Kultura i korona: Marko Čkonjević - Kinematografiji treba pomoć države

Filmski distributer Marko Čkonjević smatra da je pandemija korona virusa drastično uticala na kinematografki sektor u Srbiji, te da ni ta grana, iako je bila jedna od naprednijih ne samo na nivou Srbije, već i regiona, ne može da opstane bez pomoći države. Osnivač distributerske kuće Fame Solutions i potpredsednik Sekcije distributera pri Privrednoj komori Srbije, Čkonjević ukazuje u intervjuu za portal SEEcult.org da su "bioskopi bez publike, a distributeri bez programa". Pandemija je, prema njegovom mišljenju, izbacila na videlo mnoge dosadašnje manjkavosti u kulturi i dovela do neophodnog tehnološkog osavremenjivanja. Ipak, Čkonjević smatra da onlajn sadržaji ne mogu da zamene pozorišnu predstavu uživo ili bioskopsku projekciju filma. Kao najbrži put za izlazak kulture iz krize, vidi reformu Ministarstva kulture i međuresorno povezivanje, kao i izradu savremene strategije kulture, posebnog strateškog dokumenta za kinematografiju i novog zakona o audiovizuelnim delatnostima.

- Na koji način je pandemija korona virusa promenila Vaš način rada?

Marko Čkonjević: Kada je bioskopska distribucija u pitanju, način rada je nemoguće promeniti, odnosno prilagoditi merama, jer sve što su mere - dijametralno se kosi sa našim ciljevima u normalnim okolnostma. Mi radimo na povećanju broja gledalaca, a Kovid režim insistira na distanci i redukovanom broju ljudi u zatvorenom prostoru. Svaki biznis-plan našeg posla je ugrožen, jer je osnovni profitni centar diskvalifikovan kada se nastoji da se redukuje broj ljudi koji će doći na jednu projekciju. Jedino što možemo jeste da čekamo normalizaciju i to se u najvećoj meri dešava, jer su svi potentni filmovi pomereni i čekaju neko poboljšanje uslova. Situacija je takva da oni koji imaju u svom katalogu TV prava i dogovore sa TV kanalima o otkupu istih još i mogu da prežive, jer su to značajni prihodi, ali oni kojima je primarni posao bioskopska distribucija nalaze se u velikom problemu, jer poseta u ovim uslovima nije dovoljna za suštinsku održivost firmi.

Ukupan broj zaposlenih u nekoliko desetina firmi iz ovog domena kinematografije je ispod 350, ali taj esnaf je marljivim radom i strateškim planiranjem učinio da Srbija postane lider u regionu po broju snimljenih filmova, broju posetilaca u bioskopima i broju novootvorenih bioskopskih sala. Zbog pandemije je jedan trend dobrog privrednog rasta naglo zaustavljen. Bioskopi su prvi zatvoreni, poslednji otvoreni, a period u kojem se radilo od 1. septembra je suštinski doneo još veću krizu zbog troškova koji su bili daleko veći od prihoda. Pomoć države je od presudnog značaja, jer je jasno da prikazivači i distributeri neće preživeti novi talas pandemije, bez njene pomoći. Dakle, iako smo bili vrlo uspešna i samoodrživa grana privrede, koja uplaćuje ozbiljan novac na ime poreza u budžet, ipak smo ostali bez mogućnosti da nadalje samofinansiramo poslovanja, te je neophodna hitna pomoć države.

- Koje probleme filmske, odnosno pozorišne scene vidite kao ključne pre pandemije i kako je na njih ona uticala u Srbiji? Ako kažemo da je pandemija pojačala društvene simptome koji su već postojali, koje je procese u sferi umetnosti i kulture dovela u prvi plan?

Marko Čkonjević: Kada je kinematografija u pitanju, pandemija je samo naglasila postojeće probleme naše industrije, ali isto tako sprečila dalji rad na njihovom rešavanju i uređenju tržišnih pravila i na regulaciji nelojalne konkurencije. Mada je najveći problem vidljivost našeg problema, jer stvoren je privid da - ako se nastavi sa konkursima za produkciju kroz Filmski centar Srbije, problem u najvećoj meri rešen, ali nije tako. Bioskopi su bez publike, distributeri bez programa. To je realnost ovog trenutka i cele jedne grane kinematografije.

Sa druge strane, u pozorištu se jasno ukazuje nepravda koju mladim umetnicima čini nasleđeni sistem kulture na budžetu. Sa jedne strane, imate sistematizacije radnih mesta popunjene do vrha glumcima od kojih neki nisu zaigrali godinama, a sa druge strane imate plejadu mladih glumaca koje je pandemija zatekla u honorarnom statusu u kojem su plaćeni po igranju, koji su ostali bez prihoda. Ovo je jasan pokazatelj, sada već, preke potrebe za sistemskim rešenjem pozorišta i finansiranja kulture generalno. Ovakvih primera ima još…

- Da li postoje pojave koje tokom pandemije prepoznajete kao pozitivne? Da li su se pojavile neke nove umetničke forme ili prakse podstaknute pandemijom?

Marko Čkonjević: Ako ćemo iskreno, ništa vredno pomena. Pozitivnim smatram to što su mnoge manjkavosti izašle na videlo i tako ukazale na egzistencijalnu potrebu za osavremenjavanjem i sistemskim rešenjima u skladu sa savremenim praksama u kulturi i napuštanjem retro agresivnog sistema administriranja lažne kulturne stvarnosti.

- Koliko se menja percepcija umetnosti kada se ona posmatra uživo - u pozorištu ili bioskopu, ili onlajn, na internetu - na monitoru?

Marko Čkonjević: Za mene je to oduvek bila razlika između doživljaja i informacije, između kvalitetno provedenog vremena i “ubijanja” vremena. Film i pozorišna, baletska ili operska predstava organski pripadaju bioskopu i sceni, i u bilo kojem drugom formatu su informacija koja vam pomaže da ostanete u toku i upućen sagovornik, dok serije, recimo, organski pripadaju tim drugim formatima i mogu se tretirati kao TV ili kućni događaj. To je analogija koje se držim.

Onlajn i internet jesu proširene mogućnosti i veliki napredak za dostupnost sadržaja, ali se ništa ne meri sa igranjem na sceni i projekcijom u bioskopu. U ovim okolnostima, koliko god da smo svi uživali u različitim sadržajima dostupnim na onlajn platformama i različitim formatima za kućnu upotrebu, toliko je to bio i podsetnik na strašne okolnosti pandemije koja nas je snašla.

Pozorišta, muzeji... itd. morali su da se prilagode vanrednim okolnostima, to je u redu i za svaku pohvalu, ali smatram da bi u budućnosti onlajn sadržaj trebalo da bude namenski proizveden za digitalne kanale komunikacije. U tom slučaju ne bismo morali da odgovaramo na pitanja, tipa: Šta će nam arhivski snimci predstava onlajn, krše li se autorska prava i kako se rešava pitanje prodaje i ekonomskog benefita takvog sadržaja?

- Izvesno vreme tokom pandemije pozorišta i bioskopi su radili relativno normalno. Koliko ste posećivali predstave i projekcije i da li te posete (ako ih je bilo) dobijaju nove nivoe značenja u odnosu na period pre pandemije?

Marko Čkonjević: Odlazio sam u pozorište i bioskop, i baš ti odlasci su učvrstili moje uverenje da je to upravo najjači i najautentčniji kulturni događaj kada su izvođačke umetnosti u pitanju. Scena je univerzum, a bioskopsko platno portal za prelazak u druge svetove.

- Kakvu ulogu u posredovanju umetničkih sadržaja za vreme pandemije (još uvek) imaju umetnici; institucije; vaninstitucionalne organizacije, mediji?

Marko Čkonjević: Bez postojanja adekvatne strategije ta uloga se svela na pojedinačne inicijative bilo institucija ili pojedinaca, i u tom smislu bi svaku trebalo analizirati. Recimo, da li su svi snimci pozorišnih predstava koje smo imali priliku da gledamo na YouTube kanalima tokom vanrednog stanja zaista bili za javno prikazivanje?

- Kako ocenjujete rad Ministarstva kulture i informisanja u prethodnom periodu i koje biste korake predložili novoj ministarki kulture i informisanja za vreme pandemije i u periodu po njenom završetku u pogledu kulturne politike, posebno u odnosu na oblast Vašeg delovanja?

Marko Čkonjević: Ne bih se vraćao na rad bivšeg ministra, da se ne ponašamo ko moleri: ”Ko ti je, bre, ovo krečio?" To je još jedna od učestalih praksi kod nas - “lament nad tudjom (ne)kompetencijom”.

Mišljenja sam da je pandemija okolnost koja će proći, a da je pred ministarkom (Majom Gojković) i tim resornim ministarstvom veliki i nadasve važan zadatak, koji je na prvom mestu reforma samog Minstarstava kako bi moglo da se kvalitetno radi, a potom izrada savremene strategije za kulturu nacije i u tom smislu reforme sistema funkcionisanja institucija kulture i pojedinaca, prvenstveno u cilju stvaranja relevantnih kulturnih sadržaja, a potom i očuvanja baštine.

Kultura u Srbiji u opštem smislu pati od socijalnog autizma kamufliranog u lažni elitizam, i metaforčki nije ništa drugo do prešminkana starica koja, u svom saloncu u krugu dvojke, čeka sigurnu smrt.

Tom ministarstvu je više nego ikada potrebno međuresorno umrežavanje, na prvom mestu sa obrazovanjem, turizmom i ekologijom, kao što je to praksa u velikom broju zemalja Evropske unije. To bi ujedno omogućilo i uvećanje budžeta i širenje spektra delovanja. Nedvosmisleno je to najbrži put da kultura ojača i bude dostupna svima, jer je svima potrebna.

Kada je kinematografija u pitanju, potrebna nam je sveobuhvatna i savremena strategija razvoja kinematografije i vizija sa jasnim ciljevima, kao i objektivan i sa svetskim trendovima usaglašen zakon o audiovizuelnim delatnostima, koji tu viziju podržava, a ciljeve čini ostvarivim u opštem nacionalnom interesu.

- Kako vidite budućnost scene i svoje profesije nakon pandemije?

Marko Čkonjević: Ovo su tektonske promene i sigurno će se odraziti na poslovanje, ali predviđanje šta će i kako će biti ravno je gledanju u kristalni kuglu. Ne znamo pouzano ni kada će ovo da se završi, ni ko će i u kom obliku da preživi.

- Koja su, prema Vašem mišljenju, tri najznačajnija događaja u 2020. godini u oblasti kulture u Srbiji (bilo pozitivna, bilo negativna), i zašto?

Marko Čkonjević:  Prvo, koncert “Dvostruko svitanje u Lepenskom Viru”, jer to su obrisi Srbije u kojoj bih želeo da živim, u kojoj umetnici u sinergiji sa tradicijom i baštinom predstavljaju ono najlepše što Srbija ima da ponudi.

Drugo, izložba “Ljubav je ljubav” Žan-Pola Gotjea u Muzeju savremene umetnosti, jer predstavlja kontinuitet posle Marine Abramović i stavljanje Srbije na mapu velikim umetnicima. Izložba je podelila javnost u shvatanju i poimanju savremene umetnosti u Srbiji, iz čega je proistekao i smislen dijalog. Dobro je za promenu diskutovati o umetnosti i kulturi, umesto o fudbalu i politici. Dobro je što se u raspravu uključio i novi krug ljudi koji do sada kao da nisu smatrali da imaju pravo na mišljenje kada je ta tema u pitanju. To je vrednost ove izložbe. Naravno, i činjenica da pratimo trendove svetskih muzeja...

Treće, u uslovima pandemije i zatvaranja, ustanove kulture su posle dugo vremena shvatile da moraju da se prilagode novim trendovima, digitalnoj komunikaciji, osavremenjavanju i značaju edukacije svojih zaposlenih u tom pravcu. Larpurlartizam je prevaziđena teorija, tako je i kultura radi kulture prevaziđen koncept. Mora kultura da izađe u narod, da privoli, edukuje, privuče svoju publiku, umesto što samo čeka na biletarnici da proda karte. To je kulturni događaj ove čudnovate godine.

*Naslovna fotografija: Nebojša Babić

(SEEcult.org)