MARINA ABRAMOVIĆ: HOĆU IZLOŽBU U BEOGRADU, ALI NEMA POZIVA

BEOGRAD, 21. oktobra (SEEcult.org) - Čuvena umetnica performansa i jedna od zvezda svetske umetničke scene Marina Abramović, koja je rodni Beograd napustila pre 30 godina “uvređena i sa osećanjem odbačenosti”, izrazila je danas želju da u Beogradu pokaže celokupno delo, iako za to još nije dobila poziv i premda joj u zemlji nije odštampan nijedan katalog, niti joj je otkupljen ijedan rad.

“Tu zvezdu sam znala da ponovo moram da uradim, ali pošto se vreme promenilo, napravila sam je sa decom koja pevaju ironičnu svečanu himnu UN, iako se zna da je sve suprotno i da UN nemaju nikakav značaj, već o svemu odlučuje Amerika”, rekla je novinarima Marina Abramović, koja živi i radi u Njujorku i Amsterdamu.

Ona je rekla da je to njen “najpolitičniji rad” u karijeri i da je “pun emocija i optimizma, iako tako ne izgleda na prvi pogled”, jer su deca budućnost i “neuništiva vitalnost”.

Abramovićeva je dala Muzeju Nikole Tesle i donaciju od prodaje tog rada, koji je otkupila galerija u Japanu, navodeći da želi da omogući da delo tog velikog naučnika bude dostupno svima, da bude trajno zaštićeno, ali i da želi da tom donacijom da primer drugima da sarađuju u očuvanju jednog od najvećih ovdašnjih kulturnih nasleđa.

Ističući da joj je Tesla bio uzor od samog detinjstva i da vidi paralele između njegovog i njenog puta, obeleženog samodisciplinom i beskompromisnom radikalnošću, ona je ukazala i da je Teslin muzej jedini u svetu u kojem se nalazi ne samo delo naučnika i njegovi pronalasci, već i njegov pepeo.

U radu “Računajte na nas II” (For Tesla & Count on Us II… like the unconditional wandering magnet of the future) Ambramovićeva drži ruke blizu Tesline urne, ne dotiče je nijednom i, duboko se koncetrišući, koristi svu misaonu snagu da komunicira sa njegovim idejama i pokuša da oseti polje njegove beskonačne energije.

“Tesline vizije bile su trodimenzionalne. Neke eksperimente nije ni probao, jer je iz vizija znao da funkcionišu”, rekla je Abramovićeva, dobitnica niza prestižnih međunarodnih nagrada, među kojima je i Zlatni lav za najboljeg umetnika na Bijenalu u Veneciji 1997. godine, za rad “Balkanski barok”, kao i nagrade “Besi” za “Kuću s pogledom na okean” 2003. godine.

Podsećajući da je ovde uvek radila protiv institucija, profesora, političara, ali i roditelja - partizanskog i oficirskog para, koji joj nije pružio ljubav, već samo strogost i neslobodu, te da je, između ostalog, do 30. godine imala izlaz do deset sati uveče, ona je rekla da joj je, po odlasku u Amsterdam sloboda ođednom zasmetala, jer je bila svuda i nije imala više razloga da se za nju bori.

“Moj život nije imao smisla, jer je to bilo suprotno mom shvatanju umetnosti… I dan danas u Amsterdamu se prodaju samo donji delovi ženskih kupaćih kostima”, rekla je ona, navodeći kao najbolji deo života pet godina koje je sa dugogodišnjim profesionalnim i ličnim partnerom Ulajem (Ulay) provela živeći u autu, kao jednim novim vidom ograničenja i problema, koji su joj bili potrebni.

Kada ju je sredinom 90-ih godina napustio čovek koga je volela, ona je navela da je njena karijera tada dovedena u pitanje, jer je praktično ostala bez radova, s obzirom da je većinu radila sa Ulajem (Ulay). Navodeći to kao prekretnicu, ona je navela da je uspela da se oslobodi bola time što ga je “stavila na scenu” pozorišnim performansima “Biografija i “Obmane”.

Abramovićeva je rekla i da joj je najveća želja da izvede “Biografiju” u Narodnom pozorištu u Beogradu, ali da do sada još dobila poziv, kao ni za retrospektivnu izložbu, svojevremeno najavljivanu iz Muzeja savremene umetnosti.

Ona je najavila da za sledeću godinu priprema u Gugenhajm muzeju u Njujorku rad “Sedam lakih komada”, koji podrazumeva šest najtežih do sada izvedenih performansa drugih umetnika i jedan njen. Navodeći da performansu pristupa kao prema muzičkoj formi, ona je rekla i da će tih šest radova biti njena interpretacija originalnog dela.

Marina Abramović naglasila je da joj je važno i da njeni radovi žive, te da zato sada prepušta pojedine od njih svojim studentima sa Visoke škole za likovne umetnosti u Braunšvajgu u Nemačkoj.

Čuvena performerka rekla je i da se nikada fizički unapred ne priprema, ma koliko neki rad bio naporan i zahtevan, jer je kod nje “sve psihološki”. “Važna mi je mentalna spremnost i energija publike, jer tada prelazim limit”, rekla je ona, navodeći kao jedan od težih radova perfomans “Ritam 0” (Rhytm 0) 1973. godine u Napulju, koji je podrazumevao da publika može šest sati da joj radi šta god poželi.

Prema njenim rečima, malo je falilo da bude silovana, pre svega zahvaljujući tome što su muškarci uglavnom bili u pratnji žena ili devojaka, ali je doživela i da joj prislone pištolj uz glavu, koji je bio deo tog performansa, kao i da joj prave ogrebotine trnjem ruže ili seku kožu.

Upitana da li oseća nostalgiju, ona je rekla da je otišla iz zemlje radikalno i ocenila da mnogi greše što se stalno vraćaju i odlaze, jer tako ne znaju više gde žive i stalno gube energiju.

Poznata po stavu da je prevashodna uloga umetnosti da utiče na promene u društvu, iako smatra da ga sama umetnost ne može promeniti, Abramovićeva je rekla i da “nikada nije radila za tržište i lepe stvari”, te da tek poslednjih desetak godina može dobro da živi.

Abramovićeva je 1997. godine trebalo da predstavlja tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju na Bijenalu u Veneciji, ali je odluka o njenom izboru promenjena i Crna Gora, koja je te godine predlagala umetnika za nacionalni paviljon, odabrala je Voja Stanića. Abramovićeva je ipak učestvovala na centralnoj izložbi, na poziv generalnog komesara Bijenala Đermana Ćelantea (Germano Chelante), a za rad “Balkanski barok” (Balkan Baroque) dobila je Zlatnog lava.

Marina Abramović, rođena 1946. godine, ćerka je partizanskog para - crnogorskog generala Voja Abramovića i Srpkinje Danice Abramović, koja je bila major.

(SEEcult.org)