvo kustosa ili bez njih, uz mogućnost realizovanja “živih” programa ili ne. Ne samo što na ulazu u svaku galeriju ili muzej imate jasno istaknuta uputstva ponašanja, već svi na neki način ulazimo spremni i opremljeni.

Darka Radosavljević: Odavno ne posećujem izložbe. Malo me grize savest, ali imam opravdanje: Šta će to više meni? Ne donosim javni sud o istim…. Tako da, imam druga posla.

Stevan Vuković: Posećujem i dalje izložbe na način koji je usklađen sa merama kojime se obezbeđuje bezbednost publike od infekcije. U početku je to delovalo sve pomalo bizarno, kao iz nekog naučno-fanstastičnog filma, a sada više ne. Ne vidim nikakvu pozitivnu novinu koja bi bila rezultat proizašao iz samog konteksta pandemije.

Milica Todorović: Svaka izložba u ovim okolnostima jeste mali podvig, ali se trudim da ne podlegnem transmisiji tih okolnosti na svoj lični doživljaj, odnosno koncentrišem se uvek na sadržaj i karakteristike izloženog, ne povezujući ga nužno sa aktuelnom situacijom.

- Da li Vam je jasan protokol mera zaštite u izlagačkim prostorima, kao javnim prostorima u pandemijsko vreme? Da li ste išli na otvaranja izložbi? Kako se ponašate na otvaranjima izložbi u vreme pandemije?

Dejan Vasić: Protokoli i preporuke, odnosno mere zaštite za institucije i pojedince su jasne, i rekao bih da ih se svi pridržavamo. Da li su ove mere dovoljne, ne bih se usudio da kažem. Sama otvaranja izložbi sam izbegavao, a razlog za to jeste velika koncentracija ljudi. Ovo se ne odnosi na izložbe koje sam organizovao, i tom prilikom sam nastojao da se svi prisutni pridržavaju propisanih mera.

Simona Ognjanović: Osim da je obavezno nositi masku, sve ostalo se ispostavljalo prilično interpretabilno, i reguliše se od prostora do prostora, od događaja do događaja, uključujući i zahtev za poštovanje fizičke distance. Uglavnom sam izbegavala otvaranja izložbi.

Marija Radisavčević: Moram priznati da sam izbegavala otvaranja izložbi, baš zbog većeg broja ljudi koji obično posećuju otvaranja, jer je to događaj sam po sebi. To je nešto što mi nedostaje!

Zorana Đaković Minniti: Protokoli se stalno menjaju, nema neke posebne logike kada je reč o merama koje se odnose na ograničenja. Čuvena su pitanja na temu satnice u kojoj virus više ili manje operiše ili tačne distance. Ukratko, niste baš mnogo pametni kalo da se ponašate, jer deluje da su vas argumenti sa druge strane već pobedili, pa se čini da nemate ustvari pravo glasa, niti se nešto baš i pitate. Takav je moj utisak. A što se tiče otvaranja i ponašanja publike, moje iskustvo je da su svi oprezni.

Darka Radosavljević: Ništa mi nije jasno! Ne idem na otvaranja.

Stevan Vuković: Jasan mi je protokol. Ponašam se u skladu sa merama zaštite publike.

Milica Todorović: Moram priznati da su pojedina saopštenja kriznih štabova (republičkog i gradskog) sadržala prilično difuzna ili nedovoljno jasna uputstva i preporuke koja su posebno u početku, izazivale nedoumice oko protokola (npr. da li su dozvoljena neposredna otvaranja izložbi, ili recimo, da li broj istovremenih posetilaca može da varira zavisno od veličine izložbenog prostora…). Posećivala sam otvaranja izložbi uvek uz upotrebu zaštitne maske i sa pažnjom, na držanju distance.

- Kakvu ulogu u posredovanju umetničkih sadržaja za vreme pandemije (još uvek) imaju umetnici; galerije; institucije; vaninstitucionalne organizacije, mediji?

Dejan Vasić: Ovo je jedno dosta kompleksno pitanje i kada se razmatra mimo uslova koji su uzrokovani pandemijom. Probaću da dam jedan dosta pojednostavljen odgovor na ovo pitanje. Institucije umetničkog sistema, kao što su galerije i muzeji služe kao posrednik u direktnoj komunikaciji između umetnika, umetničkog rada i publike. Uloga medija jeste da umetnički sadržaj dodatno medijatizuje, ali i da donese uvid  u presek umetničke scene. Ovaj odnos po sebi je dosta kompleksan i postojali su problemi u posredovanju i pre pandemije. Uloga bi trebalo da ostane ista, ali uslovi produkcije i komunikacije su teški i razumljivo je da su se javili novi i dodatni problemi.

SImona Ognjanović: Svi pomenuti akteri i dalje posreduju umetničke sadržaje koje generišu ili o kojima izveštavaju (mediji) – organizuju se razgovori s umetnicima, kustosima, postoje onlajn vođenja, objavljuju se tekstovi, blogovi, podkasti i brojni drugi formati koji su prilagođeni aktuelnoj situaciji. U tom smislu ne vidim da se nešto bitno promenilo. Ono što je novina jeste količina sadržaja koja se plasira i komunicira isključivo onlajn i utoliko algoritam postaje novi posrednik u komunikaciji potencijalnih sadržaja i odlučuje šta će uopšte doći do nas.

Marija Radisavčević: Tokom perioda karantina, institucije kulture, mediji i pojedinci su preuzeli veliku odgovornost i pokazali su važnost svog delovanja za društvo u celini. Činilo se kao momenat koji je, konačno osvestio i ukazao na važnost kulture i umetnosti, međutim, imam utisak da se to nekako brzo zaboravilo.

Zorana Đaković Minniti: Svako u tom procesu ima svoje mesto. Čini mi se da je u aktuelnom periodu veoma važno pružiti i neku dodatnu preporuku i izbor onoga što se nudi, ali i naći načina da se ipak fizički dođe do onih kojima digitalne platforme i dalje predstavljaju “novu stvarnost”. S jedne strane imate smanjenje broja programa, a s druge nikad više umetničkih i kulturnih sadržaja koji su nam dostupni ukoliko imamo neki od uređaja koji je povezan sa internetom. Međutim, čitava jedna grupa naše zajednice je “odsečena” i mislim da je to nova uloga za sve nas, kako da nastavimo da se obraćamo svima, jer je i dalje dosta preduslova koji se moraju ispuniti da bi se koristile digitalne platforme.

Darka Radosavljević: Da drmaju “kavez”, da problematizuju ključne probleme pozicije umetnika.

Stevan Vuković: Istu kao i ranije.

Milica Todorović: Uloga je ista možda čak pojačana, ali je pristup donekle promenjen, jer se velikim svojim delom bazira na onlajn posredovanju. Pandemija je prouzrokovala ne samo osećaj životne ugroženosti, već sa nizom ograničenja, zabrana i pritisaka, i stanje opšte mentalne zabrinutosti iz kojeg su mnogi izlaz prepoznali upravo u kulturnim sadržajima (setimo se velikog interesovanja ljudi za onlajn prezentovane predstave ili izložbe tokom karantina, ili pritiska javnosti da se ustanove kulture otvore za posetioce). Tako da su aktivnosti umetnika, institucija i vaninstitucionalnih organizacija u ovom trenutku svojevrsna odstupnica čoveku kao pojedincu u nastojanju da očuva svoj duhovni život i mentalno zdravlje.

- Kako ocenjujete rad Ministarstva kulture i informisanja u prethodnom periodu i koje biste korake predložili novoj ministarki kulture i informisanja za vreme pandemije i u periodu po njenom završetku u pogledu kulturne politike, posebno u odnosu na oblast Vašeg delovanja?

Dejan Vasić: Nesreća našeg vremena sastoji se u tome da se rad svih javnih službi menja u odnosu na pojedince i političke strukture koji ih tretiraju kao privatnu svojinu. Ministarstvo kulture i informisanja, kao i zaposleni koji rade unutar institucije, moraju biti u službi građana i raditi u njihovom interesu.

Svi smo svesni problema u kojima se nalazi informisanje u Srbiji, a tome može govoriti u prilog i činjenica da o problemima sa kojima se suočavaju uposleni u proizvodnji kulturnih i umetničkih sadržaja u medijima ne možemo saznati ništa, i ne samo o problemima. Tokom poslednjih nekoliko godina dao sam više intervjua za RTS o događajima koje sam realizovao. Svaki sam pogledao putem interneta jer su se prikazivali u terminima posle ponoći, kada - kao i većina ljudi, spavam. O umetnosti i kulturi mogu se čuti emisije samo na nekomercijalnim radio stanicama, i izvojio bih Radio Beograd kao pozitivan primer. Redakcije za kulturu u novinama svedene su na jedno ili dvoje zaposlenih, od kojih ne možemo da očekujemo da pokriju sva dešavanja u svim oblastima, od književnosti, teatra, festivala, do izložbi.

Pozdravio bih uklanjanje neprikladnih sadržaja, ličnih obračuna prethodnog ministra sa zvanične veb stranice Ministarstva, kao prvi gest Maje Gojković kao ministarke kulture i informisanja i potpredsednice Vlade Srbije. Postoji čitav niz problema koji su u delokrugu Ministarstva kulture i informisanja koje treba rešiti, a to su pre svega sloboda medija i izražvanja, departizacija, okončavanje "vd" statusa u svim institucijama koje bi trebalo  da dobiju rukovodstvo u skladu sa zakonom i profesionalnim standardima, podmlađivanje kadra u vidu zapošljavanja, dok još imamo iskusnije kolege u institucijama koji mogu da im znanje prenesu, da se obezbedi transparentan rad komisija na javnim konkursima… Ali pre svega da bih poručio da je vreme za dijalog sa scenom koji je nasilno prekinut, kako bi se vratilo poverenje. Imao bih još dosta da dodam, ali nisam siguran da bi Maja Gojković bila spremna da me sasluša.

Marija Radisavčević: Ovo pitanje zaslužuje i zahteva zaseban prostor za diskusiju. Na prvom mestu bi bio predlog da formira tim profesionalaca iz različitih oblasti koji će omogućiti efikasnije delovanje svih sektora Ministarstva kulture i informisanja, a time i adekvatnije sagledavanje kompleksnih problema u kulturi.

Zorana Đaković Minniti: S obzirom da živimo u vremenima u kojima je lična inicijativa ključna, najvažnije je da se napravi dobra strategija za finansijsku podršku umetnicima/izložbama savremene likovne umetnosti kako iz državnih izvora (Grad, Ministartsvo), tako i iz drugih mogućih izvora. To mi se čini kao važna polazna strategija, kao zamerka i preporuka. S druge strane, mislim da bi više zajedničkih projekata i poverenja između različitih sektora, povećalo i mogućnosti za većom finansijskom podrškom, većim uticajem koji bi likovni sektor mogao da ima, kao i jedinstvenijom strategijom jer procesi idu paraleleno i iz oba pravca.

Darka Radosavljević: Savremena vizuelna umetnost je jedna od retkih društvenih kategorija koja opstaje iz potreba, a nije neophodno vezana za uzročno- posledične diktate dnevne politike. Upravo stoga je istovremeno opasna i retko zdrava grana društva koja je, ako iole ima vizije za opstanak, beskrajno dragocena, kao teško ucenjiva.

Stevan Vuković: Ministarki bih predložio da se okruži pomoćnicima i savetnicima koji su stručni za pojedine oblasti kulture, a ne aparatčicima i pozdanim stranačkim kadrovima i ličnim prijateljima koji su sasvim marginalni autori. Takođe bih joj predložio da se u donošenju relevatnih odluka konsultuje sa predstavnicima stručnih udruženja.

Milica Todorović: Ako se misli na period tokom pandemije, raduje činjenica da je jula 2020 .godine Ministarstvo kulture raspisalo konkurs za sufinansiranje e-mobilnosti umetnika, umetničkih sadržaja i dela, što je relativno brza reakcija na novonastalu situaciju i jedan vid razumevanja specifičnosti trenutka i novih vidova rada. Bilo je svakako i negativnih poteza oličenih, recimo, u saopštenju povodom dešavanja u Galeriji “Stara kapetanija” u Zemunu. Preporuke novoj ministarki iz domena kulturne politike: briga o ravnomernom razvoju kulture na teritoriji čitave zemlje, tj. posebna podrška projektima koji doprinose decentralizaciji kulture, jačanje institucija i kadrova (ukidanje mere zabrane zapošljavanja), osnivanje novih galerijskih prostora, odnosno razvoj mreže muzejsko-galerijskih ustanova, ozbiljnija promocija naše umetnosti u inostranstvu, posebna finansijska potpora samostalnim umetnicima…

- Kako vidite budućnost scene i svoje profesije nakon pandemije?

Dejan Vasić: Uvek je važno promišljati budućnost, ne samo u smislu profesije, već i međusobnih odnosa! Znamo da je scena preživela i druge izazove, ali je važno je da smo pokazali solidarnost i da smo ujedninjeniji nego u periodu pre pandemije.

Simona Ognjanović: Nemam odgovor na to pitanje jer mi se čini da mnogo toga zavisi od dužine trajanja pandemije, što je u ovom trenutku teško predvideti. Budući da je svakako izvesno da će se polje kulture i umetnosti suočavati s novim gubicima sredstava (za muzeje konkretno, a prema istraživanju ICOM-a, to podrazumeva procenu gubitka na više od 50% planiranog budžeta za narednu godinu, što se naravno razlikuje od slučaja do slučaja), to će neminovno uticati na još veću prekarizaciju uslova rada i na moguća (nova) otpuštanja, zatim na preusmeravanje tipa finansiranja i traženja alternativa postojećim izvorima, te posledično, ako sve ovo duže potraje, u najgorem slučaju to može ugroziti opstanak i delovanje pojedinih aktera na sceni (institucija, umetnika, organizacija...). Naravno, to će uticati i na izmenu planiranih programa (smenjenje i(li) reformatiranje).

Što se tiče profesija na koje sam u svom radu u prvom redu upućena (kustosi i vizuelni umetnici), mislim da se pokazalo da je, nažalost, moguće "prilagoditi" delovanje ovim uslovima. Naime, izuzev u periodu karantina, muzejska praksa i scena vizuelne umetnosti sinhrono deluju na oba koloseka (izložbe je moguće fizički posećivati u kontrolisanim uslovima, a mnogi programi su prevodivi u digitalni format). Ono što stvara bojazan je da - ako pokažemo kroz naš zajednički angažman da postoje alternativni modeli koji su ekonomski održivi, to onda dugoročno može izazvati i neke strukturalne promene, ugroziti pojedine aktere i omogućiti dalju prekarizaciju uslova rada.

Kada je pak reč o budućnosti muzeja i njegove uloge u društvu, ona se danas promišlja pre svega u kontekstu onoga što je pandemija učinila potpuno očiglednim, a to je struktura muzejske publike. Radikalni pad posete čak i u vreme (kontrolisane) otvorenosti nedvosmisleno govori da muzeje i dalje primarno posećuju turisti i tzv. zainteresovana, stručna javnost, a da imaju vrlo mali uticaj i stepen povezanosti s lokalnom zajednicom (to naravno zavisi od muzeja do muzeja, ali je to primetan globalni trend). Upravo se tu vidi neki mogući, pozitivni smer razvoja muzeja izazvan ovom krizom, a o čemu svedoči i rad na novoj definiciji muzeja u kojoj se instistira na njegovoj društvenoj ulozi i upućenosti na potrebe lokalne zajednice. Scena savremene umetnosti ima već tradicionalan problem s razvojem publike i nisam sigurna da se u kontekstu pandemije to bitno promenilo.

Marija Radisavčević: Promena će biti, to je izvesno, ali će se one dešavati na svim poljima, a kako će se to odraziti na scenu, ostaje da vidimo. Ne mislim da će se drastično menjati institucionalne kustoske prakse, prilagođavaće se u onoj meri u kojoj to standardi profesije dozvoljavaju.  

Zorana Đaković Minniti: Pandemija će proći, ali pitanje koje lebdi u vazduhu jeste šta će od ograničenja ostati i u kakvom ćemo okruženju moži da nastavimo da radimo. Zato je važno da se vratimo na opšta mesta koja sam pominjala ranije i izborimo za uslove i okvire u kojima ćemo raditi.

Darka Radosavljević: Kao borbu za kontinuitet važnog društvenog segmenta, kao potvrdu dokaza da svašta od “nezarobljenosti”, slobode, jeste zapravo osnov napretka, jer se dragoceni eksperimenti vrše bez žrtava.

Stevan Vuković: Plašim se da umetnost i kultura u Srbiji postaju klasna privilegija. Veoma je moguće da će se tim oblastima ovde uskoro baviti samo dovoljno bogati ljudi, i to samo  iz čistog hira i hobija, dok će talentovani i stučni ljudi ili promeniti profesije ili mesto boravka, odlazeći u sredine u kojima će njihov rad biti i javno i finansijski prepoznat.

Milica Todorović: Verujem da će se scena postepeno oporaviti ili čak da će nas pozitivno iznenaditi nakon ovog perioda prinudnog zatišja i stagnacije, možda će umetnici koji su do sada egzistirali samo na vebu ući i u institucionalne tokove. Takođe, očekujem reakciju umetnika na ono što nam se trenutno dešava, pitanja ili odgovore kroz njihova dela. Što se profesije kustosa tiče, osnovni zadatak nakon pandemije biće obezbediti povratak publike najpre u onom broju u kojem je pre pratila izložbene manifestacije, a onda svakako raditi na daljem razvoju publike kroz posebne projekte i akcije namanjene svima ili određenim socijalnim grupama (adolescenti, mladi, deca sa posebnim potrebama, etičke ili nacionalne manjine…).Zapravo, čini mi se da je i pre pandemije jedan od najakutnijih problema muzeja i galerija bilo pitanje razvoja publike.

- Koja su, prema Vašem mišljenju, tri najznačajnija događaja u 2020. godini u oblasti kulture u Srbiji (bilo pozitivna, bilo negativna), i zašto?

Dejan Vasić: Svakako bih izdvojio promene u Udruženju likovnih umetnika Srbije koje su se desile početkom 2020. godine. Pored promena u rukovodstvu, i načinu na koji udruženje radi, vidna je i pozitivna promena u organizaciji tradicionalnih smotri udruženja, kao što su Prolećna i Jesenja izložba.

Drugi događaj, ili pak reakcija na globalnu pandemiju, jeste formiranje Fonda solidarnosti u kojem su učestvovali Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), ULUS, Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV), Bazaart, Stanica - Servis za savremeni ples i Udruženje likovnih kritičara AICA Srbija.

Treći događaj koji bih izdvojio jeste organizacija izuzetno ambicioznog 30. Memorijala Nadežde Petrović, čiji je selektor bila prof.dr Sarita Vujković. Smatram da je od izuzetnog značaja da je Umetnilka galerija "Nadežda Petrović" u izuzetno teškim uslovima uspela da organizaciono iznese ovu važnu smotru. Dodatno, izložba "Na jug, na jug! Idemo na Jug!" postavljena je u skladu sa visokim standardima muzeološke prakse, i predstavlja značajan pregled savremene umetnosti iz regiona.

Simona Ognjanović: Prvo, osnivanje Fonda solidarnosti kulturnih radnika i radnica Srbije koje je pokrenulo šest strukovnih uduženja kako bi se pružila pomoć ugroženim umetnicima i kulturnim radnicima koji su usled pandemije izgubili deo ili sve planirane prihode, a nisu dobili pomoć od državne uprave – vrlo važna inicijativa koja je demonstrirala solidarnost sa svim akterima u polju kulture i umetnosti nezavisno od njihovog formalnog statusa, kao i tipa angažmana kojim doprinose savremenom stvaralaštvu.

Drugo, serija događaja i inicijativa u cilju unapređenja programske politike ULUS-a i revitalizacije ovog udruženja kao važne platforme za udruživanje u borbi za prava, bolje uslove rada i unapređenje statusa umetnika i umetnica (Jesenja i Prolećna izložba, projekat Ka horizontalnosti u umetnosti, organizacija skupa podrške grupi Momci i Galeriji Stara kapetanija, reformatiranje Bijenala mladih...).

Treće, među serijom upada u izlagačke prostore, kao i napada (fizičkih i verbalnih) kojima su umetnici i njihovi radovi bili izloženi tokom proteklih meseci, neprihvatljivo je da se izdvoji neki od njih, kao što je nemoguće odlučiti se za jedno od spornih saopštenja Ministarstva kulture i informisanja izdatih povodom pojedinčnih incidenata ili kao reakcija na saopštenja strukovnih udruženja plasiranih u cilju podrške umetnicima i(li) osude Ministarstva. Ovi događaji ne stoje u direktnoj relaciji sa aktuelnom pandemijom, već predstavljaju primer radikalizacije dugo prisutnih antagonizama na sceni. Kao takvi, oni nas podsećaju na zatvorenost u postojeće narative i podele koje se decenijama iznova reprodukuju, kao i na važnost pravovremenog udruživanja i suprotstavljanja svakoj legitimaciji nasilja u ime ideoloških, a u ovom slučaju, i ekonomskih interesa.

Četvrto, kriza u MSUB-u čiji je povod skidanje rada Zorana Todorovića po odluci v.d. direktora Viktora Kiša, kao i gostovanje izložbe Gotjeovih venčanica "Ljubav je ljubav: Radost venčanja za sve“. Ova dva uvezana događaja pratilo je javno istupanje kustosa Muzeja koji su otvoreno govorili o sukobu s direktorom, kao i podrška važnih strukovnih udruženja - ovo je primer izrazito spornog modela rukovođenja javnom institucijom kulture koja se nameće kao normativna, zatim nelegalnog zauzimanja upravljačke pozicije mimo propisanih procedura, ali i važan primer pokušaja vršenja pritiska javnosti i strukovnih udruženja u cilju povlačenja spornih odluka i osvetljavanja konteksta u kojem su donošene. 

Marija Radisavčević: Veliki broj incidenata i nasilja koji su bili usmereni ka izložbama, pozorišnim predstavama, kulturnim manifestacijama, samim umetnicima i kulturnim radnicima; institucije koje su “otete” od struke – to je definitivno obeležilo odlazeću godinu, naravno u negativnom kontekstu.

Zorana Đaković Minniti: FIST – Festival internacionalnog studentskog teatra, kao primer da je moguće kreirati zajednicu, primer koji vam daje nadu, jer je rezultat rada jedne mlade generacije; ULUS – primer da udruženja/institucije mogu i treba da se reformišu; postavljanje strujomera nasred murala Miomira Grujića Fleke (1954-2003) u njegovom rodnom Šapcu – kao primer koji govori o slojevitosti problema kada je reč o odnosu prema kulturi u našem društvu. Pomenula bih i odlaganje 58. Oktobarskog salona koje nije izazvalo nikakve reakcije u javnosti – ali ovo uvek može biti posebna tema.

Darka Radosavljević: Teško je odabrati tri, ali evo, bez redosleda značaja: ukidanje godišnjeg konkursa na nivou grada Beograda. Smatram i dalje da tu ima prostora za krivičnu prijavu, ludilo od izjava odlazećeg ministra za kulturu, akcija za pomoć umenicima (NKSS, ULUS, SULUV, AICA, Stanica, Bayaart), ali sa velikom primedbama. Urađeno je dosta, ali nedovoljno, i napravljene su ozbiljne greške… Ali, naknadna pamet… Samo ne znam da li su popisali greške.

Stevan Vuković: Evo pozitivnih: reorganizacija i transformacija ULUS-a u funkcionalno stručno udrženje; organizovani zajednički solidarni otpor progonu umetnika, osnivanje Fonda solidarnosti kulturnih radnika i radnica.

Milica Todorović: Ograničiću se ovog puta na oblast vizuelnih umetnosti. U pozitivnom smislu – 30. Memorijal Nadežde Petrović u Čačku kao visokokvalitetna izložbena manifestacija koja se svojim konceptom selektorke Sarite Vujković – direktorke MSU Republike Srpske, bazirala na postjugoslovenski umetnički prostor i koja je u dijaloškom kontekstu zastupljenih dela ukazivala na bliskost tema, praksi i pojava u savremenom umetničkom trenutku danas susednih zemalja. U negativnom - ozbiljno zabrinjavajući primeri ugrožavanja integriteta umetnika i njegovog dela, žigosanjem pojedinaca i bukvalnim uništenjem radova. Prvi primer je široj javnosti verovatno manje poznat - dešava se na vebu (sajt Prismotra i stranica Ko truje našu decu) a podrazumeva jednom nedeljno targetiranje nekog od savremenih umetnika tekstom koji degradira njegovo delo i ličnost; drugi primer je bio javan, eksponiran u medijima, reč je o upadu huligana i uništavanju radova na izložbi stripa u okviru festivala Novo doba, 13. oktobra u Umetničkoj galeriji “Stara kapetanija” u Zemunu. Oba primera su frapantno ugrožavanje prava na slobodu umetničkog izražavanja, agresija i nasilje nad neistomišljenicima pod plaštom patriotizma, slično nacističkim obračunima sa “dekadentnom umetnošću.”

(SEEcult.org)