Monografija o Živojinu Pavloviću u saradnji Slovenačke i Jugoslovenske kinoteke

Promocija srpskog izdanja monografije o proslavljenom reditelju Živojinu Žiki Pavloviću (1933-1998), u izdanju Jugoslovenske kinoteke, održana je 28. novembra u sali “Makavejev”, u prisustvu članova Pavlovićeve porodice, kolega i poštovalaca, a reč je o zajedničkom projektu sa Kinotekom Slovenije, gde je Pavlović ostvario značajan deo karijere.

O zajedničkom projektu govorili su urednici Marjan Vujović iz Jugoslovenske i Varja Močnik iz Slovenačke kinoteke, koja je ove jeseni objavila slovenačko izdanje, kao i neki od autora tekstova iz knjige - Goran Gocić, Ivana Kronja i Saša Radojević.

Direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić istakao je da je Pavlović “jedan od najznačajnijih reditelja jugoslovenske kinematografije”, a 90 godina od njegovog rođenja i 25 godina od smrti samo su povodi za nastanak monografije. Pravi razlog je to što o Pavloviću ima još mnogo toga da se kaže, rekao je Pantelić, ističući da “velika umetnička dela prepoznajemo po tome što postoji potreba da se o njima misli i govori mnogo godina nakon što su objavljena”.

“Kroz svoje filmove kreirao je sliku sveta koja je mračno obojena, prepunu nesnađenih i nesrećnih pojedinaca, trošnih i prljavih prostora, sliku koja prikazuje naličje i marginu jednog društva, ali koja pleni umetničkom lepotom i živošću. Spoj ovih, naizgled suprotnih stremljenja, čini filmove Žike Pavlovića toliko snažnim, da uprkos svoj težini i surovosti prizora, ne želimo da prestanemo da ih gledamo i imamo potrebu da o njima mislimo, jer osećamo da se u njima krije jedna duboka istina”, ocenio je Pantelić. Pavlovićevi filmovi, kako je dodao, na najbolji način pokazuju kako umetnost koristi stvarnost, transformiše je, dajući nam istovremeno njen odraz, ali i nešto više od toga. Upravo taj višak jeste ono što njegove filmove čini živim, a potrebu za njihovim tumačenjem neiscrpnom.

Foto: Jugoslovenska kinoteka

Marjan Vujović rekao je da je ideja bila da se iz različitih uglova sagleda delo Živojina Pavlovića.

Zahvalivši književniku Aleksandru Gatalici, trenutno prvom sekretaru ambasade Srbije u Ljubljani, koji je bio jedan od inicijatora saradnje dve kinoteke, Vujović je naveo da su u obe knjige uvršteni tekstovi i srpskih i slovenačkih autora. Slovenačko izdanje već predstavljeno u Ljubljani, gde je održana i gotovo integralna Pavlovićeva retrospektiva. Isti program prikazan je tokom novembra u obe sale Jugoslovenske kinoteke, a zbog velikog interesovanja publike biće repriziran u decembru u Muzeju Kinoteke.

Varja Močnik je izrazila zadovoljstvo saradnjom sa jugoslovenskom kinotekom, naročito zato što, kako je napisala i u uvodu monografije, smatra da je kultura dijaloga nešto što je nestalo, a umesto toga smo svedoci mnoštva monologa.

Osim knjige, za nju je veoma važna bila i retrospektiva Pavlovićevih filmova u Ljubljani. “Malo sam tih filmova ranije videla na velikom platnu. To je bilo nešto izuzetno i za mene, u ovim godinama, da me čak promenilo. Na primer, ‘Buđenje pacova’ na velikom platnu je nešto sasvim novo”, dodala je ona, konstatujući da je monografija o Pavloviću bitna iz više razloga.

“Prvo, to je jedan opet novi pogled na filmski i filmsko-teorijski rad Živojina Pavlovića, autora koji je tako bitan za našu zemlju koja je bila zajednička zemlja, za Jugoslaviju, za Srbiju, a i za Sloveniju. Mislim da je Pavlović jedan od konstitutivnih elemenata slovenačke kinematografije”, rekla je Varja Močnik, navodeći kao drugi razlog to što se iz monografije “jako dobro može razumeti kulturno političko okruženje u kojem je Pavlović živeo i radio, jer nije čest slučaj da se to tako direktno prenosi čitaocima, da se mladima to tako dobro i iz više uglova pokaže i objasni”.

Jedan od autora tekstova u knjizi Goran Gocić istakao je Pavlovićev književni opus, koji je “gigantski - samo romana ima 30, a pisao je i analitičke knjige”. Pavlović je bio spreman da svoja scenarija vrati u roman, a romane da prevede u filmski medij, istakao je Gocić, ocenjujući da je film “Hajka” (prema romanu Mihaila Lalića) pravi model kako se rade uspele adaptacije za veliki ekran.

Ivana Kronja, kojoj je Pavlović jedan od omiljenih reditelja, u svom tekstu najviše se bavila njegovim stilom.

“Mislim da je on jedan od naših najizrazitijih filmskih stilista, reditelj vrlo zrelog i upečatljivog stila, koji je istovremeno narativni. On uključuje elemente žanrovskog filma, kao što su film putovanja, potera, noar film, u socijalnu tematiku karakterističnu za istočnoevropski i novi talas uopšte. S druge strane, uz pomoć velikih snimatelja kao što su Milorad Jakšić Fanđo, Radoslav Vladić i Aleksandar Petković, ima veoma prepoznatljiv ikonografski stil crno-bele fotografije”, rekla je Ivana Kronja, koja je predstavila i tekst Grega Dekjura, koji je analizirao Pavlovićev “Triptih o materiji i smrti”, jedan od ključnih filmova za istoriju alternativnog, kratkog i eksperimentalnog filma u Jugoslaviji.

Varja Močnik je predstavila tekstove koje su pisali Zdenko Vrdlovec, Andrej Šprah i Nace Zavrl.

Vodeći slovenački teoretičar filma Andrej Šprah bavio se Pavlovićevim slovenačkim filmovima – “Crveno klasje”, “Let mrtve ptice” i “Doviđenja u sledećem ratu”, ali, kako je rekla Varja Močnik, i njegovim indirektno slovenačkim filmovima, od “Neprijatelja”, za koji je Slovenija bila samo producent, do “Države mrtvih”, gde glavnog junaka Janeza igra Radko Polič.

Kritičar i publicista Zdenko Vrdlovec posvetio je tekst filmu “Neprijatelj”, razrađujući likove dvojnika uopšte u teatru i na filmu, dok se mladi teoretičar Zavrl fokusirao na medije unutar Pavlovićevih filmova, na to kako se fotografije, televizori, video u njima prikazuju i šta znače.

Saša Radojević skrenuo je pažnju na Pavlovićevu “unikatnu samorefleksiju”.

“Studiozno je pisao dnevnike. Pisao je kritike i teorijske tekstove i pre nego što je počeo da režira. Svoj kredo je već tada nagovestio. Istina, u praksi je nešto od toga i promenio. Umesto kratkih kadrova, praksa ga je navela na kadar-sekvencu, koja je postala možda i njegov najprepoznatljiviji znak”, rekao je Radojević, koji se prisetio i ličnih susreta s Pavlovićem, koji mu je bio profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Pominjući filmove iz doba crnog talasa, prema scenarijima Gordana Mihića i Ljubiše Kozomare – “Kad budem mrtav i beo” i “Buđenje pacova”, Radojević je ocenio da su oni uhvatili refleks ekonomske reforme 1960-ih godina i želje za promenom, koja se nije dogodila. Njihovi junaci su ljudi koji nemaju veštine i sposobnosti da se uključe u radni proces, u socijalizam koji se reformiše, a tu priču Pavlović je zaokružio dvadesetak godina kasnije filmom “Na putu za Katangu” o socijalizmu koji se raspada.

Arhiv Jugoslovenske kinoteke obezbedio je veliki broj fotografija za monografiju, koju je likovno oblikovao Vuk Popadić. Tekstove sa slovenačkog prevela je dr Maja Đukanović.

Nakon promocije prikazani su inserti iz digitalno restaurisane “Zasede”, koju Jugoslovenska kinoteka priprema u okviru evropskog projekta Sezona klasika, a zatim i digitalno restaurisana kopija “Buđenja pacova” (1967), koja je urađena u okviru projekta A1 Kinoteka.

Pavlović je jedan od dobitnika najvišeg priznanja Jugoslovenske kinoteke - Zlatnog pečata, koji mu je posthumno dodeljen u junu 2023.

(SEEcult.org)