Mitovi o EU: Aleksandra Glovacki
Aleksandra Glovacki, novinarka i urednica kulture u Radio Beogradu 202, pozorišna kritičarka i dramaturškinja, smatra da je najzastupljeniji mit o Evropskoj uniji mišljenje da će ulazak u EU doneti mnogo novca, a da će se živeti i raditi kao do sada. Iako smatra da je pristupanje Srbije EU neminovnost, Aleksandra Glovacki kaže za serijal “Zašto DA NE u EU?” i da nije time oduševljena, jer smatra da je EU pokazala pukotine i mane koje ukazuju da to nije ni idealan, ni pošten i pravedan svet.
- Da li ste za ulazak Srbije u EU?
A.G: Nemam jednostavan odgovor. Do pre dve-tri godine bih sasvim sigurno rekla – da. Nisam oduševljena, znam da je to neminovno i mi moramo ući u EU, ali sam vremenom postala skeptična. Mislim da EU nama ne nudi ono što smo zamišljali: bogatstvo, sređenost, da ćemo samo da uđemo u neku nameštenu, novu, veliku kuću i biće nam super, tu ćemo samo da se smestimo… Ali, ne radi se o tome, to smo svi u međuvremenu shvatili. Evropa je pokazala neke svoje pukotine, mane. Nije to idealan svet, nije pravedan, pošten. S druge strane, mi smo toliko zaostali da bez tuđe pomoći ne možemo ništa da uradimo.
- Šta očekujete u sektoru kulture ulaskom Srbije u EU?
A.G: Kada je reč o kulturi, to zavisi od novca - koliko ćemo moći da dobijemo iz evropskih fondova. Trenutno je situacija takva da ljudi to dosta kriju. Ljudi koji su ušli u te strukture, koji su došli do fondova, nakako sektaški deluju, polujavno, polutajno…
- Pratite mnoge međunarodne pozorišne festivale i imate uvid u različite produkcije. Koliko se razlikuje položaj pozorišnih umetnika u zemljama članicama EU od njihovih kolega u ostatku Evrope?
A.G: Nemam dobar odgovor, to je različito od zemlje do zemlje. Meni je pozorište bliže i tu imam neke informacije. To su velike razlike. To koliko Nemačka i Austrija izdvajaju za kulturu, Italija može samo da sanja o tome. Moje najveće saznanje ide preko BITEF-a. Tu dolaze nacionalni teatri, što je neka državna razmena, dakle države finansiraju ta gostovanja, ili neke samostalne trupe. Ne cvetaju ni njima ruže. Dosta je to strogo. Kada je reč o privatnim trupama i privatnim projektima, oni dobiju određenu sumu za svoje projekte, koja je za naše uslove fantastična, ali to je samo za dve-tri godine. Posle tog vremena, ako oni sami nisu uspeli da stanu na svoje noge i da zarađuju, toga nema više. Tako da je to sve različito, a tržište je postalo magična reč. Mislim da ovde veoma malo ljudi zna kako bi to trebalo raditi. Govorim sada na nivou državnih institucija, Ministarstva kulture - malo ko zna šta nas čeka, šta treba da uradimo… Vidite kako se donosi Zakon o kulturi, kako to nama veze ni sa čim. Prisustvovala sam nekim sastancima, gde ljudi iz kulture govore jedan o klin, drugi o ploču. Ne postoji kulturna politika. Sa kim mi da se spajamo u Evropi ako nemamo kulturnu politiku? Prvo treba mi da znamo šta hoćemo, kakvi su nam planovi i ciljevi… Šta god bilo i kako bilo, cela priča o Evropi nas je naterala da razmišljamo. Sigurna sam da bismo mogli brže i pametnije. Mi nemamo kulturnu politiku, ne znamo šta ćemo sa nacionalnim institucijama. Zašto nam Narodni muzej stoji onoliko dugo nezavršen? To niko ne zna.
- Koji su najzastupljeniji mitovi o EU?
A.G: Generalno najzastupljeniji mit je da ćemo ulaskom u EU dobiti mnogo novca, pa ćemo nastaviti da živimo bolje. Isto ćemo raditi, a trošićemo taj novac. Tu malo ko razmišlja o tome da se taj novac mora zaslužiti kvalitetnim i dobrim projektima. To je najgori, najkomičniji i najtragičniji mit.
- Imate li neke posebna očekivanja od ulaska u EU u oblasti kulture, ili pka određena strahovanja?
A.G: Nadam se boljem povezivanju, nadam se da ćemo izbeći birokratske zamke, da se neće ispostaviti da u Evropi vlada birokratski duh, kada je reč o projektima. Ja sam bila u gradskoj komisiji i nagledala sam se fantasitčnih projekata na papiru koji, kada se prepričaju, zvuče fenomenalno, a kada vi to vidite u realnosti, to ni na šta ne liči. Na tome se insistira i vi to ne možete preskočiti. Ja lično nemam neku bolju ideju, ali to pisanje projekata je strašno. Evropa na tome insistira, to znamo. Velika mi je nada da se ne ispostavi da će to biti birokratizovano, jer tako ide na ruku totalnim mediokritetima, osrednjim vrednostima. Nadam se da ćemo uspeti da nađemo pametniji i bolji put do tih sredstava. Prvenstveno mislim na film, jer imamo mnogo dobrih reditelja, a koliko se filmova može snimiti u ovoj zemlji? Pa evo, i da pohvalim - pozitivan uticaj evropskih fondova jeste to što su nas naterali da se regionalno povezujemo.
- Šta mislite o funkcionisanju evropskih fondova za kulturu?
A.G: Bojim se da je to isto kao kod nas, kada određenom broju ljudi uđete na mejling listu. Ja ću biti selektor, ti ćeš mi biti uz ziriju, sutra je obrnuto. U suštini, kada je o pozorištu reč, ja imam utisak da se dvadesetak ljudi tu vrti, a sada se to proširilo i na region. Nama isti ljudi dolaze i iz Hrvatske, i iz Slovenije, i iz Bosne. To je samo nekoliko imena, a i odavde tamo idu isti ljudi. To je isto i sa našim učešćem u evropskim fondovima, kada je reč o kulturi.
- Možda upravo taj uži krug ljudi i konkuriše i uspeva da dobije sredstva za projekte?
A.G: Sasvim je moguće, ali ja ne vidim razlog da na jednom fakultetu dva profesora rade na nekom projektu, a niko drugi od profesora ili studenata ne zna o čemu je reč. Ja bih u toj situaciji sigurno objasnila o čemu se radi. Ako se pojavi neki konkurs, ja bih obavestila ljude koji se time bave.
Razgovor sa Aleksandrom Glovacki deo je projekta “Zašto DA NE u EU?” koji ZMUC i SEEcult.org realizuju kroz seriju intervjua sa akterima sektora kulture u Srbije u vezi sa mitovima, očekivanjima, strahovima i dilemama kulturne scene u vezi sa priključenjem EU. Sagovornici su i evroentuzijasti, i evroskeptici, i neopredeljeni - kako sa institucionalne, tako i sa nezavisne scene.
Među sagovornicima su i: v.d. direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović, direktorka Remonta - nezavisne umetničke asocijacije Darka Radosavljević, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu Zoran Ćirjaković, filmski scenarista Dimitrije Vojnov, pevač grupe Darkwood Dub Dejan Vučetić Vuča, Rastko Šejić iz udruženja Šta hoćeš, osnivač i glavni urednik izdavačke kuće Arhipelag Gojko Božović, Vladislav Nešić iz Omladinskog pozorišta PATOS u Smederevu, zatim aktivista, umetnik i urednik i koordinator tribinskog programa Kulturnog centra Rex Nebojša Milikić, Vlada Đurić iz Umetničke asocijacije, koji je i programski direktor Kulturnog centra Zrenjanin, grafički dizajner Slavimir Stojanović, Zoran Pantelić iz Centra za nove medije_Kuda.org u Novom Sadu, direktorka Centra za kulturu Sopot Suzana Anastasov Marković, rukovoditeljka Grupe za međunarodnu saradnju i evropske integracije Kancelarije Vlade Srbije za saradnju sa civilnim društvom Jelena Pajović van Reenen, direktorka Kolarčeve zadužbine Jasna Dimitrijević, Marko Miletić, član Kontekst kolektiva i jedan od urednika portala Masina.rs, Zoran Gajić iz Centra za konceptualnu politiku, kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine Nebojša Milenković, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu dr Vladislava Gordić Petković, slikar i pisac Mileta Prodanović, profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu i predsednik Nacionalnog saveta za kulturu, umetnik Milan Bosnić, umetnica i aktivistkinja Tanja Ostojić, šef Delegacije EU u Srbiji, ambasador Majkl Devenport...
Pozivamo sve da se priključe raspravi u okviru Facebook strane projekta “Zašto DA NE u EU?”, a argumentovane komentare uzećemo u obzir prilikom daljeg istraživanja i analize.
Projekat "Zašto DA NE u EU?" podržala je Kancelarija Vlade Srbije za evropske integracije.
