Milan Radulović: Samo neka nas puste da radimo
Milan Radulović, sekretar Muzičke omladine Novog Sada, jedne od najvažnijih i najagilnijih novosadskih muzičkih adresa, koja svojim programima neprekidno postavlja lestvicu više za sve ostale organizatore i kreatore muzičkog života vojvođanske prestonice, kaže u intervjuu za SEEcult.org da će posle pandemije biti potrebno dosta vremena da se publika vrati na koncerte u onom broju u kojem ih je posećivala ranije. Smatra da je kulturni život tokom protekle dve godine izgubio i na kvantitetu, i na kvalitetu. Veruje, međutim, da bi se dobrim idejama efikasno moglo reagovati da se iznađu novi načini kreiranja i konzumiranja kulturnih sadržaja. Radulović ocenjuje da se u pandemiji svako na svoj način pokušao izvući iz velikih nepoznanica i nelagoda, ali strahuje da ćemo koronu, kada jednom prestane, još dugo imati u podsvesti, u vidu straha koji će biti potrebno prevazići.
Radulović sa saradnicima prefinjenim izborom programa i znalačkim izborom umetnika iz zemlje i sveta već decenijama mapira koncertne prostore u Novom Sadu - od Srpskog narodnog pozorišta i Gradske kuće, preko Župne crkve Imena Marijina i vrta Srednjoškolskog doma do Sinagoge, gde se koncerti i najčešće održavaju, a veruje da je dovoljno dopustiti znalcima da rade svoj posao. Kaže još da bi, umesto stresnih konkursa, čiji rezultati i isplata dodeljenih sredstava uvek kasne, trebalo poređati prioritete i stati uz njih na duže staze u svakom smislu. Tek tada bi se mogao uspostaviti neki kontinuitet kvaliteta i postići ozbiljni rezultati. Tada bismo mogli govoriti i o kulturnoj politici, a ona se, smatra Radulović, i te kako može osmisliti i sprovesti, samo treba malo volje.
– Skoro je dve godine od početka epidemije. Da li neko poput Vas, ko se bavi producentsko-organizatorskim poslovima u kulturi, može da kaže da je pametniji za neku sposobnost?
Milan Radulović: Sve što je počelo da se dešava od marta 2020. godine zateklo nas je u pripremi festivala Novosadske muzičke svečanosti (NOMUS), i mi smo dobro procenili da se neće završiti za mesec dana. Zato smo festival odložili za šest meseci, verujući da će se situacija do tada srediti. U toj prvoj godini stresno nam je bilo to što smo saglasnost za organizaciju Festivala dobili pet dana uoči samog otvaranja. To je naročito stresno ako kažem da, za razliku od drugih institucija kulture, mi nemamo svoj prostor u kojem održavamo programe, tehniku, obezbeđenje. Mi programe organizujemo u raznim prostorima i zbog toga moramo da uložimo daleko više energije i znanja kada dođe do tako neočekivanih situacija, kakva je bila i epidemija i dozvola koja je stigla u poslednjem trenutku. Srećom, mi smo Festival pripremali sa verom da će se desiti i prošao je veoma dobro. Uprkos merama, bilo je posle njega slučajeva zaražavanja virusom – i sam sam bio među njima, ali su svi ozdravili.
Korona je, naravno, neminovno uticala i na naše prihode od kojih zavisimo i živimo. Tek podsećanja radi, MONS se ne nalazi na budžetu od 2010. godine. Sve prihode ostvaruje putem konkursnog finasiranja i prodatih ulaznica. Kad nema koncerata – nema prodatih karata, i vaša delatnost je ugrožena, dovedena u pitanje. Imali smo još jednu neprijatnu okolnost koja nas je neočekivano zadesila posle Festivala. SOKOJ, kojem smo dužni da platimo za izvođenje savremenih autora, promenio je pravilnik tokom korone, što mi nismo znali, po kojem je sada njihov namet bio pet puta veći u odnosu na ono što je bilo pre. Pa ipak, bili smo srećni što smo mogli da radimo. Posle pola godine uspeli smo da organizujemo i održimo nešto što smo dugo spremali, a svemu tome prethodilo je nikad kraće Novosadsko muzičko leto. U šest dana imali smo pet koncerata, i opet smo bili srećni što smo mogli da radimo.
Rekao bih zato da je prilagodljivost osobina koju smo, možda ne stekli, već nekako razradili tokom epidemije. Ljudi su se privikavali u hodu. Ispočetka smo svi mislili da će sve kratko da traje, čak nam je u prvoj fazi epidemije taj odmor i godio, jer svi užasno stresno i brzo živimo. Ali onog trena kada smo se suočili sa svešću da to traje tri, pa četiri, pa pet meseci, da će potrajati – nema te pomoći od države koja vam može pomoći da preživite. Taj period proveli smo u nekom, uslovno rečeno, mirovanju, ali smo zahvaljujući svojim resursima i vrlo bogatoj video i audio arhivi, ostali u kontaktu s publikom. Putem društvnih mreža smo predstavljali dosadašnji rad. Sa ove distance gledajući, to je u tom trenutku za nas bilo važno, jer ipak smo imali utisak da nešto radimo. Verujem da je bilo važno i našoj publici, ali činjenica je da se taj živi odnos publike i izvođača ničim ne može nadomestiti. Čak i kada čujete pogrešan zvuk, šuškanje u publici, to je deo atmosfere i dragoceno je. Bilo kakva tehnika taj ugođaj ne može da zameni.
– Koje ste tehničke i finansijske poteškoće imali tokom pandemije, a koje imate i dalje?
Milan Radulović: NOMUS se od 1975. do 1981. godine, pod okriljem Radio Novog Sada, održavao u oktobarskom terminu. Međutim, mi smo ga posle pomerili na april i održavali između dva Uskrsa, jer nam je tada bilo zgodnije da dovodimo umetnike. Međutim, ispostavilo se vremenom da to nosi veliku neizvesnost – kako se finansiramo pre svega preko konkursa, uvek je stresno da li ćeš dobiti sredstva. Sećam se i ružnih i neprijatnih situacija, npr. Festival nam se završava koncertom 29. aprila, a rezultati konkursa budu 2. juna, dok sredstva dobijemo u septembru. Kakav god da si organizator i mađioničar, teško je muzičarima objasniti da će svoj honorar dobiti šest meseci kasnije. Ono što smo naučili iz komunikacije sa umetnicima i menadžerima je da im uvek kažemo iskreno: honorare će dobiti, mi uvek ispunjavamo svoje obaveze, samo je potrebno da se strpe. Ispostavilo se da je dobro što se taj prvi pandemijski koncert desio u oktobru, ali, onda je došla 2021. godina, pandemija je i dalje bila tu, i opet smo se odlučili za oktobar, duboko verujući da se ovome nazire kraj. Imali smo velike planove za april 2022. godine, ideju da nam Festival otvori izuzetni brazilski orkestar “Neožiba” (Neojiba) koji vodi njihov osnivač, dirigent i čuveni pijanista Rikardo Kastro. Sa njima je 7. aprila trebalo da dođe i čuveni violončelista brazilskog porekla Antonio Menezis, ali nažalost, čitava ova situacija odrazila se na rad tog ansamlba. Pre svega zbog korone, krajnje je neizvesno da će oni uopšte doći na evropsku turneju, a s druge strane, korona je uticala i na sponzore tog orkestra zbog čega se on nalazi možda i pred gašenjem. Kada smo sve to shvatili, kao i činjenicu da nas u aprilu čekaju i parlamentarni izbori, onda smo i ove, treće godine u nizu, odlučili da Festival opet bude u oktobru.
Pored te neizvesnosti oko ugovaranja koncerata, termina, umetnika, postoje i neki drugi, tehničko-finansijske prirode. Mi budžetom nismo planirali nikakvu tehničku pomoć u vidu strimova na primer, a za njih je potrebna oprema, da sa nekim udružite snage da to finansirate. Te prve godine nismo imali ni kapacitete, ni finansije za to, jer nije bilo planirano. Sada je pak drugačije jer se može računati na to u budžetu. Veliki problem su i razni apsurdi sa vakcinacijom, odnosno priznavanjem vakcine i PCR testovima koji su jako skupi. Imali smo situaciju sa ansamblom iz Rusije koji nije mogao da uđe u Srbiju sa ruskom vakcinom, što je neshvatljivo jer mi ovde primamo rusku vakcinu. Onda su tu i PCR testovi koje te prve godine nismo ni mogli da planiramo u budžetu. Trupa iz Španije nam je u jednom trenutku predložila da ih platimo po pola, ali nažalost ni to pola novca tada nismo imali jer nije bilo planirano... Imali smo niz takvih apsurdnih sitaucija koje su bile neviđen stres u datom trenutku.
– Kako se publika ponašala na kocertima u kontekstu poštovanja mera koje su preporučivane?
Milan Radulović: Ljudi su se zaista držali tih mera. Sve smo ih poštovali, a ako bi neko i maknuo malo masku sa lica, upozoravali bismo ga da je vrate, iako nam je svima bilo neobično da je nosimo na početku, a sada nam ju je već preko glave. Svi smo se prilagodili merama i okolnostima, Mi i danas poštujemo sve mere. Na našim koncertima, na kojima je pun kapacitet, moraju da se ispune ona četiri zahteva Kriznog štaba, dok su za koncerte sa smanjenim kapacitetom potrebni distanca i maske. Mi smo čak na tim prvim koncertima stavljali i paravane. kao neku prepreku, jer najveći su problem duvači i hor. Ali se ispostavilo da se time menja i zvučna slika, pa smo odustali od toga.
– Kako su se prema vama u doba korone pokazali umetnici? Je li bilo solidarnosti?
Milan Radulović: Bilo je. Pravi prijatelji su se pokazali, i solisti, i institucije. Dugo smo gradili prijateljske odnose sa njima i bila je logična ta uzajamnost. I pre smo jako dobro sarađivali, a tokom epidemije saradnja se samo intenzivirala sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom, koji su shvatili naše sposobnosti, šta možemo da uradimo za njih, a i nama je ta saradnja dragocena. Kada dođe do teških životnih situacija, čovek se uvek prvo okrene prijateljima. Jedan od prvih koncerata koje smo organizovali bio je sa ansamblom “Ođila”, našim prijateljima sa kojima smo nebrojeno puta sarađivali. Nikad neću zaboraviti rečenicu jedne od članica koja se obratila publici rečima da im ne vidi lice, da ne vidi osmehe, ni mimiku lica, vidi samo oči u kojima jedino može da vidi šta osećaju dok slušaju koncert... Na otvorenom, naravno, bilo je drugačije. Tamo uvek samo gledate u nebo, hoće li vas poslužiti... Bilo je u nekim trenucima važno i ohrabrenje. Sećam se razgovora sa čelnikom Gradskog veća za kulturu Daliborom Rožićem koji nas je ohrabrio da se Festival održi, rekavši da su umetnici važni, da nije bitno koliko će publike biti, da je bitno da Festivala bude. U tom trenutku, mi smo, radeći, omogućili i mnogim drugim umetnicima da rade. Ne zaboravimo da je razlika između institucija i umetnika drastična. Samostalni umetnici su bivali ili jesu na ivici egzistencije. Neko ko nije shvatio šta znači život na budžetu, ili ko je živeo na bužetu, pa skinut – kao mi, mora da se bori za dinar i ceni ga. Jako je važno bilo racionalno pristupiti kada se dogovarate oko uslova, nije bilo mesta bahaćenju, jer znamo u kakvim okolnostima i vremenima živimo. Doduše, mi smo oduvek triput računali šta je za nas isplativo i kako nešto može da se radi, a da ipak zadržimo kvalitet.
– Imate li utisak da je publika na koncertima ostala u istom broju?
Milan Radulović: Ne. Osula se. Sve ovo suviše dugo traje. Jako je teško raditi u kreni/stani okolnostima. Mi smišljamo neke moguće načine da se nešto održi, u jednom trenutku da se bar snimi neki koncert, pa emituje, ali onda umetnik s pravom kaže da je potpuno drugi osećaj kad nastupaš pred praznom salom. To nam je, npr, rekla Amira Medunjanin sa kojom takođe imamo divnu saradnju. Uvukao se strah u ljude. Primetio sam da manje dolaze i učenici muzičkih škola, akademci, što je verovatno rezultat činjenice da se ni nastava ne odvija normalno. Sve to uticalo je na dolaske. Smanjen je broj posetilaca na nekim koncertima i trebaće vremena da se vrati stari obim publike. Sada smo u fazi korak napred – dva nazad, i jako je teško stvoriti kontinuitet u događajima. Tu treba dodati i platežnu moć koja je opala, a bojim se da će to biti izraženije u narednom periodu jer ljudi ostaju bez posla. Sve u svemu, mislim da će nam nakon svega biti potrebno mnogo više vremena da ponovo stvorimo naviku kod ljudi da dolaze na koncerte, bez straha i bojazni.
– Šta mislite koliko je zbog svega toga osiromašen kulturni život Novog Sada i Srbije uopšte...
Milan Radulović: Mnogo, i kvantitativno, i kvalitativno. Došli smo do toga da, na primer, imamo pitanje opstanka Kolarčeve zadužbine. Izvođenje operskih opredstava, npr. dobilo je posve drugu koncepciju. Muzičari nisu mogli da budu u orkestarskoj rupi, već su stajali na sceni, distancirani – imali su koncertno izvođenje opere!!! Ljudi su prosto tražili nove mogućnosti da bi radili, da bi opstali, da bi došli do publike. Neki su se, npr. fokusirali na internet. Berlinska filharmonija se mogla slušati preko neta, ali ste morali platiti pristup. Kod nas bi to bilo teže moguće zbog finansijske situacije i navika. I muzičko obrazovanje je imalo posebne poteškoće: nije problem kako će teći teoretska nastava, ali kada dođemo do toga da profesor mora da čuje svog studenta kako svira, pa mu ovaj to prezentuje preko Skajpa ili mu šalje fajl preko ne znam čega, to nije to! Svi smo se privikavali i pokušavali izvući iz ove velike nepoznanice i nelagode željno iščekujući da pošast prođe. Bojim se, međutim, i kad stane, da ćemo je još dugo imati u podsvesti, kao strah koji ćemo morati da prevaziđemo.
– Većinu koncerata organizujete u Sinagogi čija je vrata za Novosađane otvorila Jevrejska zajednica. Kako to funkcioniše?
Milan Radulović: Sa Jevrejskom opštinom godinama sarađujemo. Ugovorom iz devedesetih godina JO je Sinagogu stavila na raspolaganje Gradu Novom Sadu. Svi umetnici nesmetano mogu da koriste taj prostor i on se ne naplaćuje. Naravno, za organizaciju koncerata morate nabaviti rasvetu, ozvučenje, sve što treba, jer u Sinagogi toga nema. Mi imamo dobru saradnju i sa Srpskim narodnim pozorištem, Akademijom umetnosti, Muzičkom školom “Isidor Bajić”, i u srećnim vremenima i u onim koja su nam bila manje naklonjena.
– Kad se sve sabere, kako ste zapravo finansijski preživeli pandemiju?
Milan Radulović: Nas je spasila “Fil(m)harmonija”, intergranični IPA projekat koji smo radili u saradnji sa Zagrebačkom filharmonijom. Počeli smo ga leta 2019. godine, a završili 2020. godine koncertima u Subotici. To nas još uvek drži na veštačkom disanju. Da toga nije bilo, bojim se da ne bi bilo ni MONS-a. Svedoci smo da su se zatvorila mnoga udruženja građana... Kako i kome prvo pomoći, tako organizovanim ljudima, privredi... Svima je pomoć potrebna... Svi smo svojevremeno pričali protiv SIZ-ova i fondova kulture, a ispostavilo se da su oni bili dobra ideja, samo što svaki sistem ima nekoga ko ga izigra. Sada čekamo rezultate konkursa, nekada su pravedni, nekad nisu: za onog ko dobije sredstva - jesu, drugi smatraju da su oštećeni. A samo je bitno da nas puste da radimo...
– Pomenuli ste da je MONS skinut sa budžeta. Zašto?
Milan Radulović: Mi smo osnovani 26. februara 1966. godine kao udruženje građana i do 2010. tretirani smo kao organizacija od posebnog značaja za Grad. Kao takvi, dobijali smo sredstva za aktivnosti i za plate. Međutim, prema Zakonu o kulturi koji je izašao 2010. godine, na budžetu su mogle da se nađu samo one institucije kojima su osnivači država, grad ili pokrajina. Bilo je tu raznih problema, pojavilo se npr. pitanje materijalnih troškova za koje je Zakon o kulturi previđao da se može dobiti deo. To je u Novom Sadu moguće od pre četiri godine. Postoji konkurs za ta sredstava, a prošle godine radilo se o dva miliona dinara. I sad zamislite koliko se organizacija prijavilo. Mi smo prošle godine dobili 220.000 dinara, a grejanje u prostorijama koje koristimo mesečno nas košta od 15 do 20 hiljada dinara. Jasno je, dakle, da ta sredstava nisu dovoljna. Ali u redu, i to je neka pomoć.
– Kada već pominjemo te konkurse, često se dešava da se na njima pojave fantomske organizacije koje su maltene juče osnovane i da dobiju isti novac kao neko ko godinama ozbiljno, sa velikim uspehom radi neki posao. Kako se oseća neko ko ima ozbiljan ugled i mora da stane “na crtu” sa nekim takvim?
Milan Radulović: Ne možete nikome zabraniti da se pojavi na konkursu. Dolaze ljudi sa novim idejama. I možda bi trebalo da se uzme u obzir neko ko postoji i radi 35 -50 godina, što ne znači da treba da dobijete sredstava samo zato što toliko dugo postojite. Svi konkursi se raspisuju kada se usvoji budžet, a to je krajem godine. Manifestaciju kao što je NOMUS jako je teško organizovati ako ugovarate sa umetnicima i čekate rezultate konkursa, jer dolazite u situaciju da ćete – ili morati nešto da otkažete ako niste dobili dovoljno sredstava na konkursu, ili ćete morati da prilagođavate taj program. Zbog svega toga, ja sam na nekim sastancima na kojima sam sedeo, pogotovo na republičkom nivou, predlagao da se manifestacijama poput NOMUS-a, ili npr. beogradskog Gitar art festivala, Niških muzičkih svečanosti... daju sredstva na tri godine. Time se kaže – ovo nam je bitno, iza ovog stajemo, ovo podržavamo. Ovo je brend koji ćemo forsirati. Dodele npr. po tri miliona, a naša obaveza je i dalje da podnosimo izveštaj. Nakon tri godine, neka stručna komisija odluči da li smo mi zadovoljili kriterijume, ili nismo, a onda takvo finasiranje prestaje. Ovako, pojavljivanje na konkursu sa institucijama koje su osnovane juče, i gledati u bob hoćemo li dobiti sredstva, malo je degradirajuće.
– Sve ovo što ste rekli govori mnogo i o kulturnoj politici. Mogu li ministri kulture zapravo išta da urade za kulturu?
Milan Radulović: Naravno da mogu. Samo neko mora da zauzme stav, odredi prioritete, da kaže – do ovoga nam je stalo, evo ovo ćemo podržati u maksimalnom iznosu. Ako NOMUS nije važan, u redu, ja ću se pomiriti sa tim. Često, npr. čujem pitanje zašto se mi javljamo na konkurs Republike kada imamo Pokrajinu? Pa zato što na pokrajinskom konkursu za muziku stoji 20 miliona dinara. Šta je 20 miliona dinara? To jeste mnogo para za svakog od nas, ali u konstelaciji broja onih koji apliciraju za tu sumu, to nije mnogo. Ja sam rođen u Beogradu, živim dugo u Novom Sadu, i smatram da ono što se ovde ostvari mahom treba da ostane ovde, jer bi sve bilo lakše raditi. Naravno da treba podržavati Vranje, Leksovac, Niš, ali imamo i Kikindu, i Apatin, 'ajmo i njih malo da podržimo.
Ja pamtim i bolja vremena kada smo koncerte organizovali po celoj Vojvodini, po svim gradovima i manjim mestima. Danas po njima ima pozorišta, ali nema muzičkog života. On se sveo na muzičke škole i entuzijazam profesora. Međutim, u tim gradovima postoje ljudi koji isto tako imaju potrebu za muzikom. Bio sam u novembru na Somborskim muzičkim svečanostima, koji je najstariji muzički festival na ovim prostorima. Na koncertima je bivalo po sto ljudi, ali kada izađete napolje, nema žive duše. Zamrli su nam svi gradovi osim Beograda i Novog Sada. Moramo nešto učiniti povodom toga. Ne može sve biti u Beogradu i Novom Sadu. Ljudi su željni života, i mislim da bi Ministarstvo kulture moralo ponovo da pokrene takve priče. Sećam se da smo svojevremeno imali turneje po Vojvodini: npr. koncert u Zrenjaninu uveče, ali tog dana u 17 sati idemo i do nekog sela i održimo koncert. Dolazili bi ljudi, ostavljali težačke poslove za sobom, sedeli i uživali. Ištvan Varga je imao običaj da kaže da su to gospoda u gunjevima. Danas ljudi teško dolaze iz Bačke Palanke u Novi Sad na neki koncert ili predstavu. Ulenjili smo se, a mi smo nekada vozom išli u Zagreb na koncerte. Imali smo čak i programe takvih naziva: “Autobusom u operu”, “Vozom na koncert”.
Treba ponovo početi ljudima odlaziti na noge, iako možda neće svugde biti adekvatni uslovi, ali ljudi su željni muzike, nečeg dobro osmišljenog za njih. I ne mora se izmišljati topla voda, već je izmišljena. Samo se osvrnimo i pokupimo dobre ideje. Umesto što se sve radi po sistemu popularnosti: uzmeš neko izvikano ime za koje daš 100.000 evra koje će videti 5000 ljudi, bolje je da za tih 100.000 evra napraviš koncertnu sezonu, koja možda neće imati wow efekat, ali će ostaviti neki drugi, dublji, trajniji, važniji trag. Neka ti ljudi u manjim mestima osete da se misli i o njima, da nisu prepušteni samo svom težačkom životu, da mimo toga postoji i nešto drugo. Nešto kao Salaško pozorište. koje ide na noge svojoj publici. Ili, zašto se neko naše selo, po kojima se mladim ljudima nude kuće za stanovanje, ne pretvori u neku umetničku koloniju ili kamp, kako je to, npr. u istarskom Grožnjanu uradilo hrvatsko Ministarstvo kulture. To mestašce je šezdesetih godina pronašlo Udruženje umetnika iz Subotice, oni su ga prvo aktivirali, da bi u novije vreme ostalo prazno jer su se ljudi poslom odselili u Umag i Rovinj. Tu, nedako od Buja, na vrhu jednog brda, napravljen je izvanredan kamp gde se leti okupljaju muzičari i pripremaju koncerte, imaju seminare... Nešto slično MONS je nekada radio na Brankovcu, nadomak Sremskih Karlovaca. Zašto i danas ne bismo mogli da napravimo nešto slično, u nekom napuštenom vojvođanskom selu? Ono što se tamo spremi u određenom periodu moglo bi da proputuje po celoj zemlji, bez obzira da li se radi o glumcima, slikarima, muzičarima... To je šansa i za osmišljavanje novih oblika zapošljavanja, jer neko bi morao da vodi taj kamp/koloniju, razni ljudi bi tu bili angažovani, posle i na turneji i prezentaciji toga rada... Wow imena i veliki projekti u trenutku privuku pažnju, ali to što ne radimo ništa za budućnost, bojim se da će nam se loše vratiti. Postavlja se i pitanje školovanja umetnika – svake godine desetoro ljudi biva primljeno na Klavirski odsek u Novom Sadu... Pa gde će se ti ljudi zaposliti? Šta će biti sa njima? Zašto ne osmisliti i neke druge moduse rada i oblike zapošljavanja? Mislim da ćemo morati da se vratimo tim praosnovama, jer smo se jako udaljili od suštine.
(SEEcult.org)
*Podrška: Međunarodni fond za pomoć organizacijama u kulturi i obrazovanju 2021. nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova, Gete instituta i drugih partnera: www.goethe.de/relieffund
