Nada Kokotović: Vera u one koji ulažu život u svoje ideale
Jugoslovenska umetnička ikona, balerina, koreografkinja i rediteljka Nada Kokotović kaže da se njen život u pandemiji nije mnogo promenio, ali smatra da posledice kovida još nisu potpuno osvešćene i da ćemo ih tek osećati. Umetnica koja je u jugoslovenski prostor uvela koreodramu, bila suosnivačica subotičkog KPGT-a, već dugo živi i radi u Nemačkoj, nakon što je 1990-ih napustila domovinu jer je u njoj izdano sve u šta je verovala. U intervjuu za SEEcult.org, Nada Kokotović navodi da oseća da se duh vremena promenio svugde u svetu, kao i sve njegove vrednosti, ali ne gubi nadu. Veruje u vredne i uporne ljudi koji se bore da ostvare svoje snove i ideale - onako kako je takve ljude nekada prepoznala u Slavenki Drakulić, Dubravki Ugrešić, Goranu Stefanovskom... U krug onih koji ne odustaju od svojih ideala spadaju i svi oni koji se okupljaju u projektima teatra TKO (Teatar Kokotović Osman) koji vodi sa Neđom Osmanom, svojim umetničkim i životnim partnerom. Uskoro bi trebalo da ih vidi i publika u Srbiji.
– Kako ste preživeli ove dve pandemijske godine? Kakvu vrstu iskustva ste lično stekli, što bi moglo da bude inspirativno za neku umetničku akciju, kakva možda do sada nije bila moguća?
Nada Kokotović: Pandemija virusa korona je jedna prirodna katastrofa koja nas je sve pogodila na sličan, a opet na različit način. U roku od dana ulice su opustele, ljudi su zanemeli, "kuvalo" je iznutra... Devetog marta 2020. imali smo još prijatelje na večeri, a već sledećeg dana smo mogli da odemo samo do dućana, apoteke ili do banke – i to sa maskama. Umetnost izrade maski je postala hit. Grad je opusteo i utihnuo. Ipak, svakodnevica mi se nije mnogo promenila, samo sam više čitala i više i glasnije slušala muziku... Pripremala sam se za rad na predstavi "Strah jede dušu" po Fasbinderu, u našem teatru TKO, koji vodimo Neđo Osman i ja još od 1996. godine. Premijera je trebalo da bude u septembru, sve je išlo po planu, probe smo počeli u julu, u dvorištu kolege glumca koji je i igrao u predstavi. Nosili smo maske, one prozračne, od plastike, da vidimo lica. Svi smo morali da se prilagodimo glasnijem i artikuliranijem govoru. Svakog dana su nastupala nova pravila. Od početka juna mogli smo već da idemo u teatre, ali sa maskama, a gledališta su bila puna do pola... Onda smo već od avgusta do premijere probali u teatru. Ipak je sve bilo i novo i drugačije, i čudno, i taman smo odigrali premijeru i reprizu, kad je ponovo nastupilo strogo zatvaranje. Opet se nije moglo ići u teatre, niti igrati predstave i tako sve do kraja maja 2021.
U međuvremenu sam napravila adaptaciju romana “Grm” Sibil Berg i počela, prvo preko Zooma, a zatim i uživo da radim diplomsku predstavu sa studentima četvrte godine glumačke škole Arturo. Premijera ispitne predstave je bila polovinom aprila, samo za profesore i mali broj studenata. Tada je uvedeno pravilo: ili se dva puta vakcinisati ili preboleti kovid, ili se na dan igranja testirati da bi se moglo ići u teatar. I na koncu, od maja sam putovala po Evropi: sa osam glumica iz osam zemalja probala sam scene za predstavu "Europium - 8 poema za Unnu", čija je premijera bila polovinom septembra. A onda je opet nastao haos i zatvaranje svega.
– Mislite li da su ljudi izvukli neku pouku iz epidemijske pat situacije u kojoj se ceo svet odjednom našao?
Nada Kokotović: Sigurno da je kovid na još uvek ne potpuno osvešćen način delovao na sve nas. Posledice osećamo, ali ima toga što jos moramo otkriti...
– Jednom ste rekli da Vam se čini da se u teatru najozbiljnije može postojati u Nemačkoj. Da li ta rečenica i dalje stoji? Da li ju je uzdrmala epidemija? Kako je Nemačka zaštitila svoje umetnike u ove dve godine? Da li je zbog epidemije korigovala kulturnu politiku? Kako su prošli nezavisni umetnici?
Nada Kokotović: Nemačka je vrlo uređena država. Već u junu 2020. godine delile su se stipendije za slobodne umetnike i tako do sada dva puta. Stipendija je značila da se napiše koncept, napravi projekat i aplicira. Prvi put je trebalo završiti projekat do kraja 2020, a drugi put do kraja 2021. Sada se opet daju stipendije za 2022. godinu. Ali to je kap u moru u rešavanju problema u kojima su se našli umetnici, pogotovo slobodni umetnici.
– Kada se danas osvrnete na jugoslovensko kulturno nasleđe, kako ga se sećate, šta bi iz njegovih tekovina bilo primenjivo i danas?
Nada Kokotović: Sve bih ponela iz tog vremena, jer je sve bilo dublje, ozbiljnije, pametnije, mudrije, lepše. Umetnost je ozbiljna stvar, ljudi i naša zemlja bili su ozbiljna zemlja, i ljudi.
– Iznenađuje li Vas (više) surovost primitivizma koji je nadvladao na svim prostorima bivše zemlje? Mislite li da se u nekoj budućnosti, sa novim generacijama mladih ljudi, taj primitivizam može izlečiti? Kako to sve izgleda sa zapadnoevropske geografske distance – malo bolje ili mnogo gore?
Nada Kokotović: Sve što bih rekla je premalo. Nadam se da će doći neko novo-staro vreme. Ali svuda i uvek ima vrednih i predanih ljudi, ljudi koji ulažu svoj život za svoje ideale i svoje snove. Duh vremena se promenio, svugde, kao i pogled na svet i njegove vrednosti.
– Pre više od 20 godina rekli ste da ste ostali bez zemlje, ali ne i ljudi. Ljude poput Dubravke Ugrešić, Slavenke Drakulić, Biljane Srbljanović, Gorana Stefanovskog… publika je mogla da “sretne” kroz Vaš rad. Koga biste u tom smislu danas umetnički “prisvojili” - čiji Vas rad intrigira, kojih regionalnih pisaca, muzičara, koreografa, performera, reditelja, glumaca... umetnika uopšte? Gde vidite vrhunsku estetitiku i etiku? Ima li ih igde?
Nada Kokotović: Isti ljudi su mi važni kao i onda, samo nažalost nekih nema među nama. Ali ima mlađih i mladih, vrednih i zanimljivih ljudi, kao što su dramaturškinja Branislava Ilić, teatarska kritičarka Ana Tasić, mlada pesnikinja Radmila Petrović. Ne znam dovoljno o teatarskim predstavama i ljudima, i mislim da je nepravedno o tome govoriti i davati sudove.
– Studirali ste filozofiju, plesačica ste, koreografkinja, rediteljka, pisali ste baletsku kritiku... Umetnička renesansnost tog kalibra danas je, paradoksalno – iako smo napredniji u svakom smislu nego pre 20-30-40 godina – vrlo retka. Nekada je, čini se, bilo više žeđi za znanjem, i ljudi su bili istinskije obrazovani. Ni to, međutim, nije bilo dovoljno da se pobedi primitivizam u ljudima koji je rasturio jednu zemlju koja je u mnogim segmentima bila vrlo dobra – pobijeni su mnogi ljudi, mnogi su izmešteni iz svojih životnih geografija, mnogi životi su uništeni... Šta sledi svetu od ovih neobrazovanih što misle da sve znaju?
Nada Kokotović: Ovo je teško pitanje i još teži odgovor. Nemam staklenu kuglu, ali nadan se, nadam se, nadam se...
– Šta sada radite? Gde, sa kim – imate li stalno umetničko jezgro ili se ono menja od projekta do projekta, i kako sve to izgleda u umetničkom i organizaciono-produkcionom smislu, u poskoronarnom svetu?
Nada Kokotović: U ovoj godini smo u februaru imali premijeru "Sećanje" Alda Nikolaja u našem teatru TKO. Izvrsna predstava sa, kako piše u kritici, "ludo dobrim" Neđom Osmanom. Ekipu formiram po projektu, ali ja sam lojalna svojim glumcima, godinama radim sa istima i samo dodajem mlađe, ili nove u odnosu prema zahtevima teksta.... U septembru radimo jedan novi projekat, četvorodnevni seminar sa mladim Romima iz Nemačke i sa mladim profesionalnim glumcima Romima iz Makedonije. Docenti dolaze iz četiri zemlje i poznati su glumci i teoretičari. U novembru imamo još jednu premijeru "Devojačke škole" None Fernandez. Pandemija je još uvek tu, ali nikog nije briga...
– Kada ćete ponovo doći u Srbiju sa nekom Vašom produkcijom?
Nada Kokotović: Nadam se da ćemo uskoro doći sa našom predstavom "Sećanje". Bilo bi lepo...
*Foto: TKO
(Snežana Miletić/SEEcult.org
