Mitovi o EU: Nebojša Milikić

Nebojša Milikić, umetnik, aktivista, urednik i koordinator tribinskog programa Kulturnog centra Rex u Beogradu, govori o perspektivi sektora kulture u vezi sa procesom evrointegracija Srbije i  mitovima koji postoje u tom pogledu. Milikić nije za ulazak Srbije u EU kakva je sada, jer je smatra oruđem u klasnoj borbi evropskih/svetskih elita protiv većine stanovništva u svetu. Kao najzastupljeniji mit o EU Milikić navodi mišljenje da se ulaskom u EU smanjuju genaratori nacionalizma i oduzima se nacionalističkoj argumentaciji dobar deo repertoara.

- Da li ste za ulazak u EU?

N.M: Nisam za ulazak Srbije u ovakvu EU,  a pošto drugačija ne postoji trenutno, znači da je odgovor - ne.
To nije odgovor koji mogu da dam bez neke rezerve i mogu da budem uvek svestan svih njegovih reperkusija i posle dugog razmišljanja i upoznavanja sa argumentacijom za i protiv, moram da budem protiv, jer jednostavno EU je - definisana u jednoj rečenici - oruđe u klasnoj borbi evropskih i svetskih elita protiv većine evropskog i svetskog stanovništva.

- Da li očekujete neke promene u sektoru kulture ulaskom Srbije u EU?

N.M: Kultura će biti neka vrsta pozadinske podrške političkim promenama. Kao što politički i ekonomski standardi održavaju onu situaciju zbog koje sam ja protivnik ulaska u EU, tako će i kulturna politika da podržava tu vrstu forsiranja statusa quo. S tim što to može da ima različite individualne, partikularne efekte. Konkretno, neki projekat u kojem ja učestvujem može dobro da prođe na evropskom nivou ili, recimo, da neka organizacija dobije priliku da radi intenzivno na temama na kojima inače ne bi mogla da nema tog pridruživanja. Ali, mislim da su to samo sporadični efekti i čak kada bi se oni svi, pod pretpostavkom da ih je veći broj, posmatrali kumulativno, oni ne mogu da budu ravnoteža ukupnom negativnom efektu, a to je da se jednostavno forsiraju i u kulturnom polju predubeđenja, predrasude i vrlo sofisticirane propagande, da je taj model u kojem sada EU egzistira jedini moguć, da nikakve ozbiljne promene ne dolaze u obzir, da stanovništvo to podržava..
Ne verujem da se u sektoru kulture, kao ni u bilo kom drugom, može dešavati neka promena koja nije u skladu sa hegemonim diktatom koji je najjasnije koncipiran u polju ekonomije i politike.

Koji su najzastupljeniji mitovi o EU u oblasti kulture?

N.M: Parafrazirao bih mit koji je dosta prisutan u aktivističkim krugovima koji pak imaju problem s pojavama, statusom nacionalističkih ideja i pokreta… Jedan od mitova je da se ulaskom u EU, zbog moćnih regulatornih mehanizama ispunjenja nekog dugoročnog cilja “nacije”, da se, na neki način, smanjuju genaratori nacionalizma i oduzima se nacionalističkoj argumentaciji dobar deo repertoara. To je mit za koji, na primeru Hrvatske ili Mađarske, možemo da vidimo da je besmislica.  

Naprotiv, ono što je ozbiljan teorijski rad govori o tome da je EU generator partikularnih nacionalizama koji pod kišobranom opšteevropskog nacionalizma, koji je nastao na kolonijalnoj, rasističkoj podlozi, dobija specifična lokalna ubrzanja, manifestne oblike i, kao što vidimo, upravo ulaskom u EU ti nacionalizmi dobijaju neverovatne mogućnosti za razvoj, za društvenu hegemoniju, za postavljanje neočekivanih režima koji su pre ulaska u EU - iz neke vere da to tamo ne sme ili ne može, bile potiskivane. I onda su po samom ulasku tih zemalja praktično eksplodirale. To se vidi na primerima Mađarske i Hrvatske, a ne verujem ni da će u Srbiji biti drugačije.

Drugi mit u vezi sa EU jeste da je to zajednica ravnopravnih članova, bilo kao država bilo kao građanskih individua, ili ravnopravnih društava, društvenih modela. To je, naravno, potpuno netačno. Ta zajednica forsira one modele koji su  ustanovljeni, čak ne najbolje među tim modelima, nego ono najkonzervativnije, najnemaštovitije, najnesubverzivnije, najneinovativnije..

Tako jedna ozbiljna istraživačica istorije EU ima odličan tekst o tome kakvi su politički i stvaralački mediokriteti uopšte uspostavili današnju EU.

Dakle, to je jedna zajednica bez ideja, njena zastava je status quo da se održi stanje kakvo jeste. Naravno da to stanje podrazumeva nastavak onog što je karakteristika kolonijalnog perioda pod izgovorima koji se vrlo lako podvlače pod širi opseg rasističke ideologije.

Na primer, i u samoj zajednici - evo recimo danas se rodi ravnopravni građanin EU u Bugarskoj i recimo u Danskoj (modeli su provizorni, ima ih  puno). Ta osoba rođena u Bugarskoj biće, recimo, vozač gradskog autobusa i zarađivaće ceo život 300 evra. Isti takav vozač u Danskoj će zarađivati 3.000 evra. I kakva je to unija? Koje je obrazloženje, ekonomsko, filozofsko, političko ili istorijsko u stanju da opravda takvu situaciju? To obrazloženje ne postoji, osim da prihvatimo te rasističke stereotipe, da su neki narodi vredniji, bolji, radišniji, skloniji uređenim procesima i društvima, a neki, eto, nisu takvi, pa treba da se vekovima sad približavaju takvim standardima. Ja ne kažem da je sve pod kontrolom, da je sve diktat, nije. Ali ni taj subverzivni deo kulture nije opasan po sistem, zato i postoji. On postoji kao neka vrsta simboličke kvazi-opozicione svesti.  To je na sistemskom nivou. Na nivou realnosti ne može da se kaže da to nije interesantno, da iz tog polja ne dolaze alternativne ideje itd.

Međutim, mit je da postoji model kulturne politike koji forsira tu vrstu alternativnog mišljenja savremenosti, budućnosti i prošlosti. Naprotiv, takvi ozbiljni projekti i modeli se sistematski potiskuju. Na primer, nedavno je izašao tekst o tome koji se ekonomisti forsiraju recimo u Francuskoj, koja ekonomska škola. Škole ekonomije bazirane na numeričkim brojevima koje su, samim tim, navodno  apolitične, pa i najpouzdanije. I postoji čitava mreža uticajnih saveta, institucija, profesora na nacionalnom i internacionalnom nivou koji forsiraju takve ekonomije. Inače, taj ceo model je doživeo naučni slom, jer niko od tih ekonomista kalkulanata nije ni izbliza mogao da predvidi krizu 2008, na primer. A ovi drugi, koji promišljaju druge ekonomske modele i dovode u pitanje taj osnovni model kapitalističke produkcije i reprodukcije, oni jednostavno nemaju prolaz, nemaju prolaz kroz sistem.

Drugi primer - u Bugarskoj je nedavno bila jedna američka istraživačica i našla je da na spomenicima žrtvama komunizma, kako se to zove u političkom žargonu EU, postoje ljudi koji su bili umešani u holokaust, kao i u druge zločine nad stanovništvom tokom rata. I ona je to “otkrila” čudeći se kako nije bilo lokalnih istraživača koji bi to otkrili ranije. Mic po mic, shvatila je da u polju istoriografije svako ko pokuša da primeni drugi istraživački metod, jednostavno ne može da razvije karijeru. I o čemu mi sad pričamo? Da će možda kulturna politika da bude drugačija? Ne, ona je ista takva, samo što to nije tako lako primetno. Međutim, kad uzmete i pogledate spisak projekata koji dobijaju taj evropski novac , to je jedno sivilo, jedan beskraj neambicioznosti, beskraj introvertnosti društvene , jedne koncepcijske nemoći da se uopšte promišlja savremeni svet na jedan drugačiji način, a kamoli da se iz polja kulture i umetnosti predlaže nešto zanimljivo kao alternativa.

To su prvi mitovi, vrlo praktični, koji mi padaju na pamet. Dovoljno je pogledati samo tekst konkursa, bilo kog, uvek su tu neke lepe reči koje forsiraju saradnju, inovacije, jednakost (eufemizam tolerancije).. Ali, sve u svemu, evropske elite koje to vode, i onaj deo evropskog stanovništva koji profitira od bede većine stanovništva - nekad ta beda nije materijalna, ali je intelektualna, i naravno širih regiona koji zavise od evropske ekonomije, kao što su severna Afrika, Bliski Istok… jednostavno te elite neće da predaju tu vlast i neće da promene tu situaciju jer ih je sistem naučio da treba da budu samožive, da gledaju samo svoj interes, i napravio je čitav jedan matriks kulturološko političko-idejni koji uverava da je to jedini mogući način egzistencije, što je ujedno i reprodukcija tog sistema.

- Šta se može očekivati od ulaska u EU?

N.M: Ja mislim da borba može da se vodi i pod nepovoljnim uslovima i da treba koristiti svaku priliku koja se ukaže kroz razne mogućnosti bilo za međunarodne saradnje, bilo za fandrejzing, tako da ne mislim da je ta situacija beznadežna, ako se to desi. Naravno ima tu i nekih stvari, otvaraju se tu i neki horizonti. Recimo taj jedan argument  od nekih protivnika EU, kada misle da ipak treba biti za pridruživanje, jeste da se onda borba većine stanovništva odvija zajednički. Misle, lakše će se odvijati zajednički ako je zajednički politički okvir. Međutim, ja mislim da to nije isti politički okvir, nego da se samo tako predstavlja, da je on strogo isparcelisan već, u svakom smislu. U smislu generisanja političkih ideja, strukturisanja moći itd. Tako da ne prihvatam taj argument, ali nema druge nego kad se to desi mora da se pod tim uslovima bori. Ja mislim da ne može lako da se napravi neki koncept koji će sigurno raditi. Na primer, ja znam za projekte koji parališu organizacije. Naravno, razmišljam iz nekog svog ugla. Ja radim u nevladinoj organizaciji koja se bavi kulturom u nezavisnom, u dosta velikoj meri, kulturnom centru. I ja sad gledam kako ćemo mi verovatno lakše moći da dobijemo te grantove, verovatno će te evropske  strukture  da pritisnu lokalnu vlast, ovdašnje državne elite, da podrže nezavisni sektor. Tako da elementarni uslovi funkcionisanja svakako mogu da se poboljšaju. Ali, to nije automatski dobra stvar. Treba raditi da to postane dobra stvar. Inače, ja mislim da se kroz takve politike umrtvljuje kapacitet kulturne produkcije da kritički promišlja svet, da se nekako pacifikuje. To je mač sa dve oštrice kao i svaka politika donacija koja napravi jednu toksičnu vezu između donatora i raznih organizacija, ili raznih projekata, gde jednostavno niti vi imate, radeći na mehaničkoj produkciji i reprodukciji, prave uslove za generisanje nekog ozbiljnog kritičkog diskursa, niti je donator na nekoj jasnoj poziciji.

Mislim da su ti poluartikulisani uslovi za dobijanje projekata zapravo izlaz za obe strane. Da ipak ostane neka sloboda da se radi ono što se misli da treba da se radi.

Ne mislim da se kroz polje kulturne produkcije može adekvatno sagledati problematika, mada je sve (mitovi koje sam pominjao, cela ideologija evropeizacije) kulturološki uslovljena i generisana. Ona se reprodukuje kroz kulturnu produkciju, ona se tu afirmiše i često, i kad se kritikuje, reafirmiše se, u stvari.

Bez obzira na ove negativne kritike, ja se ne osećam kao da sam u fatalnoj situaciji, niti bih želeo da zvučim fatalistički. Naprotiv, ove sve stvari mene motivišu da se na neki način, koji mogu da priuštim, da se na neki način nosimo sa time. Ali, da bismo to uradili, ne smemo da budemo u zabludi, ne smemo da se prepuštamo tim anestetičkim obrascima koegzistencije i da sve postaje na kraju neka vrsta mirenja sa sistemom.

Bizarno zvuči, ali ja nekako najviše imam apetita da kroz kulturu i umetnost, ali i politički, vršim pritisak upravo na te elite, ne samo političke nego i specijalističke, koje, ja mislim, takođe trunu u nekoj neinventivnosti, nekoj bedi reprodukcije sistema.
Nedavno, na jednom predavanju, pitaju se ljudi zašto se iz tih instituta, tih naučnih tački, ne pojave neke ideje, radikalne, inovativne koje bi mogle da zahtevaju neku prekretnicu, da predlažu nešto. I onda neko pita, znate li ko su ti ljudi koji rade na takvim mestima u Istočnoj Evropi? To su ljudi prestrašeni za svoju egzisteniju, za svoju krijeru, za svoje porodice. Pa, kako možete od tih ljudi da očekujete da će oni da generišu važne i prekretničke ideje? Pa, nikako.

Obično sad dolazi pitanje, a šta ti predlažeš? Moj odgovor je, a zašto bih ja bilo šta predlagao? Toliki ljudi se bave ekonomijom, socijalnim aspektimaovog sistema, posledicama, zašto se oni ne bave time?! Zašto danas samo u ovoj zemlji nekoliko stotina doktora nauka ide na posao, ili sedi kući još češće, i misli kako će da nastavi svoju karijeru i da se nekako uklopi u opšte sivilo, a ne razmišlja ambiciozno o tome kako bi predložili neki drugi plan? E, ja mislim da tu može da dođe koristan impuls iz polja umetnosti i kulture, kao neka vrsta provokacije. Jer ja prosto ne verujem da svi ti eksperti, specijalisti, ma koliko bili skamenjeni u svojim oportunističkim, decenijskim prilagođavanjima, nemaju kapacitet da osmisle drugačija sistemska rešenja, imaju ga. Nemaju samo zahvalan politički ambijent. Čini mi se da kroz globalno nametanje nekoliko neupitnih političkih načela koja bi imala revolucionarni karakter (npr. da ne sme da bude eksploatacije ljudi u proizvodnji, otuđenja..)  da bi se globalno takve mere uvele, da bi sistem našao rešenje. Da bi se svi ti eksperti, veliki biznismeni koji se hvale svojom kreativnošču i dosetljivošću, da bi oni isto mogli da učestvuju u tome. Neka nađu sistem produkcije u kojem nema eksploatcije, u kojem nema hijerarhije, u kojem nema komandovanja ljudima od strane drugih ljudi, gde svi ravnopravno učestvuju.

Nemam ništa protiv da se obogati svako ko to nađe, ali ne da se bogati tako što reprodukuje ropske uslove rada i zaluđuje milione potrošača sa razvojem potreba koje jednostavno nisu prioritet.

E sad, mislim da tu, pored svih ograničenja, kultura i umetnost imaju veliku šansu, misiju, koja je možda, kako kaže jedan naš program, vrlo malo verovatna, ali bez obzira, ne treba odustati.

Ima primera da se sa takvim modelima negde i uspelo. Recimo u Nigeriji. Imate jednu jako problematičnu oblast u kojoj je u jendom trenutku uveden minimalni dohodak za sve. Prestao je kriminal, razvili se biznisi..
I zato, da se vratim na početak, mislim da je EU upravo jedan aparat,  jedan mehanizam koji sprečava razvoj takvih politika, takvih ideja, radi na mediokratizaciji stanovništva.. Vidimo i kod nas, obrazovanje je postalo luksuz, specijalistička znanja sve su veća, sve je više doktora nauka, a javna znanja sve su manja.

To je taj status quo, to je ta reprodukcija elita. Još gore, sad je neka feudalna situacija, nije čak ni preduzetnička (iako je i to komičan mit), nego su to elite koje se reprodukuju rođenjem. Ljudi se rode slučajno negde u bogatoj porodici i ceo život su nekakvi autoriteti. Drže političko polje pod kontrolom.

Razgovor sa Nebojšom Milikićem deo je projekta “Zašto DA NE u EU?” koji ZMUC i SEEcult.org realizuju kroz seriju intervjua sa akterima sektora kulture u Srbije u vezi sa mitovima, očekivanjima, strahovima i dilemama kulturne scene u vezi sa priključenjem EU.

Sagovornici su i evroentuzijasti, i evroskeptici, i neopredeljeni - kako sa institucionalne, tako i sa nezavisne scene. Akteri kulturne scene iznose stavove o EU u jeku izbegličke krize koja je podelila i same zemlje članice EU, dovela do novih zidova na Balkanu i iznela na videlo krhkost “evropskih vrednosti” – ukoliko i one nisu samo mit.

Među prvim sagovornicima su i dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović, direktorka Remonta - nezavisne umetničke asocijacije Darka Radosavljević, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu Zoran Ćirjaković, filmski scenarista Dimitrije Vojnov, rok muzičar Dejan Vučetić Vuča, pevač grupe Darkwood Dub...

Pozivamo sve da se priključe raspravi u okviru Facebook strane projekta “Zašto DA NE u EU?”, a argumentovane komentare uzećemo u obzir prilikom daljeg istraživanja i analize.

Projekat "Zašto DA NE u EU?" podržala je Kancelarija Vlade Srbije za evropske integracije.