Miša Radivojević: Gorak i sjajan život u filmu
Nagrade Udruženja filmskih umetnika Srbije (UFUS) za celokupno stvaralaštvo i doprinos srpskom filmu uručene su reditelju Milošu Radivojeviću, scenografu Milenku Jeremiću i kostimografkinji Mirjani Ostojić na svečanosti 23. decembra u Aeroklubu u Beogradu, dok je nagrada za stvaralaštvo u 2016. godini pripala reditelju i scenaristi Milošu Radoviću za film "Dnevnik mašinovođe".
Miša Radivojević (77) izjavio je da se ne snalazi sa priznanjima i da se prirodnije oseća uz zviždanje, ali da je uzbuđen, jer je tu nagradu dobio “od svog plemena, od ljudi koji su čitav život potrošili na film”, kao i on sam.
Sa 31 igranim i televizijskim filmom Radivojević je, kako je u uvodnom govoru istakao dramaturg Nebojša Pajkić, “jedan od najkarakterističnijih autora evropskog filma, autor u pravom smislu te reči koji podrazumeva konsekventnost i prepoznatljivi touch, što nije pitanje kvalitativnosti, nego umetničkog principa”.
“Radivojević je apsolutni autor, izdvojen u našoj kinematografiji, neprestano, beskompromisno i nemilosrdno provokativan. Pripada ‘izgubljenoj’ generaciji, između crnog talasa i praške škole, mada njemu samom nije trebalo svrstavanje”, ocenio je Pajkić, koji je Radivojevićev opus podelio na tri faze – od početne (“Bube u glavi”, “Bez”, “Testament”) generacijski proizašle iz ’68. i provokativne u formi, preko faze provokacije kroz temu kao kritičar društva (“Kvar”, “Dečko koji obećava”…), do faze u kojoj se obrušava na samog sebe, nakon što se zbog društvenih okolnosti povukao u hibernaciju, a zatim vratio filmom “Buđenje iz mrtvih” (2005).
Radivojević je primetio da je nemoguće organizovati kinematografiju u kojoj bi bilo mesta za njega i da se sigurnije oseća kada je osporen, te da su mu nagrada UFUS-a, kao i prethodna nagrada Jugoslovenske kinoteke za ukupni opus, jako značajne, ali nose gorčinu, jer slute na kraj.
“Čitav život dok smo imali snage jurcali smo da snimimo velike totale, sa velikih visina, služile su nas noge, oči. Više ne mogu da se penjem, ne mogu da jurim te visoke, blistave planove, polako silazim. Tako sam sišao do normalne vizure u kojoj se gledaju oči glumaca. A šta je sada? Osećam se kao na patosu, nisam nokautiran, ali sam u poziciji čoveka koji sve gleda iz ekstremno donjeg rakursa. Prvo mi se to učinilo kao vrsta degradacije i pada, ali sam shvatio da je to ustvari dragocena pozicija za ljude koji su više od pola veka u kinematografiji. Nekako čovek iz donjeg rakursa, sa patosa ringa bolje vidi. To jeste jedna deformisana slika, malo čak pornografska, vide se bose noge i vidi se izobličeno lice vremena u kojem živimo. Dakle, ja sam pao u tu istinitu poziciju i nemam ništa protiv toga. Voleo bih da trajem još toliko da mogu sa patosa da napravim još neki film”, izjavio je Radivojević.
Napominjući da je često radio instinktivno, rizikovao i pravio promašaje, izrazio je zahvalnost saradnicima koji su ga pratili u tom “ludačkom životu u filmu”.
“Film je umetnost ozbiljne grupe ljudi, scenografa, kostimografa, snimatelja, glumaca… Da nisam imao oko sebe sve te prijatelje i filmomanijake koji su pristajali da rade i bez honorara, ne bi bilo ni mene kao autora. To je gorka i teška sudbina, ali ja sam to izabrao i uživam u tome. Ostao sam veran filmu. To je sjajan put i mi taj san još uvek nosimo”, rekao je Radivojević.
Pre uručenja nagrade UFUS-a Miri Ostojić i Milenku Jeremiću, filmski kritičar i teoretičar Božidar Zečević ocenio je da su oni “dvoje zlatnih stilista” srpskog filma, a ušli su u kinematografiju u isto vreme, “na početku zlatne ere našeg filma, pa i kulture, od sredine 60-ih do sredine 70-ih godina, kada se rađa srpski autorski film sa Sašom Petrovićem, Živojinom Pavlovićem i Dušanom Makavejevom”.
Posebno je istakao Jeremićevu scenografiju u filmu “Čovek nije tica”, kostime Mire Ostojić u “WR: Misterije organizma”, kao i njihov zajednički rad u kultnom jugoslovenskom filmu “Okupacija u 26 slika” Lordana Zafranovića.
Kako je dodao, oboje su nastavili rad i u novoj epohi, kreirajući i za filmove Emira Kusturice.
Dobitnik godišnje nagrade Miloš Radović trenutno nije u Beogradu, pa je priznanje u njegovo ime primio snimatelj “Dnevnika mašinovođe” Dušan Joksimović.
Predsednik UFUS-a Milan Knežević podsetio je da je to najstarije filmsko udruženje na ovim prostorima osnovano 1950. godine, a danas broji 340 članova. On je zamerio komisiji Ministarstva kulture Srbije, navodeći da su članovi bili Dimitrije Vojnov, Boban Jevtić i Nevena Daković, što od 70 miliona dinara u budžetu UFUS-u nisu dodelili ni dinar, kao i bivšem ministru Ivanu Tasovcu zbog ukidanja priznanja za vrhunski doprinos (“nacionalnih penzija”). “Uspesima naših umetnika u svetu svi se diče, a kada ih treba materijalno podržati država nema sluha”, ukazao je Knežević.
Nagrade UFUS-a ustanovljene su 2008. godine. Zvanično ih dodeljuje Predsedništvo UFUS-a, nakom širokih konsultacija sa članstvom.
Ovoga puta Komisija za nagrade radila je u sastavu: Milan Knežević, Miroslav Lekić, Miljen Kljaković , Dimče Stojanovski, Radoslav Vladić, Mirjana Vukomanović, Miroslav Jelić, Božidar Zečević i Željko Mijanović.
(SEEcult.org)
