Lu Salome, muza Ničea i Rilkea
Na dan 12. februara 1861. godine u Sankt-Peterburgu, u porodici Gustava fon Salomea, rođena je dugoželjena kćerka. Dadoše joj ime Lujza, a tepali su joj mala Lu ili samo Lu.To je bilo prvo žensko dete u porodici Salome i najmlađa od šestoro dece. Sa petoricom braće Lujza se osećala zaštićenom, ali nikada nije bila razmažena. Nije nikada zahtevala da joj roditelji kupuju skupe i lepe stvari. Istina, tražila je nešto više: slobodu da postupa po sopstvenom izboru.
Svi autoriteti su poklekli
Još u detinjstvu Lu je ispoljavala neverovatnu tvrdoglavost; da li iz kaprica, da li zbog posebnog sklada uma, ali joj se po svojevoljnosti teško moglo naći ravne u celoj prestonici velike Ruske imperije. Svi autoriteti morali su da pokleknu pred snažnom voljom te devojčice.
Religiozna porodica nemačkog porekla slala je jedno za drugim, kako je koje prispevalo, svako od šestoro dece u najstariju nemačku školu Sankt-Petrerburga, Petršul, a sa 16 godina Lujza je počela da pohađa nastavu za konfirmaciju pri protestanstkoj, evangelističko-reformatorskoj crkvi. I upravo je tu njena nezavisnost zablistala svim spektrom jarkih boja.
Samo se Lujza suprotstavila strašnom pastoru Daltonu
U protestantskoj crkvi konfirmacija je služila kao simbol svesnog prihvatanja vere, pa je za pripremu za nju bila nepohodna obuka. Lujza, koja se od ranije interesovala za pitanja filosofije, religije i nauke, pripremu je pohađala kod pastora Daltona, čoveka oštrog, autoritativnog i potpuno lišenog bilo kakve nežnosti. Pričalo se da su se Daltona svi bojali, a da je samo Lujza smogla snage da mu se usprotivi: “Za vreme jednog od prvih konfirmacionih časova kod tog netolerantnog pastora, ona ga je, čuvši u njegovoj propovedi ‘da nema takvog mesta na kome Bog nije prisutan’, prekinula rečima: ‘Postoji takvo mesto - pakao’”, piše Larisa Garmaš, biografkinja Lujze Salome.
Ratno stanje s nemilosrdnim Daltonom
Od toga momenta nemilosrdnom pastoru Daltonu jedna devojka je objavila rat. I prestala je da pohađa časove konfirmacije, čime je ogorčila svoje pobožne roditelje.
Nije se tu uopšte radilo o ateizmu: jednostavno je njen intetelektualno radoznali um očekivao odgovore na duboka pitanja na koja Dalton nije bio u stanju da odgovori. Ona je tražila učitelja koji bi mogao da razvije njene sposobnosti, da bude njen nastavnik i ispovednik. I uskoro se čovek takvog kapaciteta našao. U jednoj crkvi devojka je slušala propoved holandskog pastora Hendrika Gijoa. To je bio u to vreme poznat intelektualac koji je, moglo bi se reći, pripadao društvenoj eliti: čak ga je i sam car Aleksandar II izabrao za nastavnika svojoj deci. Gijo je po svom duhu bio svetski čovek, sjajno obrazovan, i za razliku od Daltona, odlikovao se harizmom. Njegove propovedi u luterijanskoj crkvi u Peterburgu uvek su privalačile inteligenciju prestonog grada.
Pismo pastoru Gijou
Lujza je bila očarana. Savki mudar čovek obdaren darom posmatranja zapazio bi da se u tom momentu dogodilo i nešto drugo: pastor Gijo je nije privlačio samo umešnošću propovedanja i intelektualnim duhom, nego i kao muškarac, bez obzira na to što je bio od nje 25 godina stariji i već imao kćerku njenog uzrasta. U maju 1878. godine Lujza je skupila hrabrost i poslala mu pismo: “...Piše Vam, gosodine pastore, 17-godišnja devojka, koja je jedinica u svojoj porodici i u sredini svog okruženja, jedinica u tom smislu što je usamljena u svojim shvatanjima, niko ne deli s njom iste vrednosti, da ne govorimo o tako ozbiljnim, dubokim pitanjima”, citira Garmaš u svojoj knjizi Lujzino pismo. Na njeno veliko iznenađenje, pastor joj je odgovorio, pa je čak i zakazao sastanak… Tako je i počela njihova ljubavna veza, zvanično pokrivena pripremama za konfirmaciju. Da li je 42-godišnji muškarac primetio zanos mlade devojke, da li je shvatio šta on znači? Naravno, da. A da li je pritom, pored čitanja religioznih tekstova nameravo da osvoji Lujzu svojom erudicijoim? Da li mu je to bio krajnji cilj kada je s njom raspravljao o istoriji religije, logici i filosofiji, kada joj je davao da čita dela Kanta, Lajbnica, Rusoa, Voltera? Zbog čega je uopšte i pristao na te sastanke koji su se održavali krijući od njenih roditelja?
Očeva smrt
Gijo je sve više gubio glavu i počeo da se ponaša na način nedostojan jednog pastora i uopšte odraslog i ozbiljnog čoveka. Lujza je zapisala u dnevniku da mu je nekoliko puta sedela u krilu. Začuđujuće i to što je pastor dozvoljavao 17-godišnjoj devojci da mu piše propovedi. Jedna od takvih propovedi pročitana je pred pastvom, neoprezni i nekontrolisani tekst koji je Lujza napisala umalo da izazove skandal. Nema sumnje da je Gijo zbog ljubavi izgubio pamet. Opraštao joj je njena peckanja i čak se u tajnosti pripremao za razvod.
Nekako tada umire već vremešni general Salome, Lujzin otac. Njegova smrt ubrzava rasplet događaja: Gijo moli devojku da kaže majci o svojim “časovima”. On se po svemu sudeći nadao da će se ostvariti njegovi planovi. “Pristajući na njegove zahteve, Lu je to izvela na svoj način - otvorenom neposrednošću ona je uveče rekla majci: “Vraćam se od Gijoa...”, ne želeći ništa više da doda. Nisu pompgle ni majčine histerične suze, zapomaganja i preklinjanja, sve se dogodilo kao što je Gijo o planirao: da dođe do “roditeljskog sastanka majke i učitelja”.
Šok pastorovom prosidbom
Lu je iza vrata prisluškivala razgovor iz koga je zapamtila samo dve rečenice: “Vi ste krivi pred mojom kćerkom”, vikala je majka. “I hoću da budem kriv pred tim detetom”, odgovorio je Gijo, a ovaj dijalog navodi Larisa Garmaš u svojoj knjizi. Susret je završen Gijomovom molbom gospođi Salome za srce i ruku njene kćeri. Ali se Lujza nije obradovala - bila je šokirana. Za nju je Gijo bio autoritativna ličnost, slična Bogu ili ocu, ali da se uda za njega... Njen mir koji je već bio pomućen očevom smrću konačno se srušio. “Kada je došao odlučni i neočekivani momenat, kad je on meni ponudio da osetim najveću nasladu zemnog života, osećala sam se potpuno nespremnom za takvo iskušenje. Onaj koga sam smatrala za božanstveno biće, u jednom trenu je nestao iz mog srca, i postao mi tuđin”, analizirala je ona kasnije svoja osećanja u dnevniku.
Razoružavajuća samostalnost
Lujza je ispoljava samostalnost koja se sve obeshrabrivala: najpre je odbila prosidbu pastora, a zatim je molila majku da je pošalje na studije u Evropu. Želela je da uči kod Aloisa Bidermana, najvećeg protestantskog teologa epohe. I bez toga već dovoljno slomljena i potresena, gospođa Salome se saglasila. U pratnji majke, Lujza je 1880. otputovala u Švajcarsku, gde je slušala univerzitetska predavanja. Tako su postupale u to vreme mnoge ruske devojke obdarene radoznalim umom: u Ruskoj imperiji u to vreme još nije bilo višeg obrazovanja za žene.
Pokorila i Bidermana
Biderman nije skrivao oduševljenje svojom učenicom čiji je dar upoređivao s brilijantom. Majka je jedno vreme oklevala da dozvoli kćerki da se bavi ozbiljnim životnim pitanjima pod izgovorom zabrinutosti za njeno zdravlje, budući da je od detinjstva imala slaba pluća. U stvari, gospođa Salome se plašila pojavljivanja “novog Gijoa”. Više od svega je želela da joj kćerka ima stabilan, srećan brak i sigurnu budućnost, ali Lujza za tako nešto nije htela ni da čuje. Na kraju krajeva, sve se završilo odlaskom majke sa kćerkom u Rim, gde su Lujzu čekali novi sudbonosni susreti.
Iako je “ženidba filosofski neracionalni poduhvat”, Paul Rej ipak prosi Lujzu
Dospevši u uži krug Malvide fon Mejzenbuh, prijateljice Garibaldija i poznanice Ničea i Vagnera, Lujza se upoznaje s biologom Paulom Rejom. Pomalo smešan, potpuno nepraktičan za život, ali zato načitan i obdaren blistavim umom, Rejo je odmah prigrlio Lujzu. Prva njihova zajednička šetnja po Rimu, prepuna ushićenih razgovora, potrajala je do pred zoru. Bdenja u filozofskim razgovorima su im prešla u naviku i uskoro će Rejo zaprositi Lu. Rejo će to učiniti, kako je zapisala Gramaš, “iako je, od kad zna za sebe, smatrao ženidbu za filosofski neracionalni poduhvat”.
U to vreme Lujza je formirala veoma specifične pogled na odnos prema muškarcima: očigledno da joj je istorija s pastorom ostavila ozbiljnu traumu.
Umesto braka: čedan život u komuni
Odbila je Reja, ali mu je predložila alternativnu, nestandardnu varijantu: čedan život u komuni u kojoj bi mogli da im se pridruže i drugi momci i devojke koje žele da nastave obrazovanje. Zajedničko bavljenje naukom, razgovori, obavezno odvojene spavaće sobe - takav bi trebalo, po zamisli Lujze, da bude život u budućoj komuni. Rejo je, makar koliko to izlgledalo neverovatno, tu zapanjujuću ponudu prihvatio. Nisu ipak odmah prešli da žive zajedno u komuni, već su putovali po Evropi, posećujući Nemačku i Francusku.
Lu odbija i Ničeovu ponudu za brak
Godine 1882. Rejo je upoznao Lu sa svojim prijateljem Fridrihom Ničeom. Tada se praktično ponovila istorija njenog poznanstva sa Paulom: Niče je isto tako bio očaran i takođe je ponudio brak Lujzi, što je ona, kao i slučaju Rejoa, odbila. Tako je nastala njihova prijateljska trojka o kojoj će se još dugo pričati i prepričavati po celoj Evropi.
Pričalo se da je upravo osećanje prema Lujzi, negova ogromna želja da je osvoji, podstakla književnički potencijal Ničea. Folosof je ne jednom govorio da je ona bila najumnija od svih ljudi koje je poznavao. Na njene stihove Niče je napisao muzičku komediju “Himna životu” i smatra se da je upavo lik Lu Salome iskoristio u “Zaratustri”. Niče je smatrao mladu devojku za svoju rođenu dušu: “Ja mislim da je jedina razlika među nama u uzrastu. Mi živimo jednako i mislimo na isti način”, jednom je u izbezumljenosti izgovorio filosof. Svo troje su živeli u jednoj kući sa odvojenim spavaćim sobama i zajedničkom gostinskom, kao što je Lu i planirala.
Platonski život u troje
Kod njih troje posla je bilo preko glave: u tom periodu su mngo čitali, diskutovali, stvarali. Ali emotivna strana zajedničkog života bila je uzbudljiva. Sudeći prema dnevnicima i svedočenjima savremenika, njhov odnos je zaista ostao platonski. Međutim, strasti su ipak nezaustavljivo kipele: prijateljska odanost ničim nije umanjivala ljubavne porive. Tome treba dodati da Lujzu od prvog momenta nije volela Ničeova sestra Elizabet, žena despotske prirode, ali vrlo ograničena, od koje je čuveni filosof čitavog života bio zavisan.
Ničeovi zahtevi Lujzi
Elizabeta je stalno podsticala brata protiv Lujze. I bez nje su Niče i Lu ionako počeli da se spore: pošto mu nije uzvratila ljubav, Niče je od nje zahtevao bezgraničnu odanost, pažnju i saučestvovanje u svakoj njegovoj misli, u svakoj ideji. Salome se bunila: to je bio brutalni nasrtaj na njenu individualnost. Zategnutost i napetost između njjih dvoje je rasla. “Svakih pet dana između nas se događala mala tragedija. Sve što sam Vam o njoj pisao, to je apsurd, i nema nikakve sumnje da nije manje apsurdno ni ovo što Vam sada pišem”, izlivao je ogorčenje Niče, otvarajući dušu u prepisci sa prijateljem Peterom Gastuom.
Filosofa je mučila još od ranije sumnja da su Lu i Rejo u dogovoru. Bio je ubeđen da to dvoje vole jedno drugo i da ga obmanjuju… Ali je prošlo još nekoliko meseci dok njihovim odnosima nije došao kraj. Istina, poslednji udarac je ipak nanela Ničeova zla sestrica: ona je Salomi napisala grubo i uvredljivo pismo. Podrobnosti iz njega, kao ni posledice tog sukoba nisu sačuvane, ali je u jesen 1875. Niče sam krenuo na putovanje. Neutešni raskid je utrostručio njegovu stvaralačku snagu: u to vreme on je dopisao drugi deo “Zaratustre “ u kojem pažljivi čitalac može primetiti osećanja odbačenog muškarca (Ideš k ženi - ne zaboravi bič!). Lujza je ostala i dalje sa Rejom, ali njihovi odnosi se nisu promenili - ostali su platonski.
Početak raspleta
Godine 1886. Salome se upoznala sa Fridrihom Karlom Andreasom, univerzitetskim predavačem, ekspertom za istočne jezike. Andreas, kao i mnogi njegovi prethodnici, postao je žrtva Lujzine privlačnosti. Da bi dobio njenu naklonost i ubedio je da se uda za njega, sebi zabo nož u grudi. Tog momenta je 25-godišnja Lujza Salome postupila dugačije nego do tada u sličnim situacijama: pristala je da se uda za Andreasa, ali pod uslovom da nikada ne stupi s njim u intimne odnose. Ona je insistirala da taj uslov bude potvrđenim i njihovim bračnim ugovorom. Iako zvuči neverovatno, ali po svedočenju mnogih biografa, za 43 godine njihovog braka taj uslov nije nijedan jedini put bio narušen.
Preokret
Godine 1892. u životu Lu Salome je nastupio prelomni momenat: ona je ipak rešila da stupi u intimni odnos s muškarcem. Njen ljubavnik je postao Gerog Ledebur, jedan od osnivača socijaldemokarstke partije u Nemačkoj i utemeljivač marksističkih novina “Forvec”, budući član Rajhstaga. Otkrivši dosta kasno tu stranu ljudskih odnosa, Lu se zagnjurila u nju udišući kovitlace koje taj odnos stvara. U to vreme počinju da izlaze njene knjige: “Bitka za Gospoda” (1885), “Fridrih Niče u ogledalu njegovog stvaralaštva” (1894), povest “Ruf” (1895). U knjizi “Erotika” objavljenoj 1910, Salome istražuje prirodu emotivne sfere života.
Ljubav sa Rajnerom Marijom Rilkeom
Godine 1897. 36-godišnja Lu Salome se upoznaje sa 21-godišnjim pesnikom Rajnerom Mariom Rilkeom. Među njima su se razbuktale ljubavne strasti . Lujza s njim putuje po Rusiji, uči ga ruskom jeziku, upoznaje sa stvaralaštvom Dostojevskog i Tolstoja... Neko vreme Rilke, kao što su to činili i drugi koji su bili zaljubljeni u nju, živeo je s njom u Andreasovoj kući. Međutim, nakon četiri godine i on počinje da ističe sopstvena prava na Lu, ubeđujući je da se razvede. I oni su se rastali, ali su sve do Rilkeove smrti (1926) bili u prijateljskim odnosima i dopisivali su se.
Eksperimenti sopstvenim životom
Začuđujuća osobenost ove žene da izvodi eksperimente sa sopstvenim životom izražena je čak i u svojevrsnom pokusu materinstva. Svoje dece ona nije imala, ali je 1905. ekonomka njenog muža Andreasa rodila kćerku s njim. Lu ostavlja devojičicu zvanu Marija u svom domu i sa radoznalošću istraživača posmatra sopstvene reakcije.
Do kraja života Salome je uspela da štampa još desetak knjiga, družila se sa Frojdom i Jungom (a posle njihovg razlaza jedino njoj je bilo dozvoljeno da se kreće u krugu obojice nekadašnjih prijatelja, a sada dušmana), izučavala je psihonalizu i zajedno sa Anom Frojd zamislila udžbenik dečje psihologije. I kada je 1937. došlo vreme da Lujza ode na drugi svet, uz njenu postelju našla se iznenada Marija, vanbračna kćer njenog muža kojoj je bilo suđeno da čuje i zapamti poslednje reči ove žene-zagonetke: “Ceo svoj život sam radila i samo radila. Zašto?”
Branko Rakočević
