Mostarski mostovi kulture
*Za izgradnju srušenih mostova kulture u podeljenom Mostaru treba vremena - piše: Aida Sunje Umesto da svedoče o ljubavi grada prema daskama koje život znače, dva pozorišta u Mostaru služe kao jedan od mnogih primera dubokih etničkih podela. Iako se i dalje reklamira kao mesto na kojem se sreću Istok i Zapad, Mostar je uglavnom izgubio svoju kosmopolitsku auru budući da gotovo svi vidovi života u ovom gradu na jugozapadu Bosne i Hercegovine podležu kulturi etničke getoizacije.
*Za izgradnju srušenih mostova kulture u podeljenom Mostaru treba vremena - piše: Aida Sunje
Umesto da svedoče o ljubavi grada prema daskama koje život znače, dva pozorišta u Mostaru služe kao jedan od mnogih primera dubokih etničkih podela.
Iako se i dalje reklamira kao mesto na kojem se sreću Istok i Zapad, Mostar je uglavnom izgubio svoju kosmopolitsku auru budući da gotovo svi vidovi života u ovom gradu na jugozapadu Bosne i Hercegovine podležu kulturi etničke getoizacije.
Kao jedan od etnički najtolerantnijih gradova u Bosni i Hercegovini, Mostar je nekada bio meka za umetnike, posebno slikare i književnike. Ali, surovi građanski rat između Bošnjaka i Hrvata ranih devdesetih godina prošlog veka ostavio je dobar deo grada u ruševinama, a grad je i dan-danas duboko podeljen.
Iako se rat u Bosni i Hercegovini završio pre 15 godina, a većina porušene infrastrukture u međuvremenu obnovljena, nije se daleko otišlo u pomirenju dve otuđene zajednice.
Mostar, grad sa oko 100.000 stanovnika, ima dva velika “nacionalna” pozorišta. Ali, umesto da ona svedoče o ljubavi grada prema daskama koje život znače, pozorišta služe kao jedan od mnogih primera dubokih etničkih podela u gradu.
Jedno od dva pozorišta leži na zapadnoj, dok je drugo smešteno na istočnoj obali reke Neretve, koja razdvaja Mostar na dva dela. Glumci, režiseri i dramaturzi koji rade u dva pozoriša nisu deo jedinstvene zajednice umetnika, retko se sastaju i nikada ne rade na zajedničkim projektima.
“Zajedništvo... je političko pitanje. Ne zavisi od nas", kaže Ivica Ovčar, direktor Hrvatskog nacionalnog pozorišta, u zapadnom delu grada.
Sa ovim se slaže Šerif Aljić, upravnik Mostarskog nacionalnog pozorišta, na istočnoj strani. "Mogli bismo da budemo pod istim krovom", kaže on za dva pozorišta, "ali bi nam trebalo političko odobrenje za to."
Iako nema zajedničke kreativnosti, jedno je zajedničko za oba pozorišta: jedva sastavljaju kraj s krajem. U oktobru prošle godine, Mostarsko nacionalno pozorište iskoristilo je ono malo novca što ima da kupi crnu tkaninu i obmota je oko svoje zgrade u nameri da skrene pažnju na činjenicu da gradski budžet više ne garantuje finansijsku pomoć pozorištu.
Dva dana kasnije, ono je zatvorilo vrata posetiocima. Ubrzo posle toga, i Hrvatsko nacionalno pozorište je započelo štrajk. Povod je bio isti: nedostatak podrške iz budžeta.
Vladajuće nacionalne stranke u gradu bile su suviše zauzete neslaganjem o dogovoru o podeli vlasti da bi primetila da dva pozorišta ne rade. Pozorišta su se više od godinu dana nalazila na dnu spiska njihovih prioriteta, jer im je toliko trebalo da se dogovore oko izbora gradonačelnika i usvajanja budžeta.
I dok su se stranke svađale, javne službe Mostara, uključujući nastavnike, doktore i vatrogasce, takođe su morali da čekaju na plate. Čak i pošto su stranke postigle politički dogovor u decembru, pozorišta su ostala van budžeta.
Pre rata u Bosni između 1992. i 1995. godine, Mostar je imao samo jedno pozorište, koje je imalo važnu ulogu u kulturnom životu ne samo grada već i šire hercegovačke regije. Hrvatsko nacionalno pozorište nije bilo osnovano do rata devedesetih.
Kada su se dva dela Mostara ponovo ujedinila posle rata, grad se odrekao svog osnivačkog prava u oba pozorišta, i, što je još važnije, finansijskih obaveza prema njima. Umesto toga,grad ih je ponudio regionalnoj vladi Hercegovine.
I dok regionalne vlasti obezbeđuju deo sredstava za oba velika pozorišta u Mostaru, one odbijaju da ih uzmu pod svoje i garantuju im redovno finansiranje.
Sead Đulić, direktor Mostarskog omladinskog pozorišta, jednog od tri manja pozorišta koja takođe deluju u gradu, kaže da Mostaru nisu potrebna dva velika javno finansirana pozorišta. "Situacija je bila drugačija pre rata, kada je (javno finansirano) pozorište služilo čitavom hercegovačkom regionu," kaže Đulić.
Danas je čitava Hercegovina manje-više podeljena, pošto posle etničkih čišćenja iz ratnog perioda većinom zajednica dominira jedna etnička grupa ili druga. "Danas će vam sam naziv neke ustanove u Mostaru ukazati na njeno etničko poreklo", objašnjava Đulić. "Ako je na zapadu, mora biti hrvatska ustanova. Ako je na istoku, ona je bošnjačka."
Ponovno otvaranje zaštitnog znaka Mostara 2004. godine, mosta koje je izgradilo Otomansko carstvo u 16. Veku a srušila artiljerija bosanskih Hrvata devedesetih, trebalo je da potpomogne pomirenje i vrati grad na mapu svetski poznatih turističkih destinacija.
Tokom narednih godina, turisti jesu počeli da se vraćaju u Mostar da vide lokaciju svetske baštine pod zaštitom UNESCO-a, izgrađenog kao identična replika stare verzije uz pomoć velikodušne međunarodne pomoći. Ali, turisti uglavnom ne ostaju da prespavaju u Mostaru, pošto, nakon što su videli Staru most, nemaju šta mnogo drugo da rade.
“Mostar nema šta da ponudi turistima od kulturnih proizvoda. Prodajemo figure Device Marije na baterije napravljene u Kini, ruske babuške i jeftine turske suvenire", žali se pisac i publicista Dragan Marjanović. “Nemamo ništa originalno, ništa što bi ljudi identifikovali s Mostarom", dodaje on.
Neki su rešeni da prevaziđu podele u gradu, u nadi da će jednog dana Mostar ponovo biti poznatiji po svojim piscima, slikarima i glumcima nego po nacionalističkoj politici.
Smešten na bulevaru koji je nekada predstavljao liniju razdvajanja između bošnjaških i hrvatskih snaga, Omladinski kulturni centar Abrašević trudi se da ponudi prostor za one u Mostaru koji "odbijaju da budu identifikovani prvenstveno po svom etničkom poreklu."
Njihovo delovanje usmereno je ka razotkrivanju sebičnih političkih interesa “privilegovane elite koja tvrdi da štiti vitalne političke interese svoje etničke grupe" očuvanjem podela u Mostaru, objašnjava jedan od osnivača centra, Kristina Ćorić.
Abrašević je nedavno bio organizator susreta između umetnika, arhitekata, istoričara i sociologa i njihovih kolega iz slično podeljenih gradova, uključujući Bejrut i Belfast, na Festivalu umetnosti u podeljenim gradovima. Četiri dana izložbi, javnih predavanja i nastupa održano je da bi se "otvorio prostor za uspostavljanje novogo sociološko-kulturnog i umetničkog jezgra."
“Verujemo da možemo da pružimo dobar primer tako što ćemo izneti svoje mišljenje i kroz naš rad pokazati kakvim ciljevima bi kultura trebalo da služi", kaže Ćorićeva. “Identitet ne bi trebalo prvenstveno da određuje nečija nacionalnost ili etničko poreklo", dodaje ona.
Centar, koji su osnovale brojne nevladine omladinske i kulturne organizacije, privlači publiku s obe strane reke. "Abrašević pokazuje da kultura može da spaja ljude", kaže Kajti Hempton, koja se doselila u Mostar iz Sjedinjenih Država pre tri godine da bi radila kao volonter u centru.
**Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)” koji je posvećen analitičkom izveštavanju o kulturnim politikama na Zapadnom Balkanu, a realizuje Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN). SEEcult.org je jedan od partnera projekta, koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu (SCP). Tekstovi su originalno objavljeni u okviru sekcije “Culture Watch” na sajtu BIRN-a, a zainteresovani se mogu prijaviti i na mesečni “Culture Watch” bilten.